Afrička tradicija u obliku engleskog klasika

„Mržnja je pijavica: ono što nekome prione za kožu; što se njime hrani i crpi mu životni duh. Ona ga menja, i ne napušta ga dok ne isisa iz njega i poslednju kap mira.“

Zašto sam oduševljena ovom knjigom? Zato što je debitantski roman napisan na nivou klasika, istovremeno priča o pojedincu i kritika jednog društva, spoj afričkih folklornih priča i šekspirovske tragedije. Obioma nam otkriva kako sujeverja i usmena predanja opstaju uprkos dolasku hrišćanstva i kolonizaciji, kako se likovi nose sa sveobuhvatnim strahom da će se proročanstva ostvariti uprkos veri da ljudi mogu usmeriti tok svog života, i kako se jedno bratoubistvo može razviti u alegoriju koja opisuje čitavo nigerijsko društvo.

Sredinom devedesetih godina 20. veka četiri brata bezbrižno odrastaju u Nigeriji. Ikena, Bodža, Obembe i Bendžamin provode dane odlazeći u ribolov na obližnjoj reci bez majčinog znanja, pažljivo skrivajući svoj pribor za ribolov kada se vrate kući. Jednog dana kod reke susreću lokalnog ludaka, proroka koji predviđa da će Ikenu, najstarijeg dečaka, ubiti jedan od njegove braće. Proročanstvo se ostvaruje i Obioma pojačava fokus na nesreću koja pogađa ovu porodicu. Majka dečaka, ophrvana tugom, doživljava nervni slom i završava u bolnici. Njihov otac, mršav i osedeo, pati jer kao glava kuće nije u mogućnosti da zaštiti one koje voli. Roman se dalje razvija u moćnu priču o ljubavi prema roditelju, bratoubistvu, osveti i sudbini. Dobija složenost i snagu modernog klasika prikazujući nigerijsko društvo kroz prizmu jedne porodice.

Kao i većina afričkih romana u maniru Činue Ačebea, „Ribari“ mešaju tradicionalni oblik engleskog romana s usmenom formom pripovedanja, dramatizirajući sukob tradicionalnog i modernog. Takođe je utemeljen i na aristotelovskom konceptu tragedije koji prikazuje dobrog i plemenitog čoveka kog su bogovi kaznili zbog oholosti. Ovde je to prikazano kroz oca četvorice dečaka, čiji je cilj bio da njegova deca budu uspešnija i bolja od svojih suseda i koji je stalno govorio: „Moja deca će biti sjajni ljudi... Oni će biti pravnici, lekari, inženjeri...“ Tu počinje borba ove porodice protiv sudbine.

Još jedan od ključnih likova romana je reka Omi-Ala. Dok je bila čista, Omi-Ala je rane naseljenike snabdevala ribom i čistom pijaćom vodom. Kao svuda u Africi, za Omi-Alu se nekada verovalo da je bog; ljudi su je obožavali. Sada, kao i svaka reka u Nigeriji, više liči na kanalizaciju. Leševi životinja leže na njenim obalama, a u vodi su pronašli i unakaženo telo žene. Reka je simbol političke istorije podneblja i nigerijskog društva posle kolonizacije.

Obioma je prikazao osnovnu dilemu u Nigeriji: zašto zemlja ne napreduje? Ima dovoljno nafte, elitu obrazovanih ljudi, prilično mladu populaciju od 70 miliona stanovnika mlađih od 35 godina. On smatra da odgovor leži u tome što su plemena Joruba i Igboa poput samostalnih država. Ranije nisu imali nikakve kontakte i napredovali su sopstvenim tempom. Onda je došla kolonizatorska sila i rekla: „Budite nacija.“ Svake godine BBC napravi dokumentarac o paradoksu Nigerije. Ali oni ne razumeju da je problem sa kojim se ova afrička zemlja danas suočava rezultat uplitanja njihove zemlje. Roman je, između ostalog, odlična kritika britanske okupacije Nigerije.

Autor teksta: Dunja Lozuk