„Anđeo s jednim krilom“ – prvi roman za decu Ljiljane Šarac
Pisati osvrte i preporuke za romane dečje književnosti je teško. Još teže je kada autora lično poznajete i kada ste s njim prijatelj. Upravo takav osvrt je pred vama i pišem ga sa velikom odgovornošću jer želim da budem objektivna i nepristrasna.
Roman „Anđeo sa jednim krilom“ je prvi roman za decu i mlade naše književnice Ljiljane Šarac. Sigurna sam da ste do sada pročitali neki njen roman, a ako niste, obavezno to učinite, jer Ljilja piše lako, mudro, vrcavo. Uvuče vas u svoj svet a da toga niste ni svesni, provede vas kroz događaje i emocije sa neverovatnom lakoćom, jer njoj to ide lako, neusiljeno – priča ide, s njom i vi putujete, sve više u njenom, a sve manje u svom svetu. I tako čarolija počinje...
Priča o Ružici i njenom svetu data je kroz pažljivo vođene događaje koji su samo okvir za ono što je srž ovoga romana, a to su emocije koje će vas potresti iz temelja. Čak i oni, koji sebe smatraju jakim osobama, koje reči ne mogu tako lako dotaći i pomeriti, čitaće ovu knjigu, okrećući strane sa neverovatnom željom da saznaju šta će se dogoditi, koliko se može podneti svega što nam na životnom putu okolnosti, sudbina, nazovite to kako god želite, postave kao iskušenja koja moramo prebroditi da bismo spoznali svet oko nas i, što je najvažnije, da bismo spoznali sebe.
U vremenu u kome se emocije ne pokazuju, u kome je empatije sve manje, jer smo se hermetički zatvorili u svoje mikrouniverzume u kojima mislimo da smo sigurni od svega što nas može povrediti, Ružičina priča će nam osvetliti koliko smo zapravo ranjivi, koliko smo usamljeni i koliko ne možemo kroz život ići sami bez porodice, bez prijatelja, bez onoga ko smo i odakle dolazimo. I to je najvažnija poruka romana koji današnje mlade treba da nauči da se bol ne može kontrolisati, da se tuga mora podeliti i da se, uprkos svemu, život nastavlja čak i onda kad pomislimo da neke događaje ne možemo i nećemo preživeti.
Kada našu decu naučimo da se otvore ka svetu, čak i kada ih taj svet ne razume, da ponude razumevanje i saosećanje, kada ih naučimo da je porodica ono što nas za život drži i kada oni shvate da su razumevanje, nada i ljubav ono što nam je jedino potrebno da bismo bili srećni – svet će postati bolje mesto, lepše mesto i njihova svetlost će rasterati mrak koji nas u otuđenost i nepoverenje besomučno gura.
Zato velika pohvala autorki i moja ogromna preporuka, jer ovo je roman koji morate pročitati i koji morate dati svojoj deci da pročitaju. Naučiće šta znači porodica, prijateljstvo i koliko je važno spoznati sebe, poružiti ruku drugima kako biste pronašli vlastiti mir.
„... dom nije adresa na kojoj se živi, zidovi, podovi ili nameštaj... Za nju su to bile uramljene fotografije razmeštene svuda po stanu. Gitara koju je tata svirao. Cveće koje je mama raspoređivala uokolo. Terasa sa koje su gledali zalazak sunca. Čokoladna torta koju je mama spremala bolje od ijednog poslastičara u gradu. I poljupci. I zagrljaji. Poruke na frižideru. Magneti kupljeni na putovanjima. Miris očevog losiona posle brijanja. Mamin parfem. Razbacane papuče po hodniku...“
Autor: Gordana Opalić
