5 bestselera koje su žene objavile pod muškim pseudonimom
Bilo da je namera da se sakrije pravi idnetitet, pol, rasa, nasleđe ili poreklo, pseudonimi su vekovima u upotrebi kako bi se očuvala privatnost. Književnice viktorijanskog doba verovatno su imale najviše razloga da usvoje ovu praksu, s obzirom na to da je tadašnje društvo imalo veoma izražene principe nejednakosti među polovima, kao i seksizam. Međutim, muški pseudonimi su i dan-danas u upotrebi zbog mnogih opravdanih razloga, a u nekim slučajevima i kao pokušaj da se dodvori određenoj ciljnoj čitalačkoj grupi, konkretnije – muškarcima.
Mnoge književnice koje su koristile pseudonime pridobile su poverenje izdavača bez predrasuda, a time i popularnost kod čitalačke publike, pa čak i zadržale uspeh nakon što su otkrile svoj pravi identitet. Ova praksa je zauvek promenila svet književnosti i odnos prema ženskim piscima, stoga smo vam izdvojili pet književnih dela autorki koje su se služile pseudonimom.
1. „Džejn Ejr“ (1847)
Bestseler Šarlote Bronte je prvobitno objavljen pod muškim pseudonimom Karer Bel (Currer Bell). Roman je dobro prihvaćen kod kritike nakon objavljivanja, iako je bilo neverovatno da muškarac napiše bildungsroman o mladoj heroini koja ima čvrst stav. Upravo je to podstaklo Šarlotu Bronte da se posluži pseudonimom, i da dodatno istakne dvostruke standarde koji se tiču pola i ženstvenosti, reagovavši na svaki mogući način koji je smatrala prikladnim. Pišući kao Bel, zabeležila je sledeće:
„Ja nisam muškarac, niti žena – pred vama stoji isključivo književnik – to je jedini kriterijum po kom imate pravo da mi sudite – i jedina osnova po kojoj ću prihvatiti vaš sud.“
Roman „Džejn Ejr“ je naposletku postao bestseler, a želja javnosti da sazna informaciije o autoru ovog dela konačno je dovela do toga da se istina obelodani i postane opštepoznata činjenica.
2. „Orkanski visovi“ (1847)
Upotreba pseudonima se zadržala u okviru porodice Bronte, te je Emili još jedna od sestara Bronte koja je koristila muški pseudonim – Elis Bel. Javnost viktorijanskog doba, kada je roman objavljen, nije dovodila u pitanje identitet autora, smatrajući da je nasilna, iako strastvena, priroda sadržaja romana nešto što bi bilo „neprikladno“ da napiše jedna žena. Zabavna je činjenica da čak ni izdavač koji je objavljivao dela sestara Bronte nije bio upoznat sa njihovim pravim identitetom, pošto su svi dogovori obavljani prepiskom. Na kraju je organizovani susret u Londonu ukazao na pravu istinu – iako je susret lice u lice doveo do omanje zabune.
3. „Ubiti pticu rugalicu“ (1916)
Harper Li je koristila androgino srednje ime umesto svog vlastitog, Nel, kako bi objavila svoj čuveni roman koji se bavi osetljivim temama uključujući, ali ne ograničavajući se na problem rasnih predrasuda, kao i njegov nastavak. Vlastito ime je zanemarila i odbacila kako ne bi došlo do pogrešnog izgovora – „Neli“. Njeno pravo ime je nosilo još jedno, dublje značenje – ime njene bake napisano unatraške. Autorka je odbijala da daje intervjue i retko se pojavljivala u javnosti, možda čak i zato da bi mogla da sačuva tajnu svog polnog identiteta.
4. „Swastika Night“ (1937)
Ketrin Burdkin je pod pseudonimom Marej Konstantin objavila roman inspirisan nacizmom kako bi zaštitila svoju porodicu u slučaju da Nemačka okupira Englesku. Ova antifašistička distopija je napisana sa ženskog stanovišta, ali pravi identitet Konstantina ostao je tajna sve do 1980-tih godina kada ga je razotkrila profesorka i književnica Dafne Patai.
5. „Hari Poter“ (1997)
Dž. K. Rouling zapravo nema srednje ime. Slovo K. u njenom autorskom imenu je poteklo od njene bake. Kada je Džoana Rouling prvi put predala izdavaču Blumsberiju svoju priču o dečaku-čarobnjaku, savetovano joj je da se potpiše dvoslovnim inicijalom umesto punim imenom. Naime, plašili su se da ne izgube mladu mušku publiku. Svetski uspeh serijala bi možda mogao na ovo da se svede, međutim, činjenica je da deci željnoj magijske fikcije možda uopšte ne bi bilo važno da li je autor žena ili ne.
„Nekada zaista ima smisla da se ženski autor krije pod pseudonimom, naročito kada je glavni lik muškog pola, ili kada je u pitanju žanr koji interesuje muškarce, kao na primer vojna naučna fantastika, neki drugi tip fantastike ili smeli triler“, smatra urednica izdavačke kuće Pingvin, En Sovards.
Uprkos uspehu koji je Dž. K. Rouling postigla serijalom o Hariju Poteru, poslužila se pseudonimom Robert Galbrajt kako bi lakše uplivala u vode krimića, romanom „Zov kukavice“ (2013). Izbor muškog imena u 21. veku je pre svesni izbor nego nužnost, kako bi autorka bila ozbiljno prihvaćena u svetu kojim vladaju muškarci. Da bi razotkrila tajnu svog drugog autorskog imena, Roulingova je otvorila nalog na Tviteru gde često zadirkuje svoj alter ego:
„Oduševljena sam što je ©RGalbraith ušao u uži izbor za nagradu Zlatni bodež za roman 'Svilena buba'! (opet je zaturio negde šifru za svoj nalog).“
Da li ste nekada pročitali knjigu i iznenadili se kada ste saznali da ju je zapravo napisala žena?
Autor: Rej Kopola
Izvor: kettlemag.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković
