Laguna - Pobedničke priče sa konkursa „Kainov ožiljak“ - Knjige o kojima se priča
Pobedničke priče sa konkursa „Kainov ožiljak“
1. ZRAK MEKANE SVETLOSTI – VIOLETA SIMIĆ

Prošle noći sam usnila čudan san. Iznad Drine u Višegradu nadneo se most. Od čvrste građe je načinjen, ali u mom snu izgleda kao da je najveštija ruka u njega uklesala mekane svetlosne kapi koje porobljavaju dušu i oči. Treperi most nad Drinom i blista jer je njegova duša načinjena od božije promisli.
Znam dobro ko sam. Vila brodarica. Ne želim da čujem njihova dozivanja i da zbog njih izdam san. Prvi put sam odlučila da se suprotstavim onome što mi je usud dodelio. Nemi sam svedok svega onoga što se odigrava u duši kulučara. Oni jedino sanjaju vatru svog ognjišta i žale što ove 1516. godine neće semenu na njivama dati snagu svog pogleda od koga će brže da isklija i prehrani njihove žene i decu. Moja rušiteljska snaga je za njih spasenje. Ne mogu da spasim njihove duše jer je snaga mosta koji se rađa u mom snu i na višegradskoj javi jača od života i od smrti.
Zaustaviti trenutak u talasima vremena, pobediti propadljivost i trošnost zemnog i materijalnog, izdići se iznad zla, slaviti dobro i lepotu postojanja, otrgnuti od nestajanja savršenstvo ljubavi i plemenite ideje, prkositi razaranju i utonuti u večni, topli i utešiteljski zagrljaj tvorca... Ove nevidljive reči ispisuje svetlost koja će jednog dana isijavati iz mosta.
Bežim od dozivanja kulučara, ali ove noći dok nemirno sanjaju svoj dom, tiho im, mesec i ja, prilazimo i na umorne kapke svakog od njih spuštamo kap Drine i zrak mekane svetlosti koja će, slutim to, pričati priču o izmirenju suprotnosti i lepoti trajanja.
Tamne odore ove noći kida tužbalica neke nepoznate žene: „Aj joj, jesu li ti teške rane, sine,/
Joj, prestale, snago,/ Aj, joj, kaži majci, sine,/ Aj, joj, kako si, snago,/ Joj, u tamnici, lutko,/
Aj, joj, od dušmana, sine,/ Aj, joj, kuku mene/ Gospode gospodnji...“. Prikradam joj se. Leži sklupčana kraj temelja mosta, pokrila se lišćem i plačući šapuće, da otera jezu koja je potresa. Mulujem joj suze. Na moj dlan padaju i njene reči:
„Ne razumem smrt. Ne razumem boga. Ne razumem život. Oblaci su tužni. I Drina plače. A mene neka nevidljiva ruka gura ka mestu gde će nići most. I govori mi glas nepoznatog bića da su tela moje dece tu zakopana.
Razgrćem lišće, gledam drvo koje je ostavilo i pomišljam kako će ono već u jesen okititi svoje grane novim zelenim bojama veselja i obnavljanja. Dodirujem mu koru, i osećam pulsiranje njegovih godova, pa mi se učini da me ono može utešiti. Pokušavam da obmanem sebe. Ne, ne verujem ja u druge svetove. Verovala sam u mala i vesela tela svoje tek rođene dece, Stoje i Ostoje, u njihove zvezdane korake koje će tek načiniti i svilenkaste dodire njihovih ruku. Verovala sam u njihov glas, nežan, ohrabrujući, snažan i nevino zavodljiv. Nadala sam se da će me jednog dana, kada budem svela i stara, grliti njihove oči.
Uzeli su ih. Da bi most postao jači i snažniji, da bi odolevao vetrovima vremena i prolaznosti. Kažu da će biti lep i postojan, da će spojiti dve obale, a obale moje duše će se osušiti.
Ne razumem smrt. Ne razumem boga, ni život. Hoće li lepota kamenih svodova ovog mosta moći da zameni Stojine i Ostojine pesme, sva neba i zvezde u njihovim očima? Da li će most uspeti da okameni moju tugu, da me zagrli svojim valovitim kamenim rukama , pa da se u njegovom naručju zauvek smirim, Gospode gospodnji.“
Milujem joj suze. Na moj dlan su pale njene reči. Dodirujem kamen mosta koji se rađa i znam...svetlost rađa tamu, tama rađa svetlost. Od toga se ne može pobeći.



