Aaaaand action!

Iako je uobičajeno da film bude inspirisan knjigom pre nego obrnuto, podsetimo se danas dva naslova koji su svoj život započeli prvo na platnu pa tek onda na papiru.

U slučaju „Oblika vode“ Giljerma del Tora scenario i roman su nastajali istovremeno. Koautor knjige i idejni tvorac priče, Danijel Kraus, otkrio je da su Del Toro i on radili paralelno na filmu i knjizi. U jednom trenutku su jednostavno prestali da dele informacije u kom smeru se razvijaju priče, tako da smo dobili dve donekle različite tvorevine.

Roman „Oblik vode“ je noar smešten u Baltimor šezdesetih godina prošlog veka. Hladni rat je na vrhuncu. Neobično stvorenje iz dubina amazonske džungle, Deus Brankuija, dopremljeno je u laboratoriju u kojoj radi nema spremačica Elajza. Major Strikland je zaslužan za ovaj ulov. On je sa jedne strane pod pritiskom svojih nalogodavaca, a sa druge u stanju akutnog posttraumatskog stresa. Elajza se emotivno vezuje za ovo biće u laboratoriji koju čisti svake večeri kad naučnici odu kući. Ona mu pušta muziku, hrani ga. Nakon niza eksperimenata američke vlasti odluče da ubiju stvorenje. Elajza reši da ga spase.

U filmu je major Strikland glavni negativac, ali nemamo uvid u genezu njegovog ludila kao u knjizi. Zato je spirala kojom on tone jedan od najuspelijih aspekata romana, čini ga mračnijim i predstavlja antipod nesvakidašnjoj ljubavnoj priči na kojoj je akcenat u filmu. U misiji spašavanja stvorenja Elajzi priskaču u pomoć Zelda, koleginica Afroamerikanka koju zlostavlja muž, i Džajls, gej umetnik koji je izgubio posao zbog indiskrecije na radnom mestu. Oni su autsajderi, to je nit koja ih veže. Usamljeni su u sopstvenim problemima, ali ih zbližava saučesništvo u spašavanju stvorenja.

„Oblik vode“ je priča o prihvatanju različitosti, odbacivanju predrasuda i nalaženju ljubavi i nade na mestima gde ih najmanje očekujemo. Stvorenje, koje govori jezikom nerazumljivim za ljude, i Elajza, koja uopšte ne govori, uspevaju da nađu ljubav u svetu koji ne daje glas onima koji ga nemaju, ne toleriše one koji se razlikuju i ne trudi se da to sakrije.

Imajući u vidu kako se završava filmska verzija „Bilo jednom u Holivudu“ Kventina Tarantina, možemo reći da je knjigu napisao za nevernike. I sve to začinjeno filmskim trivijama, omažima rediteljima čiji je uticaj prigrlio, nasiljem gde mu je mesto i gde nije. Jer znamo da Tarantino ne štedi ni svoje junake ni negativce. Knjiga postavlja više pitanja nego što daje odgovora, a jedno od ključnih koje se nameće – šta bi bilo da je Čarli Menson dobio taj ugovor za ploču i proslavio se kao muzičar?

Koristeći, između ostalog, sećanja iz prve ruke filmskih zvezda s kraja šezdesetih i ranih sedamdesetih, Tarantino pravi savršeno stilizovani kolaž hipi ere u Holivudu. Navikli smo da u njegovim ostvarenjima svi negativci dobiju ono što zaslužuju (pa i više od toga!), a knjiga je prvenstveno tu da nam da dublji uvid u okolnosti koje su dovele do kobnih događaja. Preostaje da vagamo koja bi kazna bila adekvatna za ono što se dogodilo (i da li je ona za kojom poseže autor u filmskoj verziji „Bilo jednom u Holivudu“ dovoljna).

Ne zaboravimo i paralelni narativ u kojem nas upoznaje sa ocvalom filmskom zvezdom, koja se upinje da ostane relevantna i izbori sa okrutnošću industrije. Jer znamo da je Holivud podjednako surov i prema svojim miljenicima kao i prema odbačenima. „Bilo jednom u Holivudu“ nije samo omaž jednoj eri, već i nekim od najvećih imena evropske i azijske kinematografije – poput Godara i Kurosave. U knjizi, baš kao i u filmovima, Tarantino svoje stavove, ponekad nimalo suptilno, provlači kroz unutrašnje monologe ili dijaloge između likova. Setimo se da je navukao gnev ćerke Brusa Lija načinom na koji je predstavio njenog oca na platnu, sada i u knjizi. Bilo da je u pitanju nepotrebno provlačenje kroz blato legendarnog glumca ili jednostavno lični animozitet kom je odlučio da dâ oduška, neverovatno je zabavno čitati o Brusu Liju kao još jednom u nizu iskompleksiranih i preterano ambicioznih tipova, kojih u Holivudu nikad nije manjkalo. E to je taj Tarantino kog znamo i volimo – zabavan i politički nekorektan kad god mu se ukaže prilika.

Autor teksta: Ivana Veselinović