16 Borhesovih ironičnih pravila za pisanje fikcije
Kada se prvi put susretnemo sa delima Horhea Luisa Borhesa, poželimo da imamo njegov talenat za pisanje. A kada otkrijemo da niko osim Borhesa ne može da piše kao Borhes, onda umesto toga poželimo da smo mogli da sarađujemo sa njim. Jednom su se Borhes i još dvoje značajnih predstavnika argentinske književnosti, njegov prijatelj i česti saradnik Adolfo Bjoj Kasares i njegova supruga Silvina Okampo, okupili da zajedno napišu priču o piscu koji živi u francuskoj provinciji. Iako je nikada nisu završili, jedan deo je ostao: lista od šesnaest pravila za pisanje fikcije, koju je sastavio Borhes.
To je izjavio Bjoj Kasares za francuski časopis L'Herne, koji je i objavio tu listu. Umesto šesnaest preporuka o tome šta pisac fikcije treba da uradi, Borhes je na šaljiv način načinio listu od šesnaest zabranjenih stvari koje pisci fikcije nikada ne bi smeli da im se omaknu u delu:
1. Nekonformističke interpretacije karaktera poznatih ličnosti. Na primer, opisivanje Don Žuanove mizoginije, i sl.
2. Veoma različite ili kontradiktorne tandeme kao što su, na primer, Don Kihot i Sančo Pansa, Šerlok Holms i Votson.
3. Rutinsko definisanje likova putem njihovih opsesija; kao što je to, na primer, radio Dikens.
4. Pribegavanje ekstravagantnom poigravanju sa vremenom i prostorom tokom razvoja priče, kao što to rade Fokner, Borhes i Bjoj Kasares.
5. Likove ili situacije u poeziji sa kojima se čitalac može poistovetiti.
6. Likove koji su skloni tome da postanu mit.
7. Fraze, scene koje su specifične za određeno doba ili epohu; drugim rečima, lokalne osobenosti.
8. Haotično nabrajanje.
9. Metafore, naročito vizuelne. Još konkretnije – poljoprivredne, pomorske ili bankarske metafore. Primer koji apsolutno ne treba slediti: Prust.
10. Antropomorfizam.
11. Stvaranje romana sa zapletom koji podseća na neku drugu knjigu. Na primer, na Džojsovog „Uliksa“ ili Homerovu „Odiseju“.
12. Pisanje knjiga koje liče na jelovnike, albume, red vožnje ili koncerte.
13. Sve što se može ilustrovati. Bilo šta što može da sugeriše ideju da se od toga može napraviti film.
14. Kritičke eseje, bilo koju istorijsku ili biografsku referencu. Uvek izbegavajte aluzije na ličnost autora ili autorov privatni život. Pre svega, izbegavajte psihoanalizu.
15. Porodične scene u policijskim romanima; dramske scene u filozofskim dijalozima. I konačno:
16. Izbegavajte sujetu, skromnost, pederastiju, nedostatak pederastije, samoubistvo.
Pronicljivi čitalac će naći mnogo više kontradiktornosti u vezi sa ovom listom pored fokusa na ono što ne treba da se uradi. Zar se sam Borhes nije specijalizovao za nekonformističke interpretacije, naročito postojećih književnih dela? Zar neki od njegovih najupečatljivijih likova nisu opsednuti stvaranje, kao što je snevanje nastanka ljudskog bića koje će moći da nametne stvarnosti („Kružne ruševine“) ili kreiranje mape veličine teritorije, zanemarujući sve ostale njihove karakteristike? Zar nije umeo da dočara najegzotičnije predele – čak i onda kada se oslanjao na sećanja na svoj rodni Buenos Ajres – u vrlo malo reči? A postoji li iko ko je bolje od njega koristio mitove, metafore i poigravanje sa vremenom i prostorom u svoje lične idiosinkratične književne svrhe?
Međutim, oni koji su se baš udubili u čitanje Borhesovih dela znaju da su ona prožeta snažnim, premda suptilnim smislom za humor. Imao je upravo onu vrstu senzibiliteta zahvaljujući kojoj bi mogao da načini ovako ironičnu i samoparodirajuću listu. Nažalost, ostali smo uskraćeni za informaciju da li bi njegov, Bjoj Kasaresov i Okampin mladi provincijski pisac tako shvatio listu ili bi pobožno poštovao ono što ona propisuje. Međutim, čini se da se Borhes ipak trudio da nikada ne napiše „bilo šta što bi moglo da sugeriše ideju da se od toga može napraviti film“. Iako neću poreći da mi se dopala ekranizacija priče „Smrt i busola“ koju je snimio Aleks Koks, mnogo više uživam u činjenici da Borhesova mašta zbunjuje Holivud.
Autor: Kolin Maršal
Izvor: openculture.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Jesse Fernandez