2. PISMO - NENAD USKOKOVIĆ

Tog jutra je izašao ranije iz svog stana na prvom spratu vile Bogerzi, u četvrti Borgo. Želeo je da svrati do obližnjeg restorana gde je obično nešto kasnije navraćao, sa namerom da popije čašu crnog italjianskog vina i posmatra sunčano rimsko jutro, koje ga je uvek iznova fasciniralo. Ovoga puta povod nije bilo ni vino, niti prelepo rimsko jutro, već pismo koje je želeo da napiše i pošalje prijatelju. Neizostavno je to morao učiniti što pre, jer je želeo da njegov prijatelj, to što je imao da mu poruči, pročita na vreme, a ne sa zakašnjenjem. Na ulicama je bilo puno radnika u prašnjavim odelima, zaokupljenih već uveliko započetim radovima u ovoj sirotinjskoj četvrti, koja je izlazila pravo na Trg svetog Petra i Vatikan. Mršava, atletska figura u zagasitom kaputu i sa tamnom beretkom na glavi, odlučnim i brzim korakom gazila je pločnik čiji će stari kamen u narednim godinama doživeti značajne promene. Prema postignutom dogovoru Musolinija i Pape Pija XI, od pre nekog vremena, ova četvrt morala je da nestane sa lica zemlje i otvori put širokom bulevaru , koji će voditi na Trg svetog Petra. “Možda to i neće biti prevelika šteta” pomisli čovek u kaputu, ne žaleći suviše za tim delom grada u kome je živeo, trudeći se da predano obavlja poverene poslove u svom malom stanu na prvom spratu rezidencije Kraljevine Jugoslavije, u vili Borgezi, sa čijih se prozora pružao živopisan pogled prema Vatikanu. “Ta siromašna četvrt koja je leti zaudarala mirisom urina, a zimi se tresla od hladnoće definitivno i nije imala budućnost u Italiji Dučea i njegovih poštovaoca, okrenutih licem prema Nemačkoj sa podignutom desnom rukom” pomisli on, i primeti da je ostalo samo još par desetina koraka pre nego njegova noga kroči u restoran na uglu, “Di Leone” . Restoran koji je nosio ime po figuri lava iz grba četvrti Borgo, će uskoro ostati jedna od retkih autentičnosti ovog dela Rima. Sunčano jutro je samo bezuspešno pokušavalo da rastera sumorne utiske o sirotinjskom kvartu...
Zakoračivši u unutrašnjost restorana oseti prijatni miris jutarnje kafe, pomešan sa mirisom tek ispečenog peciva, uz koje je u pratnji obavezno išao zveket šoljica iz kuhinje. Posegnu za jutarnjim novinama uredno složenim na stolu pored vrata i namenjenim baš gostima poput njega, koji su jutro voleli da provedu prelistavajući jutarnju štampu.
„Buongiorno caro amico”1  začu poznati glas iza svojih leđa, i pre nego se okrete da otpozdravi oseti kako mu spretne ruke pridrzavaju kaput. Uz osmeh on odgovori “Giovani, vedo che sei di buon umore questa mattina”2. Đovani se smeškao kao i uvek sa neskrivenim zadovoljstvom što ga vidi. Bio je to rumeni, debeljuškasti vlasnik ovog skromnog, ali veoma prijatnog restorana u delu četvrti Borgo, zvanom “Spina” koji je polako nestajao.
“Lazio ha vinto ieri ... Roma ha perso”3  dobacivao je Đovani zadovoljno, sa podignutom desnom rukom koso prema plafonu restorana, ismevajuci jasno fašiste okupljene oko rimskog kluba Roma.
“Né Lazzio buono come l'anno scorso”4  zadirkivao je Đovanija njegov upravo pristigli prijatelj, dok je sedao za sto u ćošku kao što bi i inače činio, jer mu je to mesto omogućavalo najlepši pogled na suncem obasjano jutro koje je izvodilo sve više prolaznika na ulice Rima. I jednom i drugom zajednička strast bila je fudbal, ta posebna igra loptom koja je neprekidno plenila njihovu pažnju. Ubrzo Đovani stiže sa elegantnom kristalnom čašom crnog vina i spusti je na sredinu stola da ne bi zasmetala gostu koji je utonuo u misli dok je prelistavao novine. U trenutku kada vlasnik restorana pođe da se udalji od stola, gost spusti novine i više kao da šapuće obrati mu se “Vorrei chiedere che nessuno mi disturba la prossima ora. Vorrei scrivere la lettera...”5. Đovani ga pogleda sa ozbiljnošću koje do sada nije bilo na njegovom licu, kao da je znao i kome će i šta će njegov gost pisati, “Non si preoccupi, signore”6 reče i tiho se udalji od stola. Poslednje što je čuo bile su reči vlasnika restorana konobarima, da njegovog dragog gosta niko ne uznemirava.
Uzeo je naliv pero iz džepa svog sakoa, zajedno sa nekoliko listova belog papira. Bio je zamišljen i njegovo lice odavalo je izgled duboko zabrinutog čoveka. Čelo mu je bilo nabrano, a gusta talasasta kosa uredno začešljana kao i uvek. U njegovim mislima nije bilo rimskog sunca koje je plesalo samo nekoliko metara od stola za kojim je sedeo. Naliv pero konačno kliznu po papiru.

