Pisac i novinar Vanja Bulićboravio je pre dve nedelje na Kosovu i Metohiji povodom promocije romana „Madonin soko“. U razgovoru za Kim radio (čiji deo vam prenosimo) govorio je o Kosovu i Metohiji, novinarstvu koje je nestalo, podelama u društvu i vremenu u kome, kako kaže, romani postaju prostor slobode.

U vremenu kada brzina informacija potiskuje njihovu dubinu, Vanja Bulić se u svojim odgovorima dotakao odnosa medija i istine, ličnog iskustva i kolektivnog pamćenja, ali i mesta književnosti koje se ubrzano menja u našim životima.

Gospodine Buliću, kada ste pre ovog dolaska radi promocije „Madoninog sokola“ i ostalih knjiga poslednji put boravili na Kosovu? U arhivi Kim radija je zabeležen Vaš boravak u Mitrovici u junu 2010. prilikom promocije knjige „Oko otoka“. Šta se dešavalo u međuvremenu?

Prošle godine sam bio u ovo vreme. Tada sam bio u manastiru Sokolica jer su mi trebali podaci. Pre toga sam bio opet prethodne godine, dva puta. Inače, čini mi se da po dva puta godišnje… Jedino u vreme korone nisam bio. Možda me je čak i uhvatila ta korona, bio sam na književnoj večeri u Štrpcu. Ja pozovem, pitam: „Ko vam dolazi?“, kažu: „Imamo lokalne pesnike“. Ja im onda kažem: „Pa, i ja bih došao, što ne bih“.

Inače, u Beogradu Kosovo nije ono što piše u srpskim novinama, niti ono što piše u ovdašnjim novinama. Treba doći pa videti. Na književnim večerima, kad pitam ljude ko je bio na Kosovu (pošto svi ratuju za Kosovo, po kafićima i u novinama, posebno u rubrikama „Krici i šaputanja“, „Odjeci“), možda dve ruke se dignu. To su stariji ljudi koji su bili na ekskurziji na Kosovu. U ono vreme, nekad… Što znači da su nas pripremali, i tada, da to nije naše, nažalost.

Kako se Vi osećate kad dođete ovamo, apropo ove priče koju ste mi ispričali? Zašto nam je Kosovo, s jedne strane, „zavetna zemlja“ i „srce Srbije“, a s druge strane, iza devet brda i ogledala?

Ja sam u vojsci bio na Kosovu, u Prizrenu. Zašto je tako? Ima ljudi koji nikada nisu otišli u rodno selo, koji žive u onom delu gde nemaš problema. Mislim da smo svi na rečima slatki, a niko ne bi da izlazi iz ličnog komfora. Bojim se da ne upadnemo mnogo u politikanstvo i u politiku, to ne bih želeo. Ja o tome volim da pričam i ovo je za mene Srbija i dalje, to moram da priznam, kad sam tamo gde mogu i oni koji se ne slažu sa mnom da sednemo pa da popričamo. Problem je veliki. Treba samo razmisliti o devedesetima pa naovamo. Šta smo sve preživeli, svi zajedno, vi ovde i mi tamo, a posle vi, uglavnom, od ’97. pa nadalje. I čini mi se da smo, ako razmišljamo trezveno, bili pokazno mesto za ono što će se dogoditi u mnogim delovima Evrope. Tako da je otupljen taj način razmišljanja povezanosti Kosova i šta smo, odakle smo. Govorim o svim narodima bivše Jugoslavije. Sve bih to mogao da shvatim da se nije dogodilo i unutar same Srbije, kao što je pukla Juga. Pucamo po šavovima unutar.

Zato mislim da je nešto najveće, nešto najlepše što nam se dogodilo, susret studenata Novopazaraca i Beograđana. I onda se, na nesreću, dogodi onaj jedan dolazak sa Kosova. Ja ne razmišljam o tome ko, kako i zašto su krenuli. Ovo govorim zbog toga što smo se izdelili, plakao sam kao dete kad sam gledao, kad su se ono dvoje sreli, „Pa gde si ti meni“. Nisu se videli tako dugo. Kao da su nam uvalili u glavu autošovinizam, da nema gorih od nas. Mi nekada zaista jesmo sebi neprijatelji, ali nismo ni gori ni bolji od ostalih naroda. Ali da smo bili pokazna vežba za ono što će se dogoditi, što se događa u svetu danas – jesmo sigurno. I plaćamo danak jer smo bili među prvima. Sećam se – ’88. godine se pojavila neka karta kako će izgledati Jugoslavija za deset godina. Govorilo se – teorija zavere. Ispalo je da nije teorija. Zavera – jeste. Kao da smo pripremani dugo, više sa strane, i upali smo u tu zamku.

