Marko Krstić: Zašto sam napisao roman o Če Gevari?
Zato što sam morao.
Priča o tom moranju, počinje sada već daleke 2005. godine, kada sam kao filmski kritičar jednog dnevnog lista, gledao na Festu čuveni film Valtera Salesa „Dnevnik motocikliste“. To je film koji je baziran na Čeovim dnevničkim zabeleškama i prati događaje motociklističnog proputovanja Latinskom Amerikom mladog Ernesta Gevare i njegovog prijatelja Alberta Granada.
Malo je reći da sam danima razmišljao o tom filmu. Proganjao me je. Uznemirio. Inspirisao. Znao sam, onako laički, Čeovu biografiju, zapravo, najosnovnije biografske podatke. I ništa više od toga. Iskreno, nije me ni zanimalo. Sve do tada.
Kako su dani prolazili, nametala su mi se pitanja: ko je taj čovek koji je zbog svojih uverenja napustio sve i dao svoj život za ideju, za slobodu?
Šta je bilo u tom čoveku, kakvi su bili njegovi nemiri i snovi?
Koliko, čoveče, moraš biti lud da veruješ da ćeš nešto promeniti?
Koliko moraš imati ljubavi u sebi za druge da bi svojom žrtvom pokazao put?
Vođen time, film mi više nije bio dovoljan i opsesivno sam pronašao knjigu, pa onda Čeova sećanja na kubansku revoluciju i dnevnik iz Bolivije, gutajući ih od korica do korica, ne prihvatajući odmah neverovatno ludu ideju koja me je sve više i snažnije uzimala pod svoje. Da napišem roman o Čeu. To mi je tada delovalo ne samo neverovatno, nego i prilično pretenciozno, a pre svega, izvan mojih stvaralačkih moći. I nekako sam odlučio da prestanem da razmišljam o tome. Mislio sam, proći će me.
I narednih trinaest godina, od kojih sedam intenzivno, ja tragam za tim čovekom, za njegovom istinom. Sa samo jednim ciljem: da saznam što više podataka. I da napišem roman. Ne istorijski, ne klasičan, ne ideološki, nego intiman, ličan univerzalan, metaforičan. Nekonformistički. Pomalo i patetičan i mračan.
Prateći istorijske činjenice, naročito događaje koji su prethodili njegovom ubistvu, tragao sam za nadom, za smislom. Za mitom. Za revolucijama, ne toliko političkim, koliko unutrašnjim. Retki su ljudi u istoriji sveta koji su, još od Sokrata i Hrista, po cenu smrti, svojim životom, delima i rečima, menjali svet, postojeći poredak.
I što sam više saznavao, sve sam više shvatao da je, iako u drugačijim istorijskim okolnostima nego u to vreme, dakle, reč je o pedesetim i šezdesetim prošlog veka, danas ta ideja o slobodi, možda aktuelnija nego tada kada se Če borio za nju. Živimo u oportunističkom, s*ebanom svetu, u doba najveće krize i privida slobode. Civilizacijski, mi jesmo na najvišem stepenu sloboda i progresa, a opet svakodnevno smo svedoci kako taj progres perfidno anestezira slobodu, i ličnu i globalnu. Sloboda je postala najvažniji klijent medijskih manipulacija. Došli smo u stanje u kome niko ne reaguje ni na šta – „ovovremeni Če“ Asanž je uhapšen i nikom ništa. Ili ako i reaguje i usprotivi se, odmah dobije po pi*ki. Nebitno u kom delu sveta.
Sećam se dana kada sam kupio majicu sa likom Čea. Nekako sam verovao da sam tek svojim istraživanjem i upoznavanjem tog lika, zaslužio da je nosim. Pored mornarske, to je verovatno najprodavanija majica na svetu i svi koji je nose duboko veruju da su na strani slobode i otpora. I da su time što je nose i sami pomalo revolucionari. I ja sam bio sličnog uverenja. Sve dok nisam počeo da upoznajem te ljude kojima je sve to samo dobra fora, military stil, modni detalj, politička poza. Hipsteraj. I da dobar deo tih „fanova“, a pretpostavljam da je tako i u drugim delovima sveta, znaju malo ili skoro ništa o Čeu. Za njih je to, zapravo, samo puka simbolika. A za mene, kao i za većinu Latinoamerikanaca, ideja. Nasleđe. Zastava.
Na kojoj piše: ČE JE ŽIV!
E, zato sam morao da napišem roman o Če Gevari. Zato „Mundo libre“.