“Dragi prijatelju,
imao sam neizostavnu potrebu da Vam jutros pišem. Kada kažem neizostavnu, hoću da razumete da me je na to naterao neki loš predosećaj sa kojim se neuspešno borim od kada sam čuo da ćete se ovih dana sastati sa prvim čovekom Nemačke, gospodinom Adolfom Hitlerom. Da li da Vam prenesem iskustva stečena tokom svojih boravaka u toj zemlji u godinama iza nas, ili je možda bolje da Vam pričam o utiscima koje je ta, neosporno upečatljiva, ličnost ostavila na mene? Vi znate da kao” čovek od pera”,kako je često voleo da me nazove ministar dvora Janković, volim da iz više različitih uglova analiziram kako ljude tako i događaje. Takođe nikada ne pišem i ne prenosim glasine, već samo fakta.
Verujte, dragi prijatelju, da baš iz tog razloga jako loše spavam poslednjih noći, od kako razmišljam o susretu koji Vam ima biti priređen, u Berlinu, kao opunomoćeniku Kraljevine Jugoslavije. U mnoge stvari nisam siguran, i mnogo sumnji kola mojim mislima, ali ono što zasigurno znam jeste da svet u kome živimo neće još dugo ostati ovakav kakvim ga vidimo danas, svojim očima, Vi i ja. Dogodiće se mnoge važne stvari i imam bojazan da će dobar deo njih biti veoma loš po obične ljude koji jutros hodaju sunčanim ulicama ovde u Rimu, ili kod Vas u Berlinu. Po naš narod kod kuće, u Beogradu i Jugoslaviji, mišljenja sam, nažalost, da bi događaji koji slede mogli biti veoma tragični . Verujte mi ja to znam, kao što znam da ni Vi posle susreta koji Vam predstoji nećete više biti isti.
Nisam siguran da li u ovom trenutku možete razumeti sve što Vam želim reći samo jednim pismom, ali pokušaću da Vam prenesem svoja razmišljanja, a ona bi Vam, siguran sam, mogla biti od koristi.
Svi mi zajedno, i kao država i kao narod, zapravo smo u jednoj jako lošoj situaciji za koju, verujte, nisu samo drugi krivi. Nalazimo se između čekića i nakovnja. Čekića koji će sigurno udariti, i to udariti svom žestinom, i nakovnja sa kog ne možemo uteći, jer smo taj nakovanj baš mi sami. Možda Vam zvučim konfuzno, ali ako me neko može razumeti to ste Vi, dragi moj.
Prvo bih o tom čekiću, ako ste saglasni.
Kada sam, pre više od tri i po godine, ponovo došao u Berlin, zatekao sam nešto sasvim drugačije od onoga što pamtim iz svog prethodnog službovanja tamo. Sve je bilo dato na to da se ostavi dubok i snažan utisak grandioznosti na posmatrača, koji dolazi u taj grad i tu zemlju. Imao sam osećaj da dane, u Berlinu, provodim uz parnu mašinu koja se zahuktava, a politika naša beše takva da smo pored sve te pare koja nam je išla pravo u u lice, mi se ipak nadali da se ta mašina neće pokrenuti. Ne kažem da smo jedini bili u tom nesrećnom uverenju, koje i dalje traje među nekima, ali verujte da je ono sasvim sigurno lažno.
Siguran sam da razumete moju zabrinutost, u ovom trenutku, kada su prilike takve da se graničimo sa Rajhom.
Naša politika zapravo i ne postoji, jer mi ništa ne činimo da aktivno učestvujemo u njoj. Pogledajte samo to što nazivamo politikom prema Italiji, u kojoj predsednik Stojadin i knez Pavle pokušavaju da rade na razmimoilaženju Musolinija, koga knez iskreno mrzi, i italijanskog kralja, kog smatra potpunim idiotom. Hitlera se plašimo i Nemci to sada sasvim sigurno znaju. Kada druga strana u diplomatiji takve stvari o vama zna, onda verujem da Vam mora biti jasno kako će nas tretirati. Stojadinović sva ta, često besmislena podilaženja Nemačkoj svuda i na svakom koraku, pravda izgovorom kako bi se time mogla postići “faire bonne atmosphere”. Dođavola više sa tim!