Pomenuli ste svoj nedavni boravak u Sokolici. Kako je Sokolica završila u romanu „Madonin soko“?

Jednostavno, ovo je meni 11. roman sa glavnim junakom Novakom Ivanovićem… Na istu caku je sve: rešiš tajnu iz prošlosti, rešiš ono što se događa danas. Ali najlepše mi je da odaberem nešto, kad već pominjem prošlost, vezano za istoriju. Ili je to relikvija ili religijska priča. Još mi se nije dogodilo da mi pronađu grešku u delu. Kad pišeš triler, moraš sve vreme da varaš čitaoca, da ga navlačiš prema kraju, onda više ne znaju da li si ga lagao u onom delu ili nisi. Zato su mi slatke književne večeri. Znam da će biti i takvih pitanja. Ranije sam, kada je bilaizložba 2004. u Metropoliten muzeju (The Metropolitan Museum of Art, The Met), čitao kakvu buru emocija u Americi je izazvala Bogorodica Sokolička na toj izložbi, jer je izabrana među 20 eksponata najvažnijih dela kulture Vizantije iz tog vremena. A u to doba su, uglavnom, rađene freske i ikone, a malo skulptura.

Setio sam se toga kad sam pročitao esej Rastka Petrovića o Bogorodici Sokoličkoj, gde je on naziva „Sveta seljanka“. Ona je bila prekrivena tada, obučena… Ona je uvažavana jer pomaže bezdetnim porodicama. Kao što kaže, ona je bila obučena jer su tada stavljali na nju robu. I on ju je nazvao „Sveta seljanka“. Ona je zaista likom sve, samo ne ono što je lik Bogorodice na ikonama i freskama. Kao da ju je umetnik koji je radio, neku žiteljku, seljanku, kako je ovaj nazvao, stavio ispred sebe. Ista važi i za malog Isusa. Ali meni je to divna priča. Knjigom sam prikazao kako se manipuliše nama i kako nam se krade ono najbitnije.

Ovoga se uvek setim kada Albanci tvrde da su njihovi spomenici. Samo jedno pitanje treba postaviti: „Zašto ih rušite ako su vaši?“ A to još nisam čuo da je neko od političara pitao. Što ne kažu: „Pa zašto rušite to što tvrdite da je vaše, ili prepravljate, kao što je sa hramom Svetog Nikole u Novom Brdu?“ Prefarbali su jedan stub i vidim da uz pomoć Nemačke ambasade žele da pretvore u katolički hram. Tamo je jedino saska crkva, ostaci su u delovima koji podsećaju na Sase, koji jesu bili katolici, ali su bili i rudari. Pročitao sam taj esej, i još je predivno Deroko isto pisao, „ona je doletela preko brda“. Postoji ta priča. Da li je to bilo mesto na kome je ona zaista prvo bila, ili je došla možda iz Banjske, to ne znam. To je druga priča. Osmislio sam priču, dok je ona bila u Njujorku, da je neki američki milijarder gledao Bogorodicu i poželeo je u svom muzeju. Kako to ostvariti? Naravno, uključivanjem mafije i prevrtljivih političara. I tako sam kreirao triler priču od svega, a kroz nju se provlači ono što je vezano za Bogorodicu Sokoličku.

Zašto romanopisac Vanja Bulić nikako ne može bez novinara Vanje Bulića?

