Književnica Frida Šarar rođena je u Kruševcu, živela je u Beogradu, a sada živi u Rijeci. Autorka je knjiga „Halter ego“, „Ženo, pokrij tu dušu“, „Udaljena jednu stvarnost odavde“ i „Plemkinja iz roda gorštaka“.

U novom romanu u izdanju Lagune „Vrtovi, pilule i zavese“ Frida predstavlja intiman, beskompromisan i lirski portret žene na ivici. Junakinja promišlja pitanja prolaznosti, gubitka, straha od smrti, starenja, prava na korenite životne promene u zrelim godinama, a sve to provučeno i tematizovano kroz netipičnu ljubavnu priču, u netipičnim okolnostima. O novom literarnom delu i dosadašnjem i budućem radu u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnica Frida Šarar.

Kako biste nam predstavili roman „Vrtovi, pilule i zavese“?

Predstavila bih ga kao egzistencijalni roman, u kome je protagonist žena, ali koji nije samo ženski. To je roman o smislu, ljubavi, starenju, smrti, spremnosti na radikalne promene u zrelim godinama, kao i hrabrosti da se dovedu u pitanje neke civilizacijske vrednosti i da se izađe iz okvira građanskog morala. Sva ta pitanja su i muška i ženska, a tiču se traganja za sobom i unutrašnje slobode koja je uslov preispitivanja vlastitog identiteta.

Da li je tema Vašeg romana beg od svakodnevice, promena načina života u današnje vreme ili je poruka možda neke druge prirode?

Pisala sam iz vlastite perspektive, koja je uvek odmaknuta od društva i izopštena iz dnevnopolitičkog konteksta. To je moja prirodna pozicija jer sam uvek bila izraziti individualac koji većinu života provodi u samoći i introspekciji. Ali i nevezano za tu moju prirodu, mislim da je svakom čoveku, bar s vremena na vreme, potreban takav odmak. U „Meditacijama o prvoj filozofiji“ Rene Dekart na samom početku kaže da, tek kada je obezbedio sebi vreme za dokolicu i seo pored kamina, on počinje sa razmišljanjem o svojoj revolucionarnoj teoriji. Trenutak kad se čovek izoluje od sveta i zastane u vremenu jeste trenutak najdublje kontemplacije u kojoj mogu da se pojave mnoge ideje, misli i osećanja, kojih nismo ni svesni u galopu svakodnevnog života.Mislim da današnji način života, trka s vremenom i šleperi informacija koji nas zatrpavaju svakog dana ne dozvoljavaju čoveku ni da udahne, a kamoli da stane da razmisli. Možda je to slučajno ispalo tako, a možda i nekome odgovara da smo umorni, rastrzani i nesposobni za refleksiju o bilo čemu.

Vi ste prvenstveno pesnikinja, zašto ste se baš sada odlučili na prozu i koliko se pisanje proze razlikuje od pisanja poezije?

Uvek sam pisala i poeziju i prozu, ali moje prve knjige su zbirke poezije. A i način na koji poeziju vidim i definišem govori o tome da je poezija za mene nešto sveto i nešto što je u temelju svake umetnosti. Poezija jeste moj najneposredniji način izražavanja, ali sam pored nje pisala i eseje, priče, dnevnike, a pet godina sam radila i kao kolumnistkinja. Moja poslednja knjiga objavljena u Hrvatskoj „Plemkinja iz roda gorštaka“ odabir je proznih tekstova. Roman je došao sasvim slučajno i naglo, samo sam sela i počela da pišem o toj ženi Sonji, a nisam znala ni kuda me to vodi, ni šta ću na kraju s tim. Pisanje romana ispostavilo se kao uzbudljivo putovanje u kome sam svakog trenutka uživala. Razlika između pisanja poezije i pisanja proze je u tome što poezija može da bude i iracionalna, spontana i ponekad nerazumljiva i samom pesniku. Ona ponekad progovara kroz nas nekontrolisano i poručuje nešto što tek treba da shvatimo, dok je proza najčešće kontrolisana i mnogo više racionalna. Mada, u mom slučaju, ta razlika se često briše jer i poeziju i prozu pišem neproračunato, ogoljeno i puštam tekst da sam probija svoje kanjone na belom papiru.

Rođeni ste u Kruševcu, sada živite u Rijeci. Koliko su ta različita podneblja uticala na Vas kao osobu i kao umetnicu?

Podneblja su za mene samo kulise. Gde god da sam, plutam kao lotos, bez čvrste povezanosti sa tlom. Opažam stvarnost oko sebe, ali je ne integrišem u sebe. I u Rijeci, i u Kruševcu, i u Tokiju ja sam ova ista koja sedi u sobi i misli o onome što nije determinisano bilo kojim kontekstom. Mesta u kojima živim daju mi materijal od kojeg gradim poetske slike, ali ne utiču na smisao i suštinu onoga što pišem.

Kakva je uloga književnosti danas, ima li ona snagu da menja stvari u društvu?