Naši odnosi sa Francuskom, kažu, imaju biti takvim da Francuze više nigde ni ne pominjemo, sem u kutroaznim saopštenjima o “starom savezniku”. Pri tom nikakav ozbiljan vojni sporazum nemamo ni sa jednim od starih saveznika. O novim saveznicima ne pišem jer obojica znamo da ih nema.
Dok boravim ovde u Rimu, u četvrti Borgo, ili tačnije u vili Borgeze, nedaleko od siromašnog kvarta koji leti zaudara na urin, baš onako kako su zaudarali i hodnici Četvrte beogradske gimnazije dok sam tamo predavao, postaje mi potpuno jasno zašto se ne možemo izmaći sa nakovnja koji sam Vam prethodno pomenuo. Sve te nevidljive niti čijim se povlačenjem povezuju tetke, strine i ostala rodbina ne bi li se došlo do nekog nameštenja, u potpunosti prožimaju naše društvo. Sav taj , godinama duboko ukorenjeni, negativni odabir ljudi kog smo svedoci svakoga dana, a koji se pruža od naše diplomatije pa sve do škole u kojoj bi trebao biti udaren temelj generacijama koje dolaze, sve to me tera da bez ikakve nade gledam u vreme koje dolazi.
Voleo bih da grešim dragi moj, ali predosećam veliku nesreću koja nadolazi.
A sada bih vam pričao o njemu.
O nekadašnjem kancelaru, sadašnjem prvom čoveku Rajha, o Adolfu Hitleru.
Uskoro ćete biti u prilici da se sretnete sa njim kao opunomoćenik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i zato vam želim poručiti sledeće. Ne dozvolite da Vas zavara prvi utisak koji ćete morati steći o ovom čoveku, na osnovu njegovog izgleda. On nije ni Musolini, niti grof Ćano. On koristi svaku priliku da ispuni svoj naum, i verujte, izuzetan je u tome. Izuzetan kao i svaki siledžija koji uživa u trenucima koji mu pripadaju, dok kinji svog prepadnutog sagovornika. Da samo možete znati koliko je žalosno bilo čitati izveštaj dr Huberta Masarika o tretiranju Čeha u Minhenu pri potpisivanju plana kojim im Nemačka bez pardona otima ono što želi. Češka strana je pozvana na tu farsu od konferencije u 1.30 posle ponoći, gde im se, od strane ser Vilsona Čemberlena imalo saopštiti šta će im sve biti oduzeto, te da su Engleska i Francuska saglasne sa tim. Ponavljam, dragi prijatelju, krvožedni vuk odavno se otrgao i imajte to u vidu. Stajaćete pred njim, stajati ispred zveri razjapljenih čeljusti, izgovarajući protokolarno saopštenje naše vlade, doneseno iz Beograda, istog onog Beograda koji ni sam ne veruje u poruku koju šalje da je srećan jer je sada prvi sused velikog Rajha.
Streljaće Vas, dragi moj prijatelju, svojim užarenim grozničavim pogledom dok Vam bude govorio o namerama, o svojim ličnim namerama...o mračnom carstvu u kom će biti jedini gospodar. Nemojte verovati njegovim rečima, već pratite njegovo činjenje. Posle anšlusa Austrije, uvođenja opšte vojne obaveze kojom je prekršio Ugovor iz Versaja i zauzimanja Češke, može li se više verovati “mirovnoj politici Berlina”. Ne. Siguran sam da ne.