Zato što je moj novinar Novak Ivanović u ovim knjigama omaž novinarstvu koga više nema. To je to. Dakle, kažu mi: „To je tvoj alter ego“. Možda prepričavam svoj novinarski život iz devedesetih i posebno iz vremena Duge. Ali danas nema žanrova novinarskih u kojima možeš da prepoznaš literarnu crtu. Nema više reportaža. Postoje na televiziji, ali to nije isto, to je slika. A gde je reč? Moja Duga je pobeđivala televiziju i sve što je vezano za video tako što smo pisali u slikama. Dakle, da se u tekstu to vidi. Tako je posle moje reportaže „Osam dana u grobu“ nastao film „Lepa sela lepo gore“. Svi su rekli: „Ovo je filmska priča“. Filma i knjige ne bi bilo da nije literarne crte. Momak s kojim sam razgovarao, koji je bio u užičkoj bolnici i u tunelu, ispričao mi je šta su radili. Jedni druge su prepoznavali… I na kraju, kad smo se rastajali, on mi kaže: „Doveli su nam ranjene muslimanske borce sa ratišta u Bosni u užičku bolnicu zbog stranih novinara, pa da im pokažemo kako možemo da živimo zajedno“. Zamisli tu suludu ideju. „Ali“, kaže, „večeras kad zaspe sestre i lekari, idemo da im čupamo infuzije“. Eto, ta rečenica mi je otvorila celu priču koja je pola filma – u stvari radnja koja se događa u bolnici.

Toga više nemamo, to novinarstvo više ne može da ti pruži. Analitičkih tekstova više nema. Ne znam kakvi su, budiboksnama, ovi na televiziji. Kad gledaš istu temu, okreneš pet kanala, postoji pet analitičkih prilaza jednoj temi. Ne znaš da li si ti lud ili su ludi oni koji su ti pričali. Takvo je vreme došlo. Nekada se pričalo: „Da li postoji nezavisno novinarstvo?“ Pa, ne postoji, dok god je nešto nečije. Tako je uvek bilo. Znam dok sam bio u Dugi. Na kraju sam shvatio da su nas puštali dok smo bili niskotiražni, ljudi nisu mogli da kupe jer je pet maraka bila plata. Kad je deda Avram sredio dinar, tiraž je bio 80.000. Sledeći broj tiraža od 140.000 nije se pojavio na kioscima. Smenjen je Marić, brzo je ubijena Dada Vujasinović.

Nas petoro-šestoro nismo pisali šest meseci. Izašao je jedan broj koji ne znam ko je sredio. Uvek je bila lepotica na naslovnoj strani, a odjednom srušena crkva. I razmišljaš da li je bilo uzalud što si tako radio nekada. I onda shvatiš da si bio pretis-lonac. To se događa i danas sa nekim emisijama na televiziji i sreća je što ih i u ovakvom obliku možemo da gledamo.

Kad pričate o masovnosti, imate zavidnu čitalačku publiku, imajući u vidu broj prodatih knjiga. Ko je Vaš idealni čitalac?

Teško je odgovoriti na to pitanje. Moji idealni čitaoci su znatiželjni ljudi. Prvo i osnovno za novinara, pa i nekoga ko se bavi ovim žanrom, jeste da bude obrazovan. Pre svega, niko ne može da se bavi pisanjem ako nije obrazovan ili samoobrazovan i bez znatiželje. Čini mi se da je najveći uspeh kad mi neko kaže: „Nije me interesovala srpska istorija dok nisam počeo da čitam vaše knjige“. Juče u Zubinom Potoku jedna žena nosi kesu; pomislio sam da je u njoj voće, a ona izvadi sve knjige da joj potpišem. Rekla je: „Poslala me je mama, ima sve Vaše knjige. Ne mogu da ostanem jer imam bebu, molim vas da joj potpišete najnoviju knjigu“. To je čitalac željan istine koju ne može da pročita na drugom mestu. Sve su pogrešno učili.

Priznajem, do devedesetih godina nisam znao gde su sve Srbi živeli u onoj državi. To je sramotno. Nisam ni znao za popis Austrougarske iz 1852. godine koji govori da u Dalmaciji živi 71% Srba, tri vere, 17% Italijana i jednocifren broj Hrvata. Oni su bili u Slavoniji i još ponegde. Da ne pričam dalje. Za Bosnu sam mislio – to su Bosanci. Svi smo tako, bre, mislili, čoveče! Pa ja sam prvo bio Crnogorac, pa Srbin, pa sam se vratio u Crnogorce, pa Jugosloven, a Srbin. Trebalo je da mi prođe život da vidim ko sam, šta sam i odakle sam. Zato nam se događa sve što nam se događa, jer nismo svesni sebe i ko smo.

