7 poznatih pisaca o svojim najčuvenijim delima

Neka dela nadžive svoje autore. Mi ih čitamo, razmišljamo o njima, o njima diskutujemo u učionicama, onlajn ili u društvu, čime obično dolazimo do opšteprihvaćenog zaključka o njihovom značenju. Ali postoji mala tajna koju teško prihvatamo, a to je da sve to zapravo izmišljamo. Postoji samo jedan pravi autoritet koji može doneti konačni sud o datom tekstu, pa čak i ta osoba ne mora ipak nužno biti autoritet (književni teoretičari i čitaoci su često podeljeni u vezi sa ovim pitanjem). Međutim, što više znate o romanima koji formiraju osnove naše čitalačke kulture, to bolje. S tim ciljem smo malo kopali kako bismo pronašli šta autori nekih najčešće interpretiranih romana imaju da kažu o svojim remek-delima.

Foto: Freepik

Toni Morison o „Voljenoj“:

„Ne postoji mesto na koje vi ili ja možemo da odemo, koje možemo da zamislimo ili ne, na kom možemo da prizovemo prisustvo ili odsustvo robova; ne postoji ništa što nas podseća na one koji su prešli taj put i one koji su ga preživeli. Ne postoji prikladno spomen obeležje, ili plaketa, ili venac, ili zid, ili park, ili predvorje nekog nebodera. Ne postoji kula od 100 metara. Ne postoji neka klupica pored puta. Nema čak nijednog posađenog stabla, ni naznake nečega što bih mogla da posetim u Čarlstonu, ili Savani, ili Nju Orleansu, ili Njujorku, ili Providensu, ili još bolje, na obalama Misisipija. I baš zato što takvo mesto ne postoji (da je meni poznato), morala je da nastane knjiga. Ali to nisam znala pre ili dok sam je pisala. Sada mogu da uvidim šta sam tačno radila na poslednjoj stranici. Dovršavala sam priču, preobražavala i razgranavala taj osećaj nespokoja kojim knjiga počinje. Da, to sam radila; ali i nešto više od toga. Mislim da sam se tako zalagala za taj zid, ili klupicu, ili kulu, ili drvo dok sam zapisivala poslednje reči.“

Margaret Atvud o „Sluškinjinoj priči“:

„Da li je ’Sluškinjina priča’ ’feministički’ roman? Ako mislite na ideološki traktat u kome su sve žene anđeli i/ili toliko iskorišćene da nisu u stanju da donesu moralnu odluku, odgovor je – ne. Ako mislite na roman u kome su žene ljudska bića – sa najrazličitijim karakterima i ponašanjima – a pritom i zanimljive i bitne, i da je ono što im se dešava krucijalno za temu, strukturu i zaplet knjige, onda je odgovor – da. U tom smislu su onda mnoge knjige ’feminističke’.

(...)

Da li je ’Sluškinjina priča’ antireligijska? Ponovo zavisi od toga šta pod time smatrate. Istina, grupa autoritativnih muškaraca dobija kontrolu i pokušava da obnovi ekstremnu verziju patrijarhata, u kojoj je ženama (poput robovima u 19. veku) zabranjeno da čitaju. I to što nemaju kontrolu nad svojim novcem i što nemaju poslove izvan kuće, za razliku od nekih žena u Bibliji. Režim koristi biblijske simbole, kao što bi bez sumnje bilo koji autoritativni režim koji želi da preuzme kontrolu nad Amerikom učinio: ne moraju biti komunisti ili muslimani.ׅ“

Filip Rot o „Portnojevom sindromu“:

„Raniji rad, nastao pod naletom dobrog raspoloženja, sreće i slobode duha tog vremena... Nabasao sam na svoju temu, a da toga nisam bio svestan – ukaljanost. Ukaljanost ljudske tvorevine... Kada sam ponovo čitao ’Portnojev sindrom’ u 80-oj godini, bio sam šokiran i zadovoljan – šokiran što sam mogao da budem tako nepromišljen, zadovoljan što je trebalo da budem nepromišljen.“

Haruki Murakami o „Norveškoj šumi“ i „Kafki na obali mora“:

„’Norveška šuma’ je, kako ste napomenuli, jedini [od mojih romana] koji je napisan realističnim stilom. To sam, naravno, uradio namerno. Želeo sam da sebi dokažem da mogu da napišem 100% realističan roman. I verujem da mi je ovaj eksperiment dobro došao kasnije. Dobio sam samopouzdanje da mogu tako da pišem; da nije bilo njega, bilo bi teško dovršiti dela koja su usledila. Za mene je pisanje romana poput snivanja sna. Pisanje romana mi dozvoljava da sanjam s namerom dok sam još uvek budan. Jučerašnji san mogu danas da nastavim, a to je nešto što ne možete inače da radite u životu. Pisanje je takođe način da uronim duboko u svoju svest. I iako ja to posmatram kao snoviđenje, to nije fantazija. Za mene je snoviđenje stvarno.

(...)

U ’Kafki na obali mora’ krije se nekoliko zagonetki, ali nisu pruženi odgovori. Umesto toga, nekoliko njih se prepliće, premda se njihovom interakcijom ukazuje moguće rešenje. A forma tog rešenja će za svakog čitaoca biti drugačija. Drugim rečima, zagonetke funkcionišu kao deo odgovora. Teško je objasniti, ali upravo takve romane želim da pišem.“

Kazuo Išiguro o „Ostacima dana“:

„Sve je počelo od šale koju je moja žena napravila. Trebalo je da dođe novinar koji će me intervjuisati o mom prvom romanu. Moja žena je rekla: ’Zar ne bi bilo smešno da se pred tom osobom koja dolazi da te pita neka ozbiljna pitanja o romanu pretvaraš da si moj batler?’ Ta ideja nam je bila užasno zabavna. Od tada sam postao opsednut batlerom kao metaforom.

(...)

Dživs je imao ogroman uticaj. Ne samo Dživs već svi batleri koji su u pozadini prolazili kroz filmske kadrove. Zabavni su na veoma suptilan način. To nije onaj urnebesni humor. Postoji neki patos u načinu na koji stupaju na scenu sa jednom šturom rečenicom, za šta bi im realno bio potreban neki rasplinutiji izraz. A Dživs je vrhunac toga.

Do tog trenutka sam vrlo svesno pokušavao da pišem za međunarodnu čitalačku publiku. Pretpostavljam da je to bila reakcija protiv onoga kako je generacija koja je prethodila mojoj predstavljala i doživljavala parohijalizam u britanskoj književnosti. Sa ovog stanovišta nisam siguran da li je to bila osuda ili ne. Međutim, postojala je svest među mojim vršnjacima da je potrebno obratiti se međunarodnoj publici, ne samo britanskoj. Jedan od načina na koji sam verovao da to mogu postići jeste da obradim jedan engleski mit, s kojim je ceo svet upoznat – u ovom slučaju, mit o engleskom batleru“.

Ursula K. le Gvin o „Levoj ruci tame“

„Smeštanje radnje ’Leve ruke tame’ u svet u kome ne postoji rod bio je moj neznalački pokušaj pristupa feminizmu. Znala sam dovoljno da razumem da problem roda dovedem u pitanje. Tada još uvek nismo umeli jezikom da objasnimo da je rod društveni konstrukt, kako ga danas ukratko definišemo. I šta je rod uopšte? Da li mora biti muški i da li mora biti ženski? Rod je ubačen u arenu u kojoj naučna fantastika traga za zanimljivim temama koje treba ponovo preispitati i prodiskutovati. Pomislila sam da je neverovatno kako niko to još nije uradio. A zapravo, što tada nisam znala, Teodor Sterdžen napisao je ’Venus plus iks’. Vredi je pročitati, retkost je, rani pristup rodu iz muškog ugla u kom se – makar delimično – posmatra kao društveni konstrukt. Sterdžen je bio talentovan, širokogrud pisac, što je i samo po sebi zanimljivo. Stilski nije bio odličan pisac, ali je zato bio izvrstan pripovedač i pritom veoma razuman. Ja sam, naravno, otišla u drugom smeru. Moglo bi se reći da sam se pitala šta znači biti žena ili muškarac, muško ili žensko. I šta ako to nismo?“

Vladimir Nabokov o „Loliti“

„Nikad se neću kajati zbog ‘Lolite’. Bila je kao sklapanje divne slagalice – istovremeno uklapanje i rešenje, jer jedno je odraz drugog, u zavisnosti od toga kako posmatrate. Ona je naravno zasenila sve moje ostale radove – makar one koje sam pisao na engleskom jeziku, ‘Stvarni život Sebastijana Najta’, moje priče, moju knjigu sećanja; ali joj to ne mogu zameriti. U toj mitskoj nimfeti krije se neka neobičan i nežan šarm.“

Autor: Emili Templ

Izvor: lithub.com

Prevod: Aleksandra Branković