Prvenac drugi put među čitaocima
Pisci Ljubivoje Ršumović, Ljubica Arsić, Srđan Krstić i Vedrana Rudan o tome zašto su se odlučili da ponovo štampaju svoj prvi roman i koje su promene su uneli u novu – staru knjigu.
Internet je preplavljen savetima kako napisati prvi roman. Često i sami pisci pišu „savete mladom piscu”; jer prvenac najavljuje njih i njihov glas na književnoj sceni. I uvek se lome koplja oko toga da li će druga knjiga da ponovi uspeh prve. Naši pisci u poslednje vreme objavljuju novo izdanje svog prvog romana, onog iz mladosti, nastalog pre 20 ili 30 godina.
Internet je preplavljen savetima kako napisati prvi roman. Često i sami pisci pišu „savete mladom piscu”; jer prvenac najavljuje njih i njihov glas na književnoj sceni. I uvek se lome koplja oko toga da li će druga knjiga da ponovi uspeh prve. Naši pisci u poslednje vreme objavljuju novo izdanje svog prvog romana, onog iz mladosti, nastalog pre 20 ili 30 godina.
Zašto se odlučuju na taj korak, za naš list govori Ljubivoje Ršumović, čiji se prvenac „Imate li Ršuma”, posle 34 godine pojavljuje u izdanju „Lagune”.
– Knjiga je izašla 1983. u Zagrebu, u vreme kada sam bio mladi pisac za decu. Zato nisam hteo da ga objavljujem u Srbiji, da ne bih stvarao zabunu, otkud sad pisac za decu piše romane. Ponovo sam nedavno pročitao ovaj roman – kada mi je umrla supruga Nataša, koja se nalazi sa mnom na koricama romana ispred Elsinora u Danskoj – i učinilo mi se da bio zanimljiv za omladinu i za starije, za decu u ljudima i ljude u deci. Recenzenti su 1983. predlagali da se neki delovi izostave, ali urednik nije poslušao, tako da danas možemo da debatujemo da li je taj tekst celina ili nije – kaže Ršumović, koji nije dorađivao ovu knjigu.
Posle 15 godina opet je pred čitaocima prvenac Vedrane Rudan „Uho, grlo, nož”. Autorka je u predgovoru navela da je knjigu napisala „da se ne bi ubila”, nakon što je 2001. dobila otkaz po ko zna koji put i shvatila da nikada više neće dobiti posao u Hrvatskoj. Naglašava da joj je bilo bitno da se ova knjiga opet objavi u Srbiji, jer u njoj piše o Srbima i Hrvatima.
– Moja junakinja, žena iz ličkog sela Lovinac, gleda prema svojoj spaljenoj kući i kaže: Moj pas ne laje, moj petao ne kukuriče. Spoznaje da muk govori više nego hiljade reči. Knjiga izlazi u vreme kada su i hrvatski i srpski petlovi ostali bez teksta. Možda je ovaj strašni muk koji se valja našim zemljama samo noćna mora? Probudićemo se i spoznati da je rat besmislen – kaže Vedrana Rudan.
– Knjiga je izašla 1983. u Zagrebu, u vreme kada sam bio mladi pisac za decu. Zato nisam hteo da ga objavljujem u Srbiji, da ne bih stvarao zabunu, otkud sad pisac za decu piše romane. Ponovo sam nedavno pročitao ovaj roman – kada mi je umrla supruga Nataša, koja se nalazi sa mnom na koricama romana ispred Elsinora u Danskoj – i učinilo mi se da bio zanimljiv za omladinu i za starije, za decu u ljudima i ljude u deci. Recenzenti su 1983. predlagali da se neki delovi izostave, ali urednik nije poslušao, tako da danas možemo da debatujemo da li je taj tekst celina ili nije – kaže Ršumović, koji nije dorađivao ovu knjigu.
Posle 15 godina opet je pred čitaocima prvenac Vedrane Rudan „Uho, grlo, nož”. Autorka je u predgovoru navela da je knjigu napisala „da se ne bi ubila”, nakon što je 2001. dobila otkaz po ko zna koji put i shvatila da nikada više neće dobiti posao u Hrvatskoj. Naglašava da joj je bilo bitno da se ova knjiga opet objavi u Srbiji, jer u njoj piše o Srbima i Hrvatima.
