Koliko smemo da budemo glasni ili tihi kad dođe trenutak suočavanja i nepogode? Kad se sva ta čudovišta koja smo krili ispod tepiha pojave i kažu nam: „Dobar dan, evo nas“.

Sve češće književnost za mlade preuzima pozicije takozvane ozbiljne literature po univerzalnom pristupu temama, po zanimljivosti sižea, širini uvida i originalnoj idejnosti, humanosti i etičnosti, tako da već odavno prevazilazi to usmerenje samo ka mlađim generacijama. Čitanjem novog romana Stefana Mitića Tićmija „Tata kaže gambit“, u izdanju Lagune, knjige koja je nedavno ovenčana Nagradom „Politikinog Zabavnika“ za najbolje delo za mlade, objavljeno u prethodnoj godini, stiču se jedinstveni uvidi u probleme današnjih odraslih i dece, ali i u to kako održati dostojanstvo i duh kada postane vrlo teško.

Sve počinje šahom, igrom koja je od oca Adama Žakule napravila kockara, hazardera opčinjenog genijalnim protivnikom Karimom Kabaljehom. U opasnosti je imovina čitave porodice Žakula, životi majke Selene, bake Darje i sina Davida. Oči suseda uprte su u njih, a izvršitelji dolaze da popisuju imovinu. Da bi zaštitio Davida, otac od nameštaja pravi velike šahovske figure, dnevna soba postaje šahovska tabla, igra sa sinom počinje, a izvršitelji su simpatični likovi iz „Šahovske organizacije“. Život se iz realne opasnosti pretvara u apstrakciju uma.

Pored ostalih, Tićmi je već dobio Nagradu „Politikinog Zabavnika“ za roman „Ja sam Akiko“ 2018. godine, od kog su nastali i animirani film, mural, grafička novela, kao i više pozorišnih predstava. Prema njegovom romanu „Guguto memeto“ snimljen je kratki film. Njegova dela uvrštena su na prestižnu listu White Ravens Međunarodne omladinske biblioteke u Minhenu.

Kao i u Vašem prethodnom romanu „Ja sam Akiko“, u delu „Tata kaže gambit“ pozivate čitaoce da zajedno sa Vašim junacima stvarnost posmatraju iz drugačijeg ugla. To je poziv da i najteže situacije u životu vide kao igru?

Dešava se počesto da nam život „zapne u grlu“. Nit možemo da ga ispljunemo, nit možemo da ga progutamo. U toj zagrcnutosti životom dovijamo se da propevamo, iznova. Ponekad je dovoljan maleni napor, ponekad su potrebne godine, a skoro uvek nam je potrebna igra. Ne igra kao puka vašarska razonoda, već kao sredstvo. Sredstvo uz pomoć kojeg ćemo najteže situacije u životu prebroditi. Upravo to je učinio Adam Žakula u romanu „Tata kaže gambit“. Iz očaja, iz ljubavi, stvorio je svom sinu najlepšu moguću iluziju, ljupku belu laž. Da li je to u tom trenutku bila dobra ideja? Jeste. Da li je to u tom trenutku bila loša ideja? Opet jeste. No Davidu Žakuli bila je potrebna tek mala vremenska i prostorna distanca kako bi uvideo neke stvari, kako bi shvatio širu porodičnu sliku. Jer, istina je: deca nemaju moć vraćanja u rikverc. Za njih rikverc ne postoji, onа samo jurišaju napred, uz mačeve i barbike, uz školska zvona i ušećerene jabuke. Nekako, tek kasnije, dolaze duboka preispitivanja i komparacije. Detinjstvo je stvaranje životnog materijala o kojem ćemo tek kasnije da promišljamo.

Kada potencijalna katastrofa postane spektakl o kome izveštavaju novine, onda to nije promenjena perspektiva, to je umetnost življenja. Sledi li život ovakve primere iz literature, budući da je i sam često prevazilazi? Svedočite li o izdržljivosti i hrabrosti naših sugrađana koji se duhom bore protiv životnih nedaća?

