Pisac na blic: Aleksandra Filipović
Razgovaramo sa književnicom i aforističarkom Aleksandrom Filipović povodom Dečjih dana kulture.
Koja Vam je omiljena knjiga iz detinjstva?
Recept za knjigu kojom bih se sladila u detinjstvu je sledeći: ubacite trista pedeset i osam grama uzbudljive pustolovine, dodajte prstohvat podzemnih prolaza, tajanstvenih zamkova, jednu ili dve zlokobne, ali zanimljive tajne, nekoliko prijatelja i obaveznu životinju (celu). Filujte šlagom od humora i pospite ljuspicama mudrosti. Jedna od takvih knjiga je „Zamak avanture“ britanske književnice Inid Blajton.
S kojim književnim junakom biste se družili?
Družila bih se sa Lokijem, šašavim psom koji govori stvari kao što su: „Što manje težim da se dopadnem drugima, sve im se više dopadam. Svetu se ne može ugoditi.“ On je junak mojih romana o Serafini Krin u kojima drugari zajedno doživljavaju mnoge uzbudljive pustolovine. Ali, čekajte, ja se u stvari i družim sa Lokijem, budući da je njegov lik nastao prema liku mog psa Ozija. Loki je blentav, trapav, veliki je obožavalac mortadele sa pundravcima, ali je neizmerno odan, pun ljubavi i spreman da dâ život za one koje voli. I moj pas je posve isti, samo što još uvek ne ume da govori. A možda i ume, ali ga mrzi.
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
Ako ste mislili da je školski čas na kome se uče jednačine sa tri nepoznate težak i da se prilično odužio, pokušajte da napišete knjigu. „Iksovi“ i „ipsiloni“ vam tada više neće ličiti na zverinje koje vreba sa papira, a odmetnuti „zed“ neće izgledati kao neko ko se sprema da skoči i tresne vas u čelo. Pišite dugo, a kada primetite da ne možete da ustanete sa stolice, da vam prsti trnu, a da vam sada „iksovi“, „ipsiloni“ i „zedovi“ deluju kao lepa uspomena, nastavite da pišete. I tako svakoga dana u toku nekoliko meseci ili godina, sve dok ne napišete knjigu. A onda sve ponovo, jer dok ste vi završavali prethodnu, nova knjiga je već nestrpljivo počela da kuca i viče: „Gazda, kad počinjemo?“
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
U detinjstvu sam, nadahnuta knjigama koje sam čitala, organizovala potragu za zakopanim blagom u zadnjem dvorištu, okršaj sa gusarima iz komšiluka i cirkuske tačke u kojima su glavne zvezde bili moji kućni ljubimci. Sve životinje su pristale da učestvuju, ne brinite se. Osim kornjače Ćuki, ona nije bila baš pričljiva, pa ne mogu da tvrdim šta je mislila o svom nastupu. Rekla bih da velika količina nadahnuća potiče baš iz detinjstva.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Važno je da čitate knjige koje vama donose radost, raspiruju maštu i oplemenjuju dušu. Knjige zbog kojih postajte bolji ljudi. Za mene su to bile knjige Branka Ćopića, Duška Radovića, Inid Blajton i mnogih drugih.
Izvor: Laguna
Recept za knjigu kojom bih se sladila u detinjstvu je sledeći: ubacite trista pedeset i osam grama uzbudljive pustolovine, dodajte prstohvat podzemnih prolaza, tajanstvenih zamkova, jednu ili dve zlokobne, ali zanimljive tajne, nekoliko prijatelja i obaveznu životinju (celu). Filujte šlagom od humora i pospite ljuspicama mudrosti. Jedna od takvih knjiga je „Zamak avanture“ britanske književnice Inid Blajton.
S kojim književnim junakom biste se družili?
Družila bih se sa Lokijem, šašavim psom koji govori stvari kao što su: „Što manje težim da se dopadnem drugima, sve im se više dopadam. Svetu se ne može ugoditi.“ On je junak mojih romana o Serafini Krin u kojima drugari zajedno doživljavaju mnoge uzbudljive pustolovine. Ali, čekajte, ja se u stvari i družim sa Lokijem, budući da je njegov lik nastao prema liku mog psa Ozija. Loki je blentav, trapav, veliki je obožavalac mortadele sa pundravcima, ali je neizmerno odan, pun ljubavi i spreman da dâ život za one koje voli. I moj pas je posve isti, samo što još uvek ne ume da govori. A možda i ume, ali ga mrzi.
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
Ako ste mislili da je školski čas na kome se uče jednačine sa tri nepoznate težak i da se prilično odužio, pokušajte da napišete knjigu. „Iksovi“ i „ipsiloni“ vam tada više neće ličiti na zverinje koje vreba sa papira, a odmetnuti „zed“ neće izgledati kao neko ko se sprema da skoči i tresne vas u čelo. Pišite dugo, a kada primetite da ne možete da ustanete sa stolice, da vam prsti trnu, a da vam sada „iksovi“, „ipsiloni“ i „zedovi“ deluju kao lepa uspomena, nastavite da pišete. I tako svakoga dana u toku nekoliko meseci ili godina, sve dok ne napišete knjigu. A onda sve ponovo, jer dok ste vi završavali prethodnu, nova knjiga je već nestrpljivo počela da kuca i viče: „Gazda, kad počinjemo?“
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
U detinjstvu sam, nadahnuta knjigama koje sam čitala, organizovala potragu za zakopanim blagom u zadnjem dvorištu, okršaj sa gusarima iz komšiluka i cirkuske tačke u kojima su glavne zvezde bili moji kućni ljubimci. Sve životinje su pristale da učestvuju, ne brinite se. Osim kornjače Ćuki, ona nije bila baš pričljiva, pa ne mogu da tvrdim šta je mislila o svom nastupu. Rekla bih da velika količina nadahnuća potiče baš iz detinjstva.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Važno je da čitate knjige koje vama donose radost, raspiruju maštu i oplemenjuju dušu. Knjige zbog kojih postajte bolji ljudi. Za mene su to bile knjige Branka Ćopića, Duška Radovića, Inid Blajton i mnogih drugih.
Izvor: Laguna
Autor: Aleksandra Filipović
