Marina Jasinska: Čuda su u običnim stvarima

Sa književnicom Marinom Jasinskom razgovarali smo o knjizi „32. avgust“, koja je deo njenog popularnog serijala fantastike za decu, i saznali šta se to zbilo u malenom gradu Kristalinsku, šta je Osmosvet i gde žive napušteni snovi.

Ako ne verujete da avgust ima trideset dva dana, a nedelja osam, ako vam zvuči nezamislivo da se spokoj može gajiti u bašti poput paradajza, ako biste se nasmejali onome ko vam kaže da postoji prihvatilište za zalutale snove koji su ostali bez vlasnika… onda nikada niste bili u Osmosvetu. Ali ako otvorite stranice knjige „32. avgust“, nagrađivane ruske autorke Marine Jasinske, to će se ubrzo promeniti. Marina se pisanjem bavi od 2006. godine, i od tada je objavila više od deset knjiga za decu i odrasle, uključujući i serijal fantastike za decu – Osmosvet. Ovo je jedan od najpopularnijih izdanja fantastike za decu u Rusiji, koji govori o prijateljstvu, avanturama i magiji. A kroz razgovor sa autorkom saznali smo i još mnogo toga važnog o mašti, požrtvovanosti, pravdi i hrabrosti.

U tihom, mirnom i spokojnom Kristalinsku živi devojčica Vika koja provodi poslednji dan raspusta šetajući se zapuštenim voćnjacima, do mile volje jedući jabuke nagrejanih suncem, praveći kule od peska na obali jezera, ležeći na klupi autobuske stanice, unevši se u čitanje. Šta se, međutim, s poslednjim zrakom sunca, tako čudnovato dogodilo?

Svako putovanje mora negde da započne, svaku avanturu pokreće neka prekretnica, neki događaj – ili čak slučajnost. U Vikinom slučaju, te večeri su se poklopile sve okolnosti potrebne da se avantura pokrene i da ona bude poslata u Osmosvet. Sasvim slučajno, naravno. Bio je poslednji dan u mesecu, Vika je uhvatila poslednji zrak sunca, a uza sebe je imala – i ne znajući to! – jedan predmet iz Osmosveta, i upravo su to bili svi uslovi da se dogodi prelazak između svetova. Naravno, Vika nema pojma kako i zašto se obrela u tom svetu, a potraga za odgovorima na ta pitanja, kao i za putem kući, deo je zadatka koji mora da ispuni u Osmosvetu.

U Osmosvetu, u kom će se obresti, Vika upoznaje njegove neobične stanovnike: mister Nilsa, dečaka Lukasa, tajnovitog Markusa… Po čemu je taj svet toliko drugačiji od Vikinog? Šta ju je najviše iznenadilo?

Osmosvet, iako naizgled sličan našem svetu, prepun je stvari koje Vika doživljava kao čuda: mogućnost da se uhvate sunčevi zečići i od njih napravi džem, da se u bašti začinskog bilja uzgajaju stvari poput spokojstva, da se peče smeh, da se od uspomena pravi marmelada… A tu su, naravno, i snovi koji u tom svetu poprimaju fizički oblik umiljatih životinjica i mogu postati neka vrsta vaših kućnih ljubimaca. Sve to iznenađuje Viku, jer u našem svetu takve stvari ne postoje. A iznenađenjima tu nije kraj; ne bih da otkrivam previše, ali recimo samo da Viku na njenom daljem putovanju očekuje još mnogo neobičnih i čarobnih otkrića u Osmosvetu!

Kakvo je prihvatilište mister Nils otvorio ? Zašto ga smatraju, pa… luckastim?

Gospodin Nils vodi prihvatilište za napuštene i snove bez vlasnika. Žao mu ih je, tako izgubljenih i usamljenih, pa im pruža sigurno utočište dok ne dobiju novog vlasnika.

Drugi ga smatraju pomalo ludim zato što ni u Osmosvetu ne mogu svi da vide snove. Pošto neki ljudi tokom čitavog života nikada ne uspeju da ih vide, ne veruju onima koji tvrde da ih vide. U njihovim očima gospodin Nils je zaista lud: ne samo da kaže da može da vidi snove već je otvorio i prihvatilište za te, po njima, nepostojeće stvari.

Snovi su, zapravo, jedna od glavnih metafora ove priče. Zaboravite na snove u obliku umiljatih životinjica, kakvi su u Osmosvetu – pomislite na snove onakve kakvi su u našem svetu. Svi mi kao deca imamo snove. Ali kako odrastamo, često ih zaboravimo, napustimo, odbacimo. A onda dođe trenutak u životu kada smo toliko uhvaćeni u svakodnevnu rutinu, toliko zatrpani pritiskom obaveza da više nemamo nijedan san. I ne možemo da ih pronađemo čak ni kada pokušamo; imamo osećaj da smo zaboravili kako to izgleda – sanjati. A to je zaista, zaista tužno.

Metafora snova u Osmosvetu ima cilj da podseti ljude koliko je važno imati snove u životu i koliko bi naši životi mogli biti svetliji uz njih. Ova fabularna linija sa snovima tek započinje u prvoj knjizi; kako serijal bude odmicao, čitaoci će videti koliko snažni mogu biti Vikini (i tuđi) snovi, kako joj njen san pomaže da prebrodi veoma teške trenutke i izazovne situacije – a sve to ima za cilj da još jednom učvrsti glavnu poruku koju želim da prenesem čitaocima kroz ovu metaforu.

U kakvoj je opasnosti njihov svet?

