Andrija Jonić: „Refren“ je knjiga koju ja još uvek proučavam

„Život je onoliki koliko ga istražite“, zapisao je Andrija Jonić na početku svog romana „Refren“, kojim je za kratko vreme osvojio publiku, ali i nagradu Pegaz. Pisanje druge knjige, nesvakidašnje priče o Beogradu, polako privodi kraju, a mi smo želeli da saznamo koje još teme i pitanja zanimaju mladog autora, ali i za kojim odgovorima ne prestaje da traga.

S obzirom na to da ste romanom „Refren“ imali vatreno krštenje u svetu literature, da li vas je iznenadio odličan prijem publike i kritičara?

Moram priznati da jeste zbog toga što nisam imao nikakva očekivanja, jednostavno sam prepustio „Refren“ njegovoj iskrenosti. Roman je napisan bez prepravljanja, uređivanja, ili bilo kakvih naknadnih promena. Nisam zakoračio u svet književnosti da bih postao književnik, već da bih preneo određene poruke za koje smatram da su od velike važnosti. Svako ko je pročitao roman mogao je to da oseti i kao što volim da napomenem: krajnji utisak je nevažan. Vrlo je moguće da se jednog jutra čitalac probudi baš kao i glavni junak, sa jednim potpuno novim pogledom na svet.

Mladi autori, u koje i sami spadate, često se ustručavaju da ono što napišu predstave javnosti, strahujući od suda. Šta biste savetovali na osnovu ličnog iskustva?

Ako strahujete od tuđeg suda, znači da imate neosvešćeni ego-problem. Taj deo se osvešćuje iskrenom spoznajom da vaše delo ne može i ne bi trebalo da se svidi svakoj osobi na planeti. To je sasvim prirodno. Međutim, to ne znači da ne treba saslušati kritiku, jer niko od nas nije najpametniji, mada mnogi tako misle, niti su naša iskustva jednaka, pa samim tim percepcije nemaju isti ugao posmatranja. S druge strane, treba biti obazriv, jer negativna kritika može doći i kao proizvod ljubomore, a pozitivna u vidu dodvoravanja zarad nekih budućih, prikrivenih ciljeva. Proučavajte ljude jer ljudi su za proučavanje.

„Refren“ je, kako kažete, priča o odgovorima koje svako želi da sazna i retkima koji se usude da ih potraže. Koja pitanja su vam se motala po glavi dok ste pisali roman?

Bilo ih je zaista dosta, mada, većina njih je došla sa „Refrenom“. Već u uvodu romana sam napomenuo: „Refren“ je knjiga koju ja još uvek proučavam. Možda je najzanimljivije spomenuti pitanje koje se oduvek skrivalo negde duboko u meni, mogao sam da ga zamislim i postavim sebi, ali nisam mogao da ga izgovorim naglas. Najprostija izvedena verzija tog pitanja nalazi se negde na samom kraju romana i glasi: „Za šta bismo znali da ne znamo za sebe?“ Tu je i već čuveno pitanje: „Da li je ono što mi smatramo razlogom stvaran razlog zbog kojeg postojimo ili pravog razloga nema, a sve je samo put, put koji sami krojimo?“

Na koja pitanja još nemate odgovore, ali ne prestajete da tragate za njima?

Zašto se ljudi više zabrinu zbog ukradenog novčanika nego zbog posečene šume ili zatrovane reke? Zbog čega pristajemo na apatiju? Dokle ćemo ponavljati iste greške?

Autor ste online-zbirke kratkih priča i tekstova „Dnevnik vidljiv čudnima“. Smatrate li da je internet neumitna budućnost, ili ste ipak za to da se knjiga uzme u ruke i pročita od korice do korice?

Knjiga u ruci je kao ptica na nebu, tu joj je mesto. Internet je sadašnjost i ne treba ga zanemariti, već mudro iskoristiti i sa velikom pažnjom, jer on može da uništi pojedinca podjednako koliko može da ga uzdigne.

Šta podatak da ste vegetarijanac, govori o vašem odnosu prema svetu u kojem živimo?

Ne pristajem na to da se životinje vole samo ukoliko su naši kućni ljubimci.

Da bi se neko od nas bavio pisanjem, da li je nužan preduslov da mnogo čita?

Kada gledam iz sopstvenog ugla, pisanje je potreba, nešto iz dubine  bića što ne mogu da zaustavim. Ne postoje nužni uslovi, preduslovi ili bilo koji drugi zakoni koji su obavezni kako bih ja to ispoljio. Čitanje je svakako potrebno, ali ne bih složio da je to nužan preduslov za pisanje. Mnogi misle da su visokoobrazovani ljudi obavezno i dobri ljudi. Da li je to istina? Većina ljudi je zavisna od tih preduslova i ne gledaju suštinu čoveka ili njegovih dela, već samo formirane šablone uma u vidu društvenih etiketa.

O čemu će govoriti vaša nova knjiga „Kvazar“, koja je u pripremi?

„Kvazar“ je globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma, kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. „Kvazar“ služi da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog auto-destruktivnog sveta u kome živimo. Zbog toga što je izuzetno zahtevan za pisanje „Kvazar“ će morati da pričeka još neko vreme kako bi ugledao svetlost dana. Pisanje drugog romana polako privodim kraju, ne smem puno toga da otkrijem, osim da je reč o jednoj nesvakidašnjoj priči o Beogradu.

Citirajte nam najdražu rečenicu iz „Refrena“.

„Možda ćemo jednom biti sve ono što nismo imali prilike da postanemo…“

Autor: Eva Čubrović

Izvor: Hello magazin