Tako naizgled bezazlen „Slučaj Žakula“ dobija prvo komšijsku pozornost, a zatim i regionalno zanimanje. Tu se otvara jedno zanimljivo pitanje: ukoliko čovek donekle ima pravo na sreću u svoja četiri zida, koliko čovek sa druge strane ima pravo na „privatnost patnje“. Koliko smemo da budemo glasni ili tihi kad dođe trenutak suočavanja i nepogode? Kad se sva ta čudovišta koja smo krili ispod tepiha pojave i kažu nam: „Dobar dan, evo nas“. Kako reaguje baka Darja? Kako reaguje majka Selena? Kako reaguje Melani Mel Dondolo? Naravno da se život i literatura međusobno sve vreme prepliću i slažem se sa činjenicom da stvarnost često ume da bude književnija i čudnovatija. Svedoci smo da takvih situacija ima napretek. Poznajem i one koji su ustuknuli pred nedaćama, a mnogo je više onih drugih: koji „grizu“, ne daju na sebe i bore se u ovom a laFranc Kafka, a laDanil Harms svetu. Otvoriti prozor, dovoljno je.

Koliko je u toj igri šaha, kada je sve izloženo, važno zadržati prisebnost i ipak vući rizične poteze?

Zanimljiv je taj momenat transformacije: kada pokućstvo postane gotovo muzejska postavka. Kada dnevna soba postane prostor iluzije. Kada čiviluk počne da ide dijagonalno, a noša postane beli pešak. Baš ta noša u koju je do juče David piškio. Znači: u svaki od predmeta utkano je određeno sećanje. Mini-istorija. Pitanje je da li je Adam Žakula, patološki šahista, ako smem tako da kažem, imao dovoljno prisebnosti i pribranosti. Mislim da nije, povukao je rizičan potez koji je u tom momentu bio spasonosan. Ali sa druge strane je stvorio sjajnu psihološku podlogu Davidu koji tek kasnije povlači svoje najpametnije poteze. To su upravo ti trenuci njegove pronicljivosti, refleksije, shvatanja.

„Moji roditelji su pomalo ćaknuti“, kaže Vaš junak David u trenucima prosvetljenja. Da li ga i to čini neobičnim tinejdžerom zbog toga što mirno prihvata sve mane i greške svojih roditelja, bez buke i buntovništva mladih godina?

Upravo tako: njegov bunt je racio. On prihvata sve mane i greške svojih roditelja. Donekle ih razume, donekle ih voli, donekle ih prezire. On promišlja, ne histeriše. On razume, ne divlja. Pa ipak, ma koliko on sam maleno mudar bio, ipak postoji nekakva viša unutrašnja sila koja ga vuče da mahnito posećuje park u kojem je Karim Kabaljeho rođen. Nešto ga tu čačka, intrigira, da i on otvori šahovsku tablu i nad njom počne da gricka te sudbonosne semenke. Možda u potajnoj nadi da će on biti Karim nekome drugome. Da se osveti ili da pronikne, ne znamo. Ako postoji krug u romanu, on se tu završava, ali istovremeno tu i otpočinje novi, Davidovski.

Često viša sila povlači ljude kao šahovske figure, kao u Davidovom snu, kojim on takođe pokazuje svoju zrelost. Koliku štetu odrasli čine deci kada ne uzimaju u obzir njihovu sposobnost da sve razumeju i vide?

Kao što naš dan čine dešavanja između dva žmurenja, tako je i roman „Tata kaže gambit“ sačinjen od sličnog materijala: počinje košmarom i završava se košmarom. No stvarni događaji u dečakovom životu nadilaze te snove. Bogatiji su, izazovniji. Maločas je prošla jedna žena pokraj Narodne biblioteke i vrištala je u telefon: „Je l’ ti znaš ko te je rodio? Je l’ znaš? Ja sam te rodila.“ Bio je to vrlo zanimljiv okrajak razgovora. Verujem da roditelji nemaju loših namera, ali u toj prevelikoj želji da zaštite svoju decu, čuvajući ih pod staklenim zvonom, oni se dohvate ulepšavanja. A život te kad-tad sačeka, svesni smo toga. Treba biti spreman za taj susret. A priprema za taj susret kreće odmah nakon prvog plača u porodilištu.

Autor: Marina Vulićević

Izvor: politika.rs