– Moja junakinja, žena iz ličkog sela Lovinac, gleda prema svojoj spaljenoj kući i kaže: Moj pas ne laje, moj petao ne kukuriče. Spoznaje da muk govori više nego hiljade reči. Knjiga izlazi u vreme kada su i hrvatski i srpski petlovi ostali bez teksta. Možda je ovaj strašni muk koji se valja našim zemljama samo noćna mora? Probudićemo se i spoznati da je rat besmislen – kaže Vedrana Rudan.
Ponovo je štampan i prvenac Ljubice Arsić „Čuvari kazačke ivice” iz 1988. godine. Čitaocu pažnju drži priča o radnji za popravku istočnjačkih tepiha, koju drži mladi bračni par. U nju dolazi ruski imigrant, donosi kazački tepih, i otkiva svoju životnu priču…
– Opet objavljujem roman jer je tema dragocena za čitaoce. Radila sam u jednoj sličnoj radnji, učila posao restauratora, slušala kazivanja kupaca i kolekcionara, i ta priča o tepisima i tkanju, kao i odnosima među polovima, otvorila mi se kao veličanstvena tema o kojoj malo ljudi zna – objašnjava Ljubica Arsić. Pošto je pre toga pisala pripovetke, za ovaj roman je dobila odlične kritike i osetila je da može da nastavi dalje u istom žanru.
Nešto drugačiji slučaj je s romanom „Ti i ja, Anđela” Vladimira Arsenijevića koji je napravio rimejk „Anđele” iz 1997. Knjiga ima stotinak stranica više od prve, a neki delovi su sada izostavljeni. Romanu o ratnim devedesetim pisac se vratio jer ga je, kako priznaje, 20 godina vukao osećaj da nije uradio stvar onako kako je trebalo. A i izdavač ga je „gurkao” nakon NIN-ove nagrade za knjigu „U potpalublju”.
– Shvatio sam da moram da pustim da knjiga ode relativno daleko, a i računao da ćemo izaći iz osećaja te stvarnosti devedesetih, i da ću moći da joj se vratim iz druge realnosti. Danas dobro znamo da je istorijska distanca mit, da se u beskrajnoj složenosti stvarnosti nikada ništa ne okončava i da jasnih preseka nema. Stomačni osećaj da između mene, nas i onoga o čemu se u toj priči pripoveda, iako su tolike godine odmakle, zapravo i dalje ne stoji bogzna kakav prostor, te da i danas valja pisati onako kako je jedino moguće, bez odmaka, bez distance, direktno iz stomaka zveri. Skliznuo sam, dakle, lakše nego što sam mislio ponovo u kloaku ranih devedesetih, a sve se potom odvijalo gotovo samo po sebi – ističe Arsenijević.
Prvenac Srđana Krstića „Mefisto i Zlatokosa” iz 1993. ima osam izdanja i tri verzije. U prvoj je podnaslov „ roman koji se menja kao vreme”, a u novoj „roman o ljubavi koja traje”.
– Nije reč o naknadnoj pameti, više o tragu vremenu. U novom izdanju se, na primer, duše pred paklom ne mere više na starom kantaru već na elektronskim vagama. I humor je prijemčiviji današnjem čitaocu. Mihajlo Pantić je sada pohvalio jezik romana, što nije učinio na prvoj promociji – izdvaja Krstić.
On postavlja pitanje kako bi danas izgledale knjige velikih pisaca da su vremena za prepravke, a odgovor može da ponudi kritičar Vasa Pavković.
– Svaki pisac veruje da je prvi roman vrhunac onoga što je u mladalačkom trenutku njegovog nastanka mogao da kaže i napiše. Ali godine prođu, i uspešni pisci dolaze u situaciju da im izdavači nude obnovu prvog romana – onoga s kojim je nezahvalna pustolovina pisanja romana i priča počela. Tada, pisac čita svoj prvenac i vidi da nema šta da se menja, da bolju knjigu i nije napisao. Ali ima pisaca koji uviđaju da prvenac ipak nije na nivou trećeg romana, ako je već, po pravilu, bolji od drugog koji je vazda najproblematičniji. I onda ga s više ili manje uspeha menjaju – kaže Vasa Pavković.
Navodi nam primer da je Mihailo Lalić, vrlo brzo posle objavljivanja, ponovo štampao, ali u veoma prerađenom izdanju, neke od svojih ranih, vrlo dobrih romana. „A nije ni čudo jer ih je pisao radeći u starim olovnim štamparijama, u buci linotipova i monotipova. Ima i pisaca koji ni slovo nisu menjali pri novim izdanjima – pošto su, s pravom smatrali da to nije potrebno, kao Voja Čolanović”, kaže Pavković.