Književnost je uvek bila manje ili više angažovana i bavila se društvenim pitanjima. Nekada je taj trend bio jači, nekad slabiji, u zavisnosti od istorijskih okolnosti, a danas mi se čini da je ta vrsta angažovanosti presudna za uspeh književnog dela i da se ponekad nekritički uzima kao element od kojeg zavisi vrednost dela. Neki se autori zbog toga trude da budu angažovani po svaku cenu ne bi li tekst dobio na težini, a ja iz svoje pustinjačke spilje pomalo s gađenjem gledam na takvu vrstu ambicije. Jer ne verujem da bilo šta u umetnosti može na silu i ne verujem da umetnost podleže bilo kakvim trendovima. Ako je aktivizam iskren i došao iz iskonske potrebe umetnika da progovori o nekoj temi, sigurna sam da taj glas ima odjek u svetu i ima moć da nešto promeni. Ako je pak isfoliran, radi književnih nagrada i drugih priznanja, onda to nema nikakvu postojanost u vremenu, a ni uticaj na stanje stvari. Književnost je moćan medij koji, ako računamo od Epa o Gilgamešu, postoji oko 4000 godina i teško da će nekakve inačice tehnološkog napretka moći da je skrajnu i obesmisle. Mislim da danas postoji jedna vrlo vidljiva, prisutna i uticajna književna scena, kao i dosta mladih i neafirmisanih autora koji traže svoje mesto pod suncem, književni festivali su veoma posećeni, pisci su postali neka vrsta selebritija i mislim da sve to zajedno ukazuje da književnost nije posustala u trci sa internetom. Za sada.

Šta mislite o veštačkoj inteligenciji, može li njen sve ubrzaniji razvoj da ugrozi prave spisatelje?

Veštačka inteligencija je samo oruđe, koje može da se upotrebi, a i zloupotrebi. Ja nisam od onih koji strahuju od tehnološkog napretka niti mislim da moj stvaralački nagon može išta da ugrozi. Šta znači „pravi spisatelj“? Da li onaj koji piše tehnički dobro ili onaj čiji vas tekst dotakne, naježi i podstakne na razmišljanje? Meni zanatski deo pisanja nikad nije bio bitan, a to je deo koji će veštačka inteligencija sigurno usavršiti bolje od čoveka. Ali onaj deo gde slova imaju dušu, gde tekst diše autentičnim iskustvom onoga ko ga je napisao, tu nema govora o konkurenciji. Tu nam nisu konkurencija ni ljudi ni mašine.

Koji su bili Vaši književni uzori, na čijim ste delima odrastali?

Ne verujem u uzore, ali ima puno autora koji su me prosvetlili, utešili, zagrlili, poručili da nisam sama, koji su me oplemenili i obasjali, usmerili, koji su poput neke duhovne braće sa kojom osećam jake veze i večitu zahvalnost što su mi se našli kad je trebalo. A neki od njih su: Volt Vitman, Česlav Miloš, Desanka Maksimović, Rabindranat Tagore, Vesna Parun, Dostojevski, Flober, Meša Selimović, Borhes, Hemingvej, Bukovski, Kundera, Margerit Diras… I uz to sva velika dela kontinentalne filozofije koja su mi sigurno na neki način pomogla da imam šire i dublje uvide, kao i strukturisaniju sliku o svetu.

Sve je više ženskih autora u poslednje vreme, i to vrlo kvalitetnih. Da li to žensko pero polako preuzima primat nad muškim piscima?

Ne bi me čudilo da preuzme primat jer žene su hrabrije i direktnije u iznošenju svojih unutrašnjih sadržaja. Lakše se usude da naprave taj iskorak u izraz. Moje babe su bile nepismene, kao i generacije i generacije žena pre njih, i to je jedini razlog što smo do sada imali tako malo žena pisaca. Tek kad nam je jezik ravnopravno dat, možemo da ustanovimo ko je naklonjeniji pisanju. Ali ja zaista ne delim pisce na muške i ženske. Dobar tekst je dobar, a loš je loš, tu ne pomažu ni rod ni pol.

Da li ćete se u narednom periodu više posvetiti prozi ili ostati verni poeziji?

Nikad nemam planove kad je pisanje u pitanju jer to se kod mene odvija spontano. Pisanje je sastavni deo mog života, a ne neki posao ili ne daj bože proizvod. Čak sam i kolumne pisala kao da ih pišem za sebe, bez ikakvog kompromisa i bez trunke foliranja. Rekla sam u nekom intervjuu pre nekoliko godina da je pisanje moja zla kob. Ponekad bih više volela da mi život izgleda drugačije, a ne večito nadvijena nad sveskama i tastaturama. Ali, obrni-okreni, ne mogu da pobegnem od toga. To je jače od mene. Pisaću i poeziju i prozu, kako mi kad dođe i šta god mi bilo potrebno da ispreslažem misli i izbistrim osećanja.

Ima li knjiga budućnost, može li se kultura čitanja održati u ovom tehnološkom dobu?

Knjiga će imati budućnost dokle god naša pažnja i sposobnost fokusiranja budu iole očuvani. Nažalost, mi već sad živimo u epohi „trulih mozgova“, brejnrotovi su najpopularniji junaci video-igrica koje igraju naša deca i najpopularniji termin Oksfordskog rečnika za 2024. godinu. Pažnja nam je svima opala, naštelovali smo palčeve na skrolanje i surfujemo. Dokle? Pa rekla bih da ima dva rešenja: ili će doći do prezasićenja pa ćemo da se ratosiljamo novih tehnologija, usporimo svoje vreme i vratimo se prirodi, ili ćemo u tom beskonačnom surfovanju da poletimo, odvojimo se od površine, udaljimo se od logosa i pređemo na neku potpuno novu paradigmu, nepojmljivu današnjem čoveku.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: ekspres.net