Nemojte se prepasti, to Vas molim. Ne, nemojte misliti da sam sklon da poverujem da je to uopšte moguće, ali ovo Vam savetujem jer ćete sresti čoveka koji se hrani tuđim strahom i koji svoju snagu crpi iz straha svojih sagovornika. Gledajte ga u oči i tada ćete videti da će skrenuti svoj pogled, na isti onaj prezrivi način na koji je to činio na Olimpijadi u Minhenu kada nije udostojio niti jednim pogledom crnog američkog atletu Ovensa. Ovens tada ne beše skrenuo pogled. Kao što nije činio ni Stojadinović kada smo upriličili njegov susret sa gospodinom Hitlerom, u vreme mog službovanja u Berlinu. Kakav god bio, i kako god o njemu govorila opozicija, Stojadinu nikada ne beše nedostajala lična hrabrost. Muška, vojnička. Ista ona za koju često u diplomatiji, mišljenja sam, nema mesta. Baš pred tom čistom, sirovom hrabrošću gledao sam Hitlera kako je ustuknuo pokušavši da pokrene pitanje granice sa Hortijevom Mađarskom pred predsednikom naše vlade.

Dok Vam pišem ove redove verujte da osećam kako dolazi vrlo duga noć. Tama se odavno uvukla u moje srce i svakim danom ona postaje sve gušća, dok iz prvih redova ovog haotičnog teatra posmatram evropske izaslanike kako se među sobom utrkuju ne bi li odobrovoljili ovog čoveka grozničavog pogleda. Zbog toga, pitaću Vas, a recite mi, makar vi, da li se davanjem mesa vuku, on može pripitomiti? Ovaj vuk je, dragi moj prijatelju, odveć isuviše ojačao i nameran je da ubuduće sam utoljava svoju glad.

I još nešto sam Vam željan podvući. U pitanju je velika zabluda, za koju se nadam da je ni Vi ne smatrate valjanom. Naime, o čemu je reč. U našim diplomatskim krugovima i kod samog predsednika isuviše pažnje poklonjeno je jednoj, rekao bih, nesrećnoj okolnosti. Ta okolnost je Geringov nastup ispred odra Kralja Aleksandra, kada je napustio delegaciju Nemačke i tako sam odao poštu preminulom monarhu. Od tog događaja nastalo je mišljenje da je Gering posebni prijatelj i zaštitnik naše države. Kako sam saznao to je do suza dovelo francusku delegaciju,i samog maršala Petena, koji je sa veliki razočaranjem slušao kako se u Beogradu imala razumeti ova nesrećna slučajnost. Uveravam Vas da u tome nema ničega. Gering nam nije nikakav prijatelj.

Za kraj Vam ne želim slati više bilo kakave savete, dragi moj prijatelju, dragi Andriću. Ono što bih Vam posalo za kraj jeste malo svoje hrabrosti i dobrih želja da Vam se po potrebi nađu, ako bi što zatrebalo. Uz sve to, svaku sreću Vam želim!