Iako u Osmosvetu ima mnogo umiljatih i nežnih stvari koje Vika doživljava kao čuda i koje taj svet čine gotovo bajkovitim, u njemu postoje i veoma mračne i opasne pojave.

Osmosvet je nekada bio jedinstvena celina. Imao je svoje Srce koje je držalo svet na okupu. Ali kada je to Srce razbijeno – namerno – od onih koji su želeli da izazovu haos! – i svet se raspao na mnoštvo Krhotina, koje su sada međusobno razdvojene Tumaranjem. Niko (osim malobrojnih tamnohodača) ne može da pređe kroz Tumaranje, a da pritom ne izgubi razum, jer se Tumaranje sastoji od svih negativnih emocija koje ljudi osećaju. U Osmosvetu ljudi na kraju dana odbacuju negativne emocije kao što bi bacili obično smeće – što Viku u prvi mah fascinira. Taj emocionalni otpad odlaže se u Tumaranje – ne mareći za to što se time samo doprinosi njegovom rastu i čini ga još neprobojnijim. Baš kao što i mi zagađujemo svoju planetu otpadom, ne razmišljajući o posledicama.

Ali da se vratimo na Tumaranje – kada se jednom nađete uronjeni u tako snažnu koncentraciju negativnosti, naravno da ne možete dugo ostati pri zdravoj pameti. Zato ljudi ne mogu da ga pređu.

Pošto je prelazak kroz Tumaranje nemoguć, Krhotine nekada jedinstvenog sveta ostaju razdvojene, sa svim vezama i sponama prekinutim. A to je prava tragedija, jer kada se svet raspao, mnoge porodice su bile razdvojene, mnogi prijatelji ostali su na drugim Krhotinama i više ih ne možete videti niti sa njima biti u kontaktu… I naš svet ponešto zna o tome, zar ne? I mi smo često odvojeni od drugih zemalja i drugih ljudi „Tumaranjem“ koje sami stvaramo, pa se tako prekidaju lične veze, gube porodice i prijatelji, i više ne osećamo da smo svi ljudi istog sveta; postajemo „mi“ i „oni“, a o „njima“ više gotovo ništa i ne znamo, jer nam „Tumaranje“ to ne dopušta.

Tumaranje je jedna od najočiglednijih opasnosti tog sveta, jer ne samo da razdvaja Krhotine već se i širi i postepeno ih preplavljuje.

Tu su i državni redari koji tragaju za delovima razbijenog Srca Osmosveta, a niko zapravo ne zna šta nameravaju da učine s njima. Ljudi znaju da, ako redari nekoga odvedu sa sobom, ta osoba se nikada ne vraća.

Kako se Vikino putovanje kroz Osmosvet bude nastavljalo, u narednim knjigama otkriće još opasnijih stvorenja, još opasnijih ljudi i još opasnijih mesta u tom svetu.

Kakva su deca s maštom? Sta nam ona omogućava, u čemu nam pomaže? Kako da je gajimo i negujemo?

Za početak, deca sa maštom mnogo su srećnija od dece bez nje, jer su njihovi životi bogatiji i svetliji. Ona u običnim stvarima vide lepotu i čuda, a njihova mašta može da ih povede na putovanja koja oduzimaju dah.

Ali mašta kod dece je mnogo više od puke zabavne „dopune“ stvarnosti, da se tako izrazim. Mašta ih čini slobodnijima i hrabrijima, pomaže im da razmišljaju izvan ustaljenih okvira, da rešavaju probleme i pronalaze kreativna rešenja. Ona je pokretačka snaga koja ih gura napred, pomaže im da postavljaju visoke ciljeve i da imaju hrabrosti da krenu putem koji je potreban da bi ih ostvarili. Sve te veštine kasnije postaju dragocen kapital u njihovom odraslom životu. Ono što je sada zabavna igračka, sutra će postati koristan alat.

Dakle – da, maštu treba negovati i razvijati. A čitanje knjiga jedan je od najboljih načina da se to postigne, jer zahteva da maštu koristimo mnogo aktivnije nego mnogi drugi oblici zabave koje nam savremeni svet danas nudi. A naravno, ako su i roditelji uključeni – ako znaju šta njihova deca čitaju, ako s njima razgovaraju o knjigama, ako osmišljavaju igre inspirisane pročitanim – to će proces razvijanja mašte učiniti još bogatijim i smislenijim.

A osim negovanja mašte, to ujedno pomaže i stvaranju posebne veze između deteta i roditelja. Zato – pronađite knjige koje će vašu decu oduševiti – i čitajte! To je najbolja i najzdravija zabava, ali i sjajna investicija u budućnost vaše dece.

Da li će se Vikine avanture nastaviti? Ako je odgovor potvrdan, koliko delova serijala Osmosvet možemo očekivati? Da li je taj broj veći od sedam a manji od devet ?

U serijalu ima osam knjiga… što ima savršenog smisla, jer je to ipak OSMOsvet. Do sada ste pročitali samo prvu knjigu; Vikine avanture tek započinju u prvom delu, a pred njom su još mnoge uzbudljive i napete pustolovine, izazovi, prepreke, iznenađenja i otkrića! Vikin put je dug i težak; negde usput njena potraga za načinom da se vrati kući prerastaće u mnogo veću misiju – da pronađe put kući za sve ljude razbijenog Osmosveta, a i sama će se tokom tog puta menjati i sazrevati.

Zapravo vam pomalo zavidim na uzbuđenju, jer se nalazite tek na samom početku ove avanture, a pred vama je još toliko uzbudljivih stvari!

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 61