Ana Atanasković: Trudim se da pamtim ono što je plemenito
Ana Atanasković, spisateljica iza koje stoje romani koji se čitaju u dahu, ponosna Kruševljanka koja je zaljubljena u Beograd i u istoriju svog naroda, otkriva tajne svog najnovijeg romana „Zmajeva žena“.
Kada ste zapravo otkrili pisca u sebi?
Još od ranog detinjstva. Tata me je učio da čitam i pišem svojim posebnim metodama, koje bi se mogle sada izučavati na kursevima kreativnog pisanja, a on je to znao intiutivno sam. Kao i u Mocartovom životu (sada je aktuelno pronalaženje njegovog novog dela, bez namere da se poredim sa njim po važnosti, već po uticaju roditelja), otac je u svom detetu prepoznao potencijal.
Na primer, zadavao mi je sastave, donosio knjige o pisanju i isekao bi na reči ispisanu rečenicu iz dela Dobrice Ćosića, te bi mi rekao da pomešane listiće sastavim u što lepšu stilski napisanu rečenicu, ponovo. To se ne zaboravlja, jer je u skladu sa misijom moje duše – pisati.
Rođeni ste u Kruševcu. Kakva Vas sećanja vezuju za period odrastanja?
Imala sam teško detinjstvo zbog strašne bolesti moje sestre koja ju je zadesila od rođenja. Živela sam u Jasici, a Kruševac je bio baza za mnogo toga – biblioteku, Radnički univerzitet, prijatelje… Kruševac je moj grad, a detinjstvo je uvek lepo, čak i kada je teško. Trudim se da pamtim ono što je plemenito, a toga je bilo mnogo. Uvek sa ponosom kažem odakle sam.
Veliki broj umetnika upravo je poreklom iz Kruševca. Da li ste u svom rodnom gradu nalazili inspiraciju za pisanje?
Da, u novom romanu „Zmajeva žena“ jedan deo radnje je smešten u Kruševcu, a ako sve bude u redu, još ću objavljivati o njemu.
Još od ranog detinjstva. Tata me je učio da čitam i pišem svojim posebnim metodama, koje bi se mogle sada izučavati na kursevima kreativnog pisanja, a on je to znao intiutivno sam. Kao i u Mocartovom životu (sada je aktuelno pronalaženje njegovog novog dela, bez namere da se poredim sa njim po važnosti, već po uticaju roditelja), otac je u svom detetu prepoznao potencijal.
Na primer, zadavao mi je sastave, donosio knjige o pisanju i isekao bi na reči ispisanu rečenicu iz dela Dobrice Ćosića, te bi mi rekao da pomešane listiće sastavim u što lepšu stilski napisanu rečenicu, ponovo. To se ne zaboravlja, jer je u skladu sa misijom moje duše – pisati.
Rođeni ste u Kruševcu. Kakva Vas sećanja vezuju za period odrastanja?
Imala sam teško detinjstvo zbog strašne bolesti moje sestre koja ju je zadesila od rođenja. Živela sam u Jasici, a Kruševac je bio baza za mnogo toga – biblioteku, Radnički univerzitet, prijatelje… Kruševac je moj grad, a detinjstvo je uvek lepo, čak i kada je teško. Trudim se da pamtim ono što je plemenito, a toga je bilo mnogo. Uvek sa ponosom kažem odakle sam.
Veliki broj umetnika upravo je poreklom iz Kruševca. Da li ste u svom rodnom gradu nalazili inspiraciju za pisanje?
Da, u novom romanu „Zmajeva žena“ jedan deo radnje je smešten u Kruševcu, a ako sve bude u redu, još ću objavljivati o njemu.
O Vašim knjigama se dosta priča. Našu pažnju sada okupira Vaša nova knjiga „Zmajeva žena“. Zašto ste baš odabrali ovu tematiku?
Na to pitanje se ne može lako odgovoriti jer mislim da teme biraju mene, iako se nekad čini da ih biram ja. Jelena Gatiluzio, žena despota Stefana Lazarevića, došla je u moj život preko meni bliske osobe koja je o despotu često govorila.
Onda sam se zapitala – kako je bilo jednoj ženi da živi sa njim i avantura je krenula. Višegodišnja. Kao što to uvek biva, sinhronicitetima i povezanošću sa jonosferom, svojim emocijama, složim priču onako kako je potrebno da bude – sve teme su se spojile u jedan tok, a ponešto kao da je i sama Jelena ispisivala. Bilo je zaista čudesno stvarati je, i opisivati despota i despotovo vreme.
Šta smatrate specifičnim za ovaj roman?
Bez lažne skromnosti kažem, jer je istina, niko do sada nije opisao despota Stefana Lazarevića na ovaj način – psihološki. Činjenice su proverene u literaturi, njegov istorijski deo je sasvim tačan, a dat je i prikaz njegovog složenog karaktera. Dalje, u ovom romanu sam izmaštala kako bi Jelenin život izgledao, jer se o njoj posle veridbe skoro ništa ne zna.
Autor: Lidija Gajić
Izvor: Shine magazin
Na to pitanje se ne može lako odgovoriti jer mislim da teme biraju mene, iako se nekad čini da ih biram ja. Jelena Gatiluzio, žena despota Stefana Lazarevića, došla je u moj život preko meni bliske osobe koja je o despotu često govorila.
Onda sam se zapitala – kako je bilo jednoj ženi da živi sa njim i avantura je krenula. Višegodišnja. Kao što to uvek biva, sinhronicitetima i povezanošću sa jonosferom, svojim emocijama, složim priču onako kako je potrebno da bude – sve teme su se spojile u jedan tok, a ponešto kao da je i sama Jelena ispisivala. Bilo je zaista čudesno stvarati je, i opisivati despota i despotovo vreme.
Šta smatrate specifičnim za ovaj roman?
Bez lažne skromnosti kažem, jer je istina, niko do sada nije opisao despota Stefana Lazarevića na ovaj način – psihološki. Činjenice su proverene u literaturi, njegov istorijski deo je sasvim tačan, a dat je i prikaz njegovog složenog karaktera. Dalje, u ovom romanu sam izmaštala kako bi Jelenin život izgledao, jer se o njoj posle veridbe skoro ništa ne zna.
Autor: Lidija Gajić
Izvor: Shine magazin
Autor: Ana Atanasković
