„Afrikanac“ Dušana Miklje

Na zadnjoj korici demistifikuje se glavni lik, lik Afrikanca, rečima da „uverljivost kojom su opisane ličnosti i prilike iz savremene istorije Afrike potiče iz činjenice kojom se može pohvaliti malo koji pisac – lično ih je poznavao“. Miklja, međutim, nije pao u zamku da napiše autobiografsku ili putopisnu dokumentarnu prozu, već je bogatu građu sa svojih putovanja i boravka u mnogim afričkim zemljama kao dopisnik socijalističke i nesvrstane Jugoslavije uspeo da transponuje u snažno i uverljivo književno tkivo, koje je pritom ispričano sa već prepoznatljivom lakoćom i jednostavnošću, veštinama koje je Miklja morao odavno da ispeče kao reporter. Opravdanost ove odluke i ovakvog opredeljenja potvrđuju uspela mozaička kompozicija romana, minimalistički stil, ekonomisanje književnim sredstvima i jednostavno i nepretenciozno pripovedanje, prefinjen smisao za uočavanje paradoksa i apsurda koliko u političkim i istorijskim događajima, toliko i u ljudskom ponašanju. Isto toliko, ubedljivosti ove proze doprinose i mnoge književno uspele epizode u romanu, nekad potresne i strašne, nekad dirljive i duhovite: npr. epizoda kad nigerijski pukovnika “Crni Skorpion“ javno, pred novinarima, organizuje preki sud jednog ražalovanog oficira u Lagosu. Apsurdno i sarkastično deluje, usred ovog pogubljenja, zahtev britanskog novinara da se streljanje prekine jer mu je smetao kontraliht; ili epizoda kad u nekom afričkom gradu, u kome se vodi rovovski gerilski rat, Afrikancu glava visi o koncu, tj. o odluci vozača, koji ga u tom trenutku prevozi kroz grad jednim paravojnim džipom, da li će ga ostaviti na traženoj adresi ili ga odvesti na neko stratište; brojne svakodnevne epizode sa Afrikančevim majordomom Vašingtonom, mudrim domorocem koji prati Afrikanca u svim njegovim nemogućim misijama i koji je jedan od najživotnijih i najuspelijih književnih likova u romanu.    

Knjiga se može čitati, dakle, i kao niz zasebnih priča, u kojima ima i zajedničkih motiva, i istih likova i sličnih situacija. Primer je, recimo, poglavlje/priča OSVAJANJE KEJPTAUNA. U nju su utkani i porodični odnosi u kući Afrikanca, i političke prilike u Africi i Ugandi (Kampali) toga vremena (1971–1977), i lik surovog ugandskog diktatora Idija Amina Dade, i, kad je reč o književnom postupku, ironija pripovedača prema okolnostima koje su vladale u pokretu nesvrstanih i u našoj zemlji pred kraj Titove vladavine (Gadafi, Idi Amin)...

S jedne strane vremenska distanca prema opisanim događajima, a s druge živopisne pustolovine opisane ovde, koje se od avantura u pikarskom romanu razlikuju samo po toj sitnici što su stvarno doživljene, pribavljaju ovoj knjizi dodatnu draž i verodostojnost.

Dušan Miklja je posle romana „Put u Adis-Abebu“, „Njujork–Beograd“ i zbirke priča „Potapanje Velikog ratnog ostrva“, da navedem samo neke od njegovih najboljih proznih ostvarenja, napisao još jedan sasvim drugačiji, originalan i u žanrovskom smislu inovativan roman, u kome je uspeo da udahne miris i boje podneblja u kome se odvija radnja, i kojim je našem čitaocu kao malo koji domaći pisac približio okrutni, divlji ali i čudesni i iskonski svet Afrike.

Kad zatvori korice ove knjige, čitaocu se nameće preispitivanje jedne uvrežene predrasude, pogotovu u svetlu današnjih događaja na severu Afrike: da su kolonijalne sile nanele više zla potlačenim narodima Afrike nego njene vođe koje su ih oslobodile od kolonizatora. Te vođe često su se pretvarale u diktatore i ubice, koje su činile genocid nad sopstvenim narodom ili susednim plemenima. A to, uostalom, kao što i sami dobro znamo, nije slučaj samo u Africi.

Autor: Dejan Mihailović