Enes Halilović: Moje delo, moja igra

Mi ne tražimo da naše priče uvek imaju neki smisao, važno je da su zanimljive. Samo belci hoće da imaju objašnjenje za sve i da znaju razlog svemu, citirao je poeziju Eskima sa Grenlanda književnik Enes Halilović (Novi Pazar, 1977) na početku svog novog romana „Bekos“ (Laguna, 2025) za koji je nedavno dobio nagradu „Beogradski pobednik“ za najbolji roman objavljen prošle godine.

Nedavno je bio i gost Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ gde je u programu „Umetnik u fokusu“ predstavio nagrađeni roman koji se nadovezuje na njegove prethodne – „Ako dugo gledaš u ponor“, „Ljudi bez grobova“ i „Ep o vodi“.

Enes Halilović je i pesnik, pripovedač, osnivač književnog časopisa Sent, kao i književnog veb-časopisa Eckermann. Knjige su mu prevođene i objavljene na više od 20 svetskih jezika. Za redovnog člana Slovenske akademije nauka i umetnosti u Varni (Bugarska) izabran je 2023. godine.

Knjige, kada bivaju objavljene, imaju svoje putešestvije, nezavisno od pisca. Da li ste zadovoljni kako čitaoci i kritičari tumače Vaš najnoviji roman „Bekos“?

Ne želim da tumačim svoja dela. Zapravo govorim da je to moje delo moja igra. Roman „Bekos“ se nadovezuje i na roman „Ljudi bez grobova“, čak sam ga i najavio 2020. godine u onoj sceni kada glavnog junaka, koji se ljubi sa devojkom, gleda iz prikrajka neki voajer i koji pobegne kada ga uočim, i kada ja zapisujem, a ta rečenica postoji u tom romanu: „I pobeže mi u drugi roman.“ To je Šumar, poznati voajer u romanu „Bekos“. On je radio u Zastavi pa su za 30 godina rada svima poklonili pištolj, a njemu su dvogled jer mu je on „potrebniji“. Povezan je moj novi roman i sa romanom „Ako dugo gledaš u ponor“. Tu ćemo razaznati sudbinu brata od glavne junakinje, a povezan je i sa mojim prvim romanom „Ep o vodi“ koji se završava posle jednog potopa veštačkog jezera, a ceo roman je jedna kontra priča o Argonautima i Jasonu koji je išao da ukrade zlatno runo.

U „Bekosu“ ste ponovo zagledani u grčku i rimsku kulturu. Čitajući Vaša dela, čini se da i iz tih kultura crpite inspiraciju?

To je tačno, u „Bekosu“ sam i dalje zagledan u grčku i rimsku kulturu i tvrdim da je Autolikos – isti vuk – glavni junak grčke književnosti. I iz slovenske mitolgije je poznato da vuk predstavlja lukavost. Ovaj naš školski sistem nije dobar. Kada sam ja išao u školu, nas su sve pogrešno učili. Stalno su nas učili da smo mi niko i ništa. Učili su nas da je istorija zbir nekih bitaka. Kada je bio Spartakov ustanak, kada je bila ova bitka, kada je bila ona bitka… Samo smo učili neke godine i samo je bilo bitno da znamo kada se šta desilo. A istorija nije zbir godina, zbir nekih pukih datuma, već je istorija zbir procesa. Nisam učio to u školi, ali kada sam otkrio da je Eneja Vergilijev poreklom iz Male Azije, iz Troje, a da su Trojanci Dardanci sa Balkana, bio sam fasciniran. Trebali su to da nas uče, sve te procese koji su se dešavali, kako procesi u istoriji tako i simbolički procesi u kulturi.

Citirate kroz sam tekst i mnoge druge pesnike, od naših Boru Radovića, Vaska Popu…

Pesma „Svi žele videti more“… Kada moj junak Lemez ide u Bari u Italiju, a datum je isti kada Papa doleće u Sarajevo jer ja volim da naznačim na neki neposredan način kada se radnja dešava, taj stih Slavka Mihaljića, ili Bore Radovića koga često citiram, umećem u svoju priču, ali tako da to bude neka komunikacija sa tim pesnicima.

Ili Sofokle… Kada moj lik, lekar posumnja da ima bebu sa svojom polusestrom, a to jeste fenomen jer vrlo često polubrat i polusestra kada ne znaju da su u srodstvu, oni jako privlače jedno drugo. U trenutku se zaljube jedan u drugog i često stupaju i u brakove. Kada su moji likovi posumnjali u takvo nešto, a koga bih drugog stavio nego Sofokla. Tako Jokasta kaže: „Kakve te to sumnje i strahovi muče.“ Kod mene te reči izgovara jedna prosta devojka sa sela, ali ona to izgovara istim tim ženskim glasom, iz dubine svog bića.

Pomenuli ste sada jednog od glavnih junaka iz knjige Lemeza. On ispoveda svoju životnu priču i na kraju se ne može zaključiti da li je on zaista bio kriminalac ili je o svemu tome lagao. Nema ni trunke griže savesti kod junaka…

Dobro ste uočili kvaku kod Lemeza – da li je on zaista taj kojim se predstavlja ili je on ono što o njemu misli njegova sestra – to neka odgoneta čitalac. Potreban je doživljaj čitaoca. Lemez priča o sebi od porekla i detinjstva do lutanja i zatvorskih događaja... Moj cilj nije bio da pišem trilogiju koja bi sabrala Lemeza sa dva preostala glasa, ne, želeo sam da ispričam jednu priču kroz tri glasa. Bekos je knjiga o deci, o migracijama, o zdravlju i bolestima; ponajlakše je „Bekos“ definisati kao knjigu o ljubavi.

Opisali ste događaje iz naše novije istorije, akcije Sablja, uspostavljanje novih granica između bivših republika, mnoge zločine koje ste i istraživali po arhivama… Da li je ta rupa na Rumiji metafora za svo zataškavanje zločina na Balkanu i ne sučeljavanja sa svim onim što se od početka devedesetih događalo na ovim prostorima?

Rupa na Rumiji je stvarna, a da li je puna leševa kako Lemez tvrdi – to neka utvrđuju nadležni organi. Knjige su takva građevina da se skoro svaki pojam nakon čitanja pretvori u simbol. Svet u kojem živimo nikad čovek do kraja nije odgonetnuo, ni moju priču, ni takozvanu rupu bez dna na Rumiji. Ljubav koju smo dužni deci, pažnja koju smo dužni svima, postoje kao dve činjenice koje su konstanta od početka sveta do danas. Tako će i ostati, a priče su tu da nas prisete na činjenicu da previše trčimo za svetom, a premalo smo zagledani jedni u druge.

Na čemu trenutno radite?

Na sebi. Pišem knjigu o Sirakuzi, o matematičaru Arhimedu. Kroz knjigu trče Grci i Rimljani kao i kroz većinu mojih prethodnih knjiga.

Autor: Gordana Nonin

Izvor: dnevnik.rs