Zaključuje da ukoliko pisac ima vremena, nije loše da tu i tamo popravi prvenca. Ipak naglašava da nije dobro ako to radi zato što više nema nikakvih ideja šta i kako dalje posle deset, dvadeset ili više godina.
Autor: Mirjana Sretenović
Izvor: Politika
– Opet objavljujem roman jer je tema dragocena za čitaoce. Radila sam u jednoj sličnoj radnji, učila posao restauratora, slušala kazivanja kupaca i kolekcionara, i ta priča o tepisima i tkanju, kao i odnosima među polovima, otvorila mi se kao veličanstvena tema o kojoj malo ljudi zna – objašnjava Ljubica Arsić. Pošto je pre toga pisala pripovetke, za ovaj roman je dobila odlične kritike i osetila je da može da nastavi dalje u istom žanru.
Nešto drugačiji slučaj je s romanom „Ti i ja, Anđela” Vladimira Arsenijevića koji je napravio rimejk „Anđele” iz 1997. Knjiga ima stotinak stranica više od prve, a neki delovi su sada izostavljeni. Romanu o ratnim devedesetim pisac se vratio jer ga je, kako priznaje, 20 godina vukao osećaj da nije uradio stvar onako kako je trebalo. A i izdavač ga je „gurkao” nakon NIN-ove nagrade za knjigu „U potpalublju”.
– Shvatio sam da moram da pustim da knjiga ode relativno daleko, a i računao da ćemo izaći iz osećaja te stvarnosti devedesetih, i da ću moći da joj se vratim iz druge realnosti. Danas dobro znamo da je istorijska distanca mit, da se u beskrajnoj složenosti stvarnosti nikada ništa ne okončava i da jasnih preseka nema. Stomačni osećaj da između mene, nas i onoga o čemu se u toj priči pripoveda, iako su tolike godine odmakle, zapravo i dalje ne stoji bogzna kakav prostor, te da i danas valja pisati onako kako je jedino moguće, bez odmaka, bez distance, direktno iz stomaka zveri. Skliznuo sam, dakle, lakše nego što sam mislio ponovo u kloaku ranih devedesetih, a sve se potom odvijalo gotovo samo po sebi – ističe Arsenijević.
Prvenac Srđana Krstića „Mefisto i Zlatokosa” iz 1993. ima osam izdanja i tri verzije. U prvoj je podnaslov „ roman koji se menja kao vreme”, a u novoj „roman o ljubavi koja traje”.
– Nije reč o naknadnoj pameti, više o tragu vremenu. U novom izdanju se, na primer, duše pred paklom ne mere više na starom kantaru već na elektronskim vagama. I humor je prijemčiviji današnjem čitaocu. Mihajlo Pantić je sada pohvalio jezik romana, što nije učinio na prvoj promociji – izdvaja Krstić.
On postavlja pitanje kako bi danas izgledale knjige velikih pisaca da su vremena za prepravke, a odgovor može da ponudi kritičar Vasa Pavković.
– Svaki pisac veruje da je prvi roman vrhunac onoga što je u mladalačkom trenutku njegovog nastanka mogao da kaže i napiše. Ali godine prođu, i uspešni pisci dolaze u situaciju da im izdavači nude obnovu prvog romana – onoga s kojim je nezahvalna pustolovina pisanja romana i priča počela. Tada, pisac čita svoj prvenac i vidi da nema šta da se menja, da bolju knjigu i nije napisao. Ali ima pisaca koji uviđaju da prvenac ipak nije na nivou trećeg romana, ako je već, po pravilu, bolji od drugog koji je vazda najproblematičniji. I onda ga s više ili manje uspeha menjaju – kaže Vasa Pavković.
Navodi nam primer da je Mihailo Lalić, vrlo brzo posle objavljivanja, ponovo štampao, ali u veoma prerađenom izdanju, neke od svojih ranih, vrlo dobrih romana. „A nije ni čudo jer ih je pisao radeći u starim olovnim štamparijama, u buci linotipova i monotipova. Ima i pisaca koji ni slovo nisu menjali pri novim izdanjima – pošto su, s pravom smatrali da to nije potrebno, kao Voja Čolanović”, kaže Pavković.
Zaključuje da ukoliko pisac ima vremena, nije loše da tu i tamo popravi prvenca. Ipak naglašava da nije dobro ako to radi zato što više nema nikakvih ideja šta i kako dalje posle deset, dvadeset ili više godina.
Autor: Mirjana Sretenović
Izvor: Politika
Autor: Ljubica Arsić