Zdravi Vas Vaš ...”
Završivši pismo, sedeo je još nekoliko trenutaka zamišljen. Njegovo nabrano čelo, govorilo je da je imao još toga što bi želeo da napiše i kaže. Ipak odustao je. Želeo je da ovim pismom pomogne, koliko je mogao svom prijatelju, a ne da ga dodatno optereti. Savio je papir i stavio ga u kovertu sa žigom poslanstva Kraljevine Jugoslavije. Otpio je još jedan gutljaj iz čaše na stolu i onda ustao. Sa stolice pored sebe uzeo je kaput i u unutršnji džep stavio kovertu. Spustio je dve papirne novčanice na sto i pogledao u pravcu kuhinje restorana iz koje je dopirao jedva čujan žamor. Pomisli da pozove Đovanija, ali vreme je bilo dragoceno pa odluči da pozdravljanje sa prijateljem ovog puta preskoči. Iskoračio je na osunčani pločnik ispred restorana i zaputio se u pravcu pošte smeštene tek nekoliko ulica odatle. Odjednom iza sebe začu poznat glas koji je dozivao. “Mi scusi signore!”7 Okrenuvši se on ugleda svog debeljuškastog prijatelja Đovanija, svog zajapurenog, kako trčeći, koliko mu je njegova konstitucija dozvoljavala, nosi njegovu beretku u ruci. “Signore Crnjanski, hanno riferito alla radio ci sarà una tempesta nel pomeriggio”8, zadihano je vikao Đovani sustižući ga. Crnjanski ga pogleda sa velikom zahvalnošću i potapša po ramenu “Grazie caro Giovanni, grazie”9. Rastadoše se uz obećanje da će se sutra videti u isto vreme. Onda odlučnim koracima nastavi u pravcu u kom je prvobitno pošao. U mislima mu je bila samo jedna rečenica “Sarà tempesta“10 ...”Sprema se nevreme”.

_________

1. „Dobro jutro dragi prijatelju“
2. „Đovani, vidim da ste dobro raspoloženi jutros“
3. „Lacio je pobedio juče...Roma je izgubila“
4. „Ni Lacio nije dobar kao prošle godine“
5. „Želeo bih da me niko ne ometa narednih sat vremena. Napisao bih pismo...“
6. „Ne brinite, gospodine“
7. „Oprostite gospodine!“
8. „Gospodine Crnjanski, javili su na radiju da se sprema nevreme posle podne“
9. „Hvala, dragi Đovani, hvala“
10. „Sprema se nevreme“



3. NOVA STARA PRIČA – EMSURA HAMZIĆ

Žuti listovi kao iz herbarijuma, tek malo uvrnuti ka spolja ili ka unutra, još neoštećeni, ujednačeno osušeni. Nije to još lišće smrvljeno i pomiješano u vlažnu masu u kojoj samo ponekad zašušti korak.

Sećam se...U Krakovu park i kroz njega fijuče jesenji vjetar, a ja pridržavam šešir jednom, a prikupljeni šal i okovratnik mantila drugom rukom, u neravnopravnoj borbi.
„Gdje je to sunce što je ugaslo u rijeci Visli, juna mjeseca one lude godine, gdje je to sunce za vodom i poljem visoke raži koja dozrijeva?“
Da mi je sad tu svježinu, tu hladnoću od koje se ježi i uspravlja moja unutrašnjost. Davim se već treći dan u smradu i ustajalom vazduhu ovog kazamata.
Šta god činio,kud god se okrenuo ili kročio u ovoj oskudnoj ćeliji, svud je tijesno i strašno. U grudima boli od te tjeskobe, od beznađa, od manjka vazduha, od manjka informacija, ali i najstrašnije pomisli, ali i mogućnosti da se one i realizuju, a to je, da mogu da mi učine šta god žele, i to da prikažu kako god žele...
Mogu smisliti i najnevjerovatniju priču zašto su me zatvorili, i posebno zašto su me lišili života, i niko se neće usuditi da ih pita bilo šta, da ne povjeruje.
Samo iz jednog, gotovo nemogućeg ugla, kad se popnem i stanem na krevet, i kad ima barem malo vjetra napolju, mogu vidjeti vrh krošnje nekog drveta. Vjerovatno je topola, zaključujem i po visini, ali i obliku već prorijeđenog lišća kojeg nemilosrdno kida vjetar, a ona kao da se pretjerano i ne brani, nesrećna, slutim, što je posađena baš tu, u dvorištu zatvora...
Sjedam...Uzimam papir i olovku. Hvala Bogu da sam ih konačno dobio.
Zapisujem skoro ukočenim prstima...
„Dani mi prolaze uzalud. Najljepši izvori dušini presahnuše. Izgubio sam dodir sa svima koji me vole i razumiju, taj spasonosni dodir koji nas krijepi i drži, koji djelima našim daje poticaj i snagu, i življenju našem smisao.
Posve sam otcijepljen. Tonem u zaboravu. Prekriva me žalost. Sam sebi dolazim kao svijeća koju su zaboravili ugasiti pa izgara svu noć na oltaru kao neviđena žrtva u gluho doba.
Najteže je čovjeku kad sam nad sobom osjeti samilost.“

