3 pitanja za... Vladu Arsića
Povod za kratak razgovor s piscem Vladom Arsićem bila je zbirka „Priče uz ognjište“, u kojoj se krije 15 priča majstorski ispričanih na različitim narečjima, o različitim sudbinama…
Kako je začeta ideja za zbirku „Priče uz ognjište“?
Davno je bilo kada me jedne večeri, prilikom posete manastiru Praskvica iznad Svetog Stefana, zateklo nevreme. S paštrovićkih brda zafijukala je bura, zadrhtali su manastirski pendžeri i vrata, zadobovala je i jaka kiša. Nisu me dugo nagovarali da prihvatim konak. Međutim, pre nego što ćemo i poći na počinak, neko se setio da je slična noć, verovatno, bila i ona davnašnja, ona od pre dva veka koju monasi i danas pamte i rado pominju, noć kada je manastirsko bratstvo, za večerom, prenuo jek zvekira o hrastova vrata. Tada sam prvi put čuo priču o jednorukom ruskom plemiću Jegoru Stroganovu i njegovoj nesrećnoj kćeri Jekatarini, razmišljao o čudnim putevima Gospodnjim, ponajviše o tome koliko se još ovakvih i sličnih priča krije u ovim našim balkanskim gudurama, u zabitim selima, kraj planinskih koliba i stočarskih bačija.
Kakve se priče pričaju uz ognjište, a zajednička je nit svih 15 priča ove knjige?
Sve priče su napisane u prvom licu jednine, onako kako se govorilo uz ognjište, uz fijuk vetra i udare mećave. A pričalo se o koječemu: o sebi, svom selu i zavičaju, o precima i potomcima, ponajviše o događajima koji su trajno ili sudbonosno urezali trag u životu zajednice ili njihovih porodica. Pritom, trudio sam se da ih saslušam i izrečeno verno zabeležim, bez želje da njihove reči ulepšavam, tumačim ili prilagođavam jeziku savremene publike. Stoga će, možda, poneka reč delovati arhaično, izvetrelo ili teže razumljivo, ali sam uveren da to neće uticati na zadovoljstvo čitanja. Naprotiv.
Da li se i u kojoj meri „Priče uz ognjište“ oslanjaju na istinite događaje; upoznajući pretke kroz Vaše delo, šta o sebi možemo naučiti?
Većina pripovedaka se zasniva ili barem oslanja na jednom istinitom događaju ili više njih kao što je to, recimo, priča o oborenom pilotu, naredniku kraljevskog vazduhoplovstva Milutinu Petrovu, čije telo i dalje leži u avionu zarivenom u rečnom mulju Dunava, nasuprot kluba „Radecki“. Jedna od priča vodila me je i na Homolje, izvorište najčudnijih fenomena ili pojava, počev od rusalja i crne svadbe, pa sve do vlaške magije i razgovora s mrtvima. U mnoštvu neobičnih priča najteže sam se nosio sa onima koje su govorile o počinjenom grehu, pokajanju, kazni i iskupljenju, možda i zato što sam štošta crpeo iz sopstvene povesnice. Upoznati pretke često znači i bolje upoznati sebe, a ja sam, rudareći po porodičnih arhivama, neretko pronalazio i ono što nisam želeo. Bio je to moj lični „sindrom predaka“, suočavanje s prošlošću i delima predaka, nešto za šta niste krivi, ali teret krsta jednako osećate.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 66
