„50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: nauka“ – Više odgovora nego pitanja
Kvantni i novinski analitičar Pol Parsons i žurnalistkinja Gejl Dikson, koji su zajedno napisali nekoliko knjiga o matematici i periodnom sistemu ili bestseler o Stivenu Hokingu, našli su se pred sveobuhvatnim zadatkom svođenja celokupne nauke u pedeset eseja, na tek nešto preko dve stotine stranica. Dobar deo tretiranih fenomena poznat je većini ljudi ili je ona bar čula za njih (Njutnovi zakoni, teorija evolucije i velikog praska, teorija relativiteta, veštačka inteligencija, vanzemaljski život...) ali „50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: nauka“ u opšte razumevanje unosi aspekte znane tek malom broju osoba, kakav je razvoj dolaska do nekog otkrića i njegovog kasnijeg usavršavanja. U smislu takvih procesa, knjiga je maksimalno dosledna i uvek vodi računa o datoj hronologiji.
Uz prikladan izbor tema koji pokriva sve aspekte nauke, knjiga na malom prostoru nudi najpodrobniji mogući uvid. Osim što je posredi valjan, ovo je i, mada se to možda ne bi očekivalo, zabavan naslov koji i stoga angažuje prilično veliku publiku. Svakako je zanimljivo, na primer, čitati o, gotovo, slučajnosti pojedinih otkrića – recimo, da električna struja stvara magnetno polje, a što je dovelo do Volterovih zakona i njihovog usavršavanja – ili o Mendeljevljevom pristupu prilikom upotpunjavanja periodnog sistema koji na prvi pogled može delovati previše pa čak i neozbiljno fleksibilan za kompletiranje tako kardinalnog doprinosa.
„Slučajno sam otkrio vezu između magnetizma i svetlosti, i elektriciteta i svetlosti“, rekao je Majkl Faradej, jedno od imena koje autori citiraju, a čiji se dijapazon kreće od velikih izumitelja i naučnika bezmalo svih epoha do savremenih pisaca fikcije poput Terija Pračeta. Striktno gledano, manje važne ali ne i manje zanimljive su neke od biografija pominjanih naučnika i autora od kojih pojedine plene groteskom, kao da ih je stvarao pisac fikcije (biografija Isaka Njutna ili preteče Luja Pastera Ignaca Semelvajsa,) što se može reći i za opise namernog samopovređivanja naučnika usled izlaganja opasnosti nekog dela svog tela za potrebe eksperimenta.Vrlo je interesantno čitati i o naizgled banalnim izvedenicama nekih fenomena od najozbiljnije važnosti, na primer o tome kako je teorija informacije objasnila zašto izgreban CD i dalje „radi“ ili kakve GPS navigacija ima veze sa pomeranjem tektonskih ploča. Ili o paradoksu kakav je da u pristupu najstarijem mogućem pitanju, nastanku čovečanstva odnosno velikom prasku, naučnici još ne znaju pouzdano šta ga je izazvalo, „ili šta je postojalo pre njega, ako je išta postojalo“. Srpskom čitaocu bi moglo biti posebno interesantno u kakvom se svetlu, u kontekstu „50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: nauka“ pominju Milutin Milanković i Nikola Tesla.
Osim što je i relevantna i zanimljiva, knjiga ima i tu vrlinu da je na svoj način angažovana. Naime, autori ne samo da detektuju buduće probleme čovečanstva nego i nude rešenja. Tako bi energija fuzije mogla spasti od globalnog zagrevanja, a primena nanotehnologije od nekih bolesti.
Sve u svemu, „50 ideja koje bi stvarno trebalo da znate: nauka“ Pola Parsonsa i Gejl Diksons ostavlja čitaoca sa više odgovora nego pitanja. To važi za izuzetno retke knjige.
Autor: Domagoj Petrović