U vezi sa tim ko ste Vi, ako neko Vaš rad poredi sa radom Dena Brauna, da li biste to doživeli kao kompliment ili kao pojednostavljenje?

Kao pojednostavljenje. U literarnom smislu sam jači od njega, a on je jači u mašti, kada je reč o istoriji i religiji. Meni ne trebaju mašta i laganje zato što je naša istorija, posebno ono vezano za religiju, toliko bogata i puna trilera da je neophodan na pravi način to predstaviti. Ali je lepo za reklamu, moram da priznam. Stalno se šalim na promociji knjiga. Vlasnik Lagune je rekao da sam prodao četvrt miliona knjiga u Laguni. Na to kažem: „Stvarno mi je neprijatno, pošto je to neistinit podatak, ja sam prodao 270.000“. Dobro dođe za reklamu.

Ako biste morali da pišete roman koji nema nikakve veze sa istorijom, o čemu bi bio?

Takve pišem često. Napisao sam roman „Tata u drugom stanju“. Veoma volim porodične priče. Šta god da sam pisao u životu, uvek će me neko pitati: „Šta ti rade blizanci?“, pošto je moja prva knjiga „Kako sam gajio blizance“. Nema politike u njemu. Ali to je možda moj najlepši roman. Imam pet monografija. Zamišljene su kao monografije: Petar Božović, Miša Janketić, Marko Nikolić, Seka Sablić i Lazar Ristovski. Dobitnici nagrade „Pavle Vuisić“, onda oni izaberu pisca. Svi su rekli da su te knjige mali romani. Tu nema politike. A kada ga pametno pročitaš, sve ti je jasno. Ja sam hteo da se zove „Ispod duge“. Dakle, ta Duga, ’95. godina. Malo-malo, pa me  zove neko od ovih mojih kolega: „Nemoj“. I teško bi bilo.

U vezi sa tim, da li je bilo pritisaka zbog tema kojima se bavite?

Nikad nisam osetio pritisak zbog onoga što radim na televiziji. U „Biserima“ ti pitaš, on odgovara. A u analitičkom tekstu tvoj stav mora da se vidi. Tako je bilo povodom vojne i špijunske afere „Labrador“… Koliko je ljudi, onih iz vojske, patilo zbog toga što su u mešovitim brakovima. Pa onda mućke, kad su pripadnici vojske postajali bogataši zahvaljujući ratu. Tada su nastajali problemi. Moja koleginica Dada je ubijena upravo zbog toga.

Da se vratimo umetnosti i kulturi. Imaju li još uvek moć, ako ništa drugo, da razobličavaju te političko-istorijske igranke?

Kultura zaista ima moć da natera ljude da razmišljaju drugačije od zvaničnog narativa. Uvek bih podsetio na Čerčilovo pitanje iz 1942. godine, u vreme rata, kad je dobio finansijski plan za narednu godinu: „Kako ovo – nula za kulturu?“ Pa kaže: „Zašto se onda mi borimo?“ To je odgovor na sve. Bez kulture sve je prazno. Čuo sam i kakva može biti budućnost nekih kulturnih institucija. To će biti kraj svega ako se to stvarno dogodi na Kosovu i Metohiji. Kod mene, uvek u mom romanu, Amerikanac koji stalno govori Kosovo, ona ga stalno ispravlja i govori: „i Metohija“. I to su mnogi primetili, rekli mi: „Lepo je što si terao ovoga da govori, jeste da je fiktivni junak, to jest antijunak, ali nema veze“.

Poslednje pitanje, hvala na vremenu. Šta će autorima svih vrsta doneti veštačka inteligencija? Ili odneti?

Mislim da će im odneti mnogo. Niko ne može da smisli ono što smisli život, a život smo mi. A veštačku inteligenciju smo izmislili. Dakle, oni su nešto što je izmišljeno. Ipak smo jači od njih i siguran sam da nas ne može pobediti.

Autor: Goran Avramović

Izvor: radiokim.net