Autor: Marko Krstić
Izvor: Blic
Priča o tom moranju, počinje sada već daleke 2005. godine, kada sam kao filmski kritičar jednog dnevnog lista, gledao na Festu čuveni film Valtera Salesa „Dnevnik motocikliste“. To je film koji je baziran na Čeovim dnevničkim zabeleškama i prati događaje motociklističnog proputovanja Latinskom Amerikom mladog Ernesta Gevare i njegovog prijatelja Alberta Granada.
Malo je reći da sam danima razmišljao o tom filmu. Proganjao me je. Uznemirio. Inspirisao. Znao sam, onako laički, Čeovu biografiju, zapravo, najosnovnije biografske podatke. I ništa više od toga. Iskreno, nije me ni zanimalo. Sve do tada.
Kako su dani prolazili, nametala su mi se pitanja: ko je taj čovek koji je zbog svojih uverenja napustio sve i dao svoj život za ideju, za slobodu?
Šta je bilo u tom čoveku, kakvi su bili njegovi nemiri i snovi?
Koliko, čoveče, moraš biti lud da veruješ da ćeš nešto promeniti?
Koliko moraš imati ljubavi u sebi za druge da bi svojom žrtvom pokazao put?
Vođen time, film mi više nije bio dovoljan i opsesivno sam pronašao knjigu, pa onda Čeova sećanja na kubansku revoluciju i dnevnik iz Bolivije, gutajući ih od korica do korica, ne prihvatajući odmah neverovatno ludu ideju koja me je sve više i snažnije uzimala pod svoje. Da napišem roman o Čeu. To mi je tada delovalo ne samo neverovatno, nego i prilično pretenciozno, a pre svega, izvan mojih stvaralačkih moći. I nekako sam odlučio da prestanem da razmišljam o tome. Mislio sam, proći će me.
I narednih trinaest godina, od kojih sedam intenzivno, ja tragam za tim čovekom, za njegovom istinom. Sa samo jednim ciljem: da saznam što više podataka. I da napišem roman. Ne istorijski, ne klasičan, ne ideološki, nego intiman, ličan univerzalan, metaforičan. Nekonformistički. Pomalo i patetičan i mračan.
Prateći istorijske činjenice, naročito događaje koji su prethodili njegovom ubistvu, tragao sam za nadom, za smislom. Za mitom. Za revolucijama, ne toliko političkim, koliko unutrašnjim. Retki su ljudi u istoriji sveta koji su, još od Sokrata i Hrista, po cenu smrti, svojim životom, delima i rečima, menjali svet, postojeći poredak.
I što sam više saznavao, sve sam više shvatao da je, iako u drugačijim istorijskim okolnostima nego u to vreme, dakle, reč je o pedesetim i šezdesetim prošlog veka, danas ta ideja o slobodi, možda aktuelnija nego tada kada se Če borio za nju. Živimo u oportunističkom, s*ebanom svetu, u doba najveće krize i privida slobode. Civilizacijski, mi jesmo na najvišem stepenu sloboda i progresa, a opet svakodnevno smo svedoci kako taj progres perfidno anestezira slobodu, i ličnu i globalnu. Sloboda je postala najvažniji klijent medijskih manipulacija. Došli smo u stanje u kome niko ne reaguje ni na šta – „ovovremeni Če“ Asanž je uhapšen i nikom ništa. Ili ako i reaguje i usprotivi se, odmah dobije po pi*ki. Nebitno u kom delu sveta.
Sećam se dana kada sam kupio majicu sa likom Čea. Nekako sam verovao da sam tek svojim istraživanjem i upoznavanjem tog lika, zaslužio da je nosim. Pored mornarske, to je verovatno najprodavanija majica na svetu i svi koji je nose duboko veruju da su na strani slobode i otpora. I da su time što je nose i sami pomalo revolucionari. I ja sam bio sličnog uverenja. Sve dok nisam počeo da upoznajem te ljude kojima je sve to samo dobra fora, military stil, modni detalj, politička poza. Hipsteraj. I da dobar deo tih „fanova“, a pretpostavljam da je tako i u drugim delovima sveta, znaju malo ili skoro ništa o Čeu. Za njih je to, zapravo, samo puka simbolika. A za mene, kao i za većinu Latinoamerikanaca, ideja. Nasleđe. Zastava.
Na kojoj piše: ČE JE ŽIV!
E, zato sam morao da napišem roman o Če Gevari. Zato „Mundo libre“.
Autor: Marko Krstić
Izvor: Blic