Odlažem papir i olovku, dlanom prelazeći preko očiju, te naslanjam glavu na ruke potom i ostajem tako. Kao da mi je za malo lakše, kao da sam odlio iz ove čaše gorčine, kao da... Ah, ne usuđujem se sad pri nevidjelu prvog sumraka pročitati ono što sam zapisao. Ionako imam vremena, ili se barem nadam. Ono što je sigurno, kad izađem odavde, a nadam se i molim se Bogu, da hoću, biće potrebno mnogo truda da se ove potekle i istekle iz mene, naprsla, riječi, razvrstaju na logične i prihvatljive cjeline i razumljive ulomke. Pa ipak sam, koliko god mi i samom to bilo čudno i nelogično, srećan. Da srećan, svemu uprkos, a tu sreću, eto, izazvala je pregršt riječi, koje kao da su me iznutra umile, okrijepile, podigle moj pogled na neko brdašce, i ja sam jasno vidio da ovo ne može biti sve, da ovo ne smije biti kraj. Osvijetlile su mi tajne odaje moga bića, i kao da sam kroz njihovu toplu i nejasnu svjetlost spoznao da sam bogat, i da Bog neće dopustiti da to bogatstvo bude pokopano u hladni zemni kal.
Hvala Ti, Gospode, hvala Ti, Gospode, ponavljao sam utješen, barem za taj dan, dok su se suze sakupljale u očima i žestoko pekle.

Koliko god se trudio da ignorišem stvarnost, da zamišljam nešto drugo, užasan smrad, ustajali vazduh, ne dopuštaju mi to.
Ustajem, naslanjam čelo na ledeni zid kazamata.
Po njemu i sa njega, i iz njega, ulaze u mene mimo pogleda, mimo osjetila, krici i vapaji onih koji su slično meni, svoje jade i dileme, svoja pitanja života i smrti pred njima izgovarali, dubili, ispisivali...
Odjednom bljesak, i svjetlost...Svjetlosna kugla koja mi, nekako u glavi, iza sklopljenih očiju, iza čela prislonjenog na vlažan i hladan zid, osvjetljava – knjige!
Mnogo knjiga... Na savakoj moje ime – Ivo Andrić!!!
Trudim se svim silama da u tom bljesku koji prekratko traje, pročitam i upamtim naslove... Jedini koji iznosim, izronivši u surovu stvarnost, bio je takođe, surov :
Prokleta avlija...
I ponovo se, svemu uprkos, osmjehujem...
Istina je, dakle, hvala Ti, Gospode...
Ipak ću izaći odavde, ipak ću živjeti, pisaću i dalje...
Osmjehujem se, dok zabezeknut mojim osmijehom, stražar otvarajući vrata, izgovara moje ime:
„Andric Ifo. Geh spazieren! Auf den Hof!“*
Uh, hvala Bogu! Konačno ću udahnuti svjež zrak. Vidjeću bar nekoliko žutih, neveselih listova, koje neće niti usrećiti, a još manje spasiti moja radost...

____________
*Andrić Ivo. Polazi u šetnju! U dvorište!


Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.