Andeš Ruslund: Naravno da bih voleo da sam Pit Hofman

Andeš Ruslund konačno se vratio sa novim romanom iz serijala o Pitu Hofmanu i Evertu Grensu. Ruslund ne prestaje da oduševljava publiku i osvaja nagrade za svoje vrhunske trilere!

Foto: Emil Eiman Roslund

Andeš Ruslund u kratkim crtama

Rođen: Tokom šezdesetih, u vreme kada je sve bilo u znaku ekonomskog rasta i nicanja novih hokejaških dvorana.

Živi: Na ostrvu Sedermalm u Stokholmu i na ostrvu Arne u jezeru Melaren.

Porodica: Supruga Fia, odrasli sinovi Emil i Kristofer, mačak Fredi i petao Morten.

Opišite sebe u tri reči: Smušen. Lojalan. Energičan.

Knjiga koje su me oblikovale: „Vladalac“ od Makijavelija i „491“ Larsa Gerlinga.

Letnja lektira: Red kvalitetnih krimića, red poezije. Izbegavam loše krimiće i lošu poeziju.

Skriveni talenat: Neverovatno sam dobar u trčanju unazad. Ozbiljno, ne šalim se.

Moto: Ne dozvoli nijednom gadu da te gazi.

Vaš novi roman „Bekstvo“ osmi je u serijalu. Kako uspevate da svaka knjiga bude drugačija?

Pre svega, zato što imam najbolji posao na svetu. Dane provodim uz otkačene priče koje mi se neprestano vrzmaju po glavi. Ove godine obeležavam dve decenije književnog rada i iskreno sam zahvalan zbog dugogodišnje veze koju sam izgradio sa čitaocima – ne samo u Švedskoj već širom sveta – bilo da čitaju romane koje pišem u okviru tandema Roslund & Helstrom ili knjige koje objavljujem samostalno. Posebno mi je drago što priče zasnovane na spoju istine i laži, fikcije i stvarnosti, pronalaze put do svojih čitalaca. Prvenstveno želim da ih zabavim, što znači da knjige moraju biti izuzetno uzbudljive, ali istovremeno nastojim da ih povedem u svetove koje retko imaju priliku da upoznaju. I ono što je najvažnije, trudim se da nikada ne smetnem sa uma činjenicu da knjige ne žive od stare slave. Uspeh prethodnog romana ne oslobađa me nijedne obaveze – svakoj novoj knjizi moram da pristupim sa istom posvećenošću, pažnjom i strašću prema svakom zarezu, ukoliko želim da i ona bude podjednako dobra.

Znam da će ovo pitanje možda izgledati kao da Vas pitam koje Vam je dete draže, ipak – kom svom junaku ste više naklonjeni: Evertu Grensu ili Pitu Hofmanu?

Naravno da bih voleo da sam Pit Hofman – onako markantan, visok i opasan. Međutim, svestan sam da mnogo više ličim na Everta Grensa: večito rastrzanog, u stalnoj žurbi i sumnjičavog prema ljudima oko sebe. Poverenje je, na kraju krajeva, stvar izbora – nešto što smo i Evert i ja morali da naučimo. Fascinantno je koliko se piščeva ličnost neprimetno uvuče u njegove likove. Kada je Grens dotakao dno i završio na psihijatrijskom odeljenju, pisao sam u periodu kada sam se i sam slično osećao. Kada Hofman usred noći, uprkos tome što je snažan i snalažljiv, posegne za rukom svoje žene tražeći toplinu i sigurnost, nešto je što i sam činim. Delove sebe pronalazim i u liku Marijane, u svakom od Hofmanove dece, pa čak i u kriminalcima koji čine besmislene zločine. Zato ih, na neki način, volim sve.

Da niste postali pisac, čime biste se danas bavili?

Pre nego što mi se ukazala prilika da se u potpunosti posvetim književnosti, radio sam kao reporter, a kasnije i kao šef redakcije na Švedskoj nacionalnoj televiziji. Baš kao što danas uživam u pisanju, tako sam i tada sa jednakim žarom i lakoćom odlazio na posao. Da nisam postao pisac, verujem da bih ostao u televizijskim vodama.

Kada bi roman „Bekstvo“ bio piće, koje bi to piće bilo i zbog čega?

S obzirom na to da je leto na pragu, verovatno Aperol špric. Ne samo zbog njegove upečatljive crveno-narandžaste boje već i zbog atmosfere koju sa sobom nosi – osećaj lakoće, uzbuđenja i živosti, ali i one diskretne note tame koja se probija ispod vedre površine. Upravo takav utisak sam želeo da čitaoci steknu čitajući roman „Bekstvo“.

Kad smo na toj temi, kakav utisak biste želeli da roman „Bekstvo“ ostavi na čitaoce?

Ako čitaoci budu doživeli „Bekstvo“ kao izuzetno uzbudljivo i zabavno čitalačko iskustvo – biću veoma srećan. Ako im roman, uz to, pruži dublji uvid u prirodu zločina o kojima se večito polemiše – biću još srećniji. A ukoliko u njemu prepoznaju spoj vrhunske akcije i pronađu prozor u jedan svet koji im je do tada bio nepoznat, to će me učiniti neizmerno srećnim. Onog trenutka kada knjiga stigne do publike, kada moj višegodišnji trud obeleži jedan ili dva dana jednog čitaoca, potpunog stranca, i kada sa njima konačno podelim sve one misli koje su mi se godinama rojile u glavi, osećam pre svega ogromnu zahvalnost i ponos zbog tog „susreta“ – bez obzira na to kako će čitalac doživeti moj roman.

Da li već imate ideju za sledeću knjigu?

Već sam negde na polovini knjige (razgovor je izvorno vođen u junu 2024. godine, prim. ured.). U vreme kada sam radio kao televizijski reporter, plodove svog rada sam mogao da vidim gotovo istog trena – publika bi reagovala, hvalila ili kritikovala, i odmah bih znao da li sam nešto postigao. Pisanje knjige, međutim, predstavlja veoma dug i zahtevan proces koji traje godinama. Pošto rukopis mora da bude završen i predat izdavaču najmanje šest meseci pre objavljivanja, gotovo uvek se dešava da sam, baš kao i sada sa „Bekstvom“, već uveliko odmakao sa pisanjem sledećeg romana.

Čemu se leti najviše radujete?

Košenju trave. Možda zvuči neobično, ali neizmerno uživam u tom ritmu kretanja unutar četvorougaonog dvorišta koje se, svaki put kada obiđem stablo jabuke pored letnjikovca, pomalo sužava sve dok ne stignem do samog kraja. U tom četvorouglu sve postaje jednostavnije – misli mogu slobodno da lutaju, pronalazim mir i spokoj, a ideje za novi roman dobijaju dovoljno prostora da se razviju i razgranaju.

Izvor: bonniersbokklubb.se

Prevod: Kristijan Vekonj