Andeš Ruslund sa nama je podelio razmišljanja o svojem stvaralaštvu i tom prilikom otkrio šta ga izdvaja od ostalih pisaca skandinavskog noara, šta jedan krimi roman mora da poseduje, ali i najvažnije od svega – kako se prave karirane palačinke.

Foto: Emil Eiman-Roslund

Andeš Ruslund je švedski novinar i pisac čiji su romani prodati u milionskim tiražima (na srpski jezik do sada su prevedeni „72 sata“, „Mirno spavaj“, „Uzdaj se u mene“, „Sto posto“). Brojne književne nagrade otišle su u njegove ruke, i to nije slučajnost jer ovaj autor zna kako da napiše izvanredan triler, brutalan, intrigantan, sa inteligentno vođenom pričom, o teškim i mračnim temama koje nas uzdrmaju do kostiju. Upoznajte inspektora Everta Grensa i bivšeg policijskog doušnika Pita Hofmana i pripremite se za njihove uzbudljive i napete slučajeve, ali i na loš san i košmare.

Ljubitelji trilera i kriminalističkog žanra uvek s radošću dočekuju Vaše romane pune neizvesnosti i napetosti.  Čitaoci su sa Vašim junacima, jer i oni saosećaju i žele da reše misteriju;  i oni su u trci sa vremenom, a zločinci se uvek čine za korak izvan domašaja pravde. Šta Vaše romane izdvaja iz plejade ostalih predstavnika nordijskog noara, a čitaoce neodoljivo privlači?

Oh, hvala. Ipak, nikada nisam zaista smatrao da je nordijski noar neka ujedinjena celina – to je više geografsko bratstvo; rođeni smo i odrasli u istom delu sveta, ali inače pišemo na vrlo različite načine. Neki su više „stara škola“ i drže se klasične detektivske slagalice, drugi više stavljaju akcenat na triler elemente, dok treći… Zaista je zanimljivo o tome razmišljati: kada sam pre dvadeset godina počeo da objavljujem krimi romane, švedski, skandinavski krimi roman je bio u opadanju, umirao u sopstvenoj repetitivnosti. Čak i u mojoj zemlji imali smo liste deset najprodavanijih knjiga bez ijednog švedskog krimi romana – što danas zvuči neverovatno. Kada sam odlučio da pišem i objavljujem u ovom žanru koji volim, moj cilj je bio da pokušam da pišem na drugačiji način, i danas sam ponosan što sam jedan od autora koji daju nov život švedskom krimi romanu u ovom periodu. Postavio sam nekoliko svojih pravila: prvo, mislio sam da švedskom krimi romanu treba šira osnova. „Ko“ klasičnog detektiva slagalice od tada će biti dopunjen sa „šta“ i „kako“, uz dodatak „kada“ trilera. Drugo, odlučio sam da pišem pola fikciju, pola činjenice – prvenstveno da zabavim čitaoca, ali istovremeno i da mu pružim uvid u svetove o kojima sam znao mnogo, a koje su retki imali prilike da posete. Treće, želeo sam da pišem romane stalno menjajući perspektive, nikada ne dozvoljavajući da jedan samostalni inspektor vodi priču od prvog do poslednjeg poglavlja; motivacije kriminalaca bile bi podjednako očigledne i zanimljive za opisivanje kao i motivacije istražitelja. I na kraju, želeo sam da implementiram društvenu kritiku koju je takozvani mejnstrim roman u to vreme u našoj zemlji zapostavljao – krimi roman je savršen da istovremeno zabavlja i bude ogledalo svog vremena.

U Vašim romanima prošlost toliko glasno kuca da se odjeci jasno čuju u sadašnjici. Prošlosti kojoj niko ne može da umakne. To se može odnositi i na glavnog junaka Everta Grensa. Ko je on, osim što je kompleksna ličnost nepoverljive prirode, čija su dela često rečitija od reči koje štedljivo koristi?

Od samog početka Evert Grens je bio građen po ugledu na mog oca, čoveka koji je, kao i Grens, mogao sam sa sobom da igra u kancelariji uz neku staru muziku iz šezdesetih, ali koji je često svoja osećanja držao u sebi, vrlo pametan, ali prečesto uznemiren i ljut čovek, zarobljen u prošlosti. Tokom prvih knjiga Grens je bio i mnogo stariji od mene – danas smo, iznenada, mnogo bliži i po godinama i po pogledu na život; fiktivni likovi su takvi kada provedeš previše vremena sa njima. Šef policije Grens je tokom ovih knjiga polako počeo da pada, nekako prateći moj unutrašnji put, i u sledećoj knjizi („Uzdaj se u mene“) on će pasti do kraja. A kada jednom padneš, pred tobom stoji velika odluka: nastaviti da padaš ili se podići; možeš pasti snažno, ali se potom podići i vratiti se malo drugačiji. Kao što sam ja uradio, i kao što se nadam da će Grens uraditi.

Kako su se upoznali Evert Grens i njegov najbliži saradnik Pit Hofman? Da li je njihov odnos od početka bio prijateljski ili je među njima vladalo nepoverenje?

Zaista volim da provodim vreme i sa policajcem Evertom Grensom i sa bivšim kriminalcem Pitom Hofmanom. I dok pišem, i dok šetam gradom, ponekad na tren pomislim da zaista postoje – mislim da ih vidim na nekom ćošku ili u autobusu (očigledno mi treba više stvarnih, živih prijatelja). Zajedno, oni su sve što jesam i sve što bih želeo da budem: Pit Hofman, koji je zgodan, lukav, snažan i avanturista, i Evert Grens, koji nije tako zgodan, ni lukav, ni snažan, ni avanturista. Takođe predstavljaju dve strane kriminalističkog romana – Grens je iz više tradicionalnog krimi sveta, a Hofman iz trilera, pa zajedno čine dobar tim u ovom žanru, koji volim da bude što širi.

Pit Hofman je nekada bio švedski najtraženiji kriminalac, a Evert Grens je u romanu „Mirno spavaj“, kada su se prvi put sreli, predvodio potragu, čak naređujući snajperisti da puca da ga ubije. Ponovo su se sreli u romanu „Sto posto“, kada je Grens putovao u Bogotu i pregovarao sa narko-kartelima za život Hofmanove porodice, rizikujući svoj. Treći put, u romanu „Uzdaj se u mene“, Grens je otišao u zapadnu Afriku i zapretio da će objaviti Pitove otiske prstiju u narko-slučaju ukoliko mu se usluga ne uzvrati.

Oni su se potom stalno sretali, na suprotnim stranama, koje su jednog dana postale iste, i polako je između ozbiljnog kriminalca i komesara, koji stoji u korenu nasilja, izniklo prijateljstvo.

Vi ste društveno angažovani pisac i Vaše se knjige bave delikatnim temama koje ste detaljno istražili. Iako je fikcija, u njoj ima isto toliko i stvarnosti. Vi kao da ste na obdukcioni sto izneli telo Zlo i čitaocima želite precizno, tkivo po tkivo, organ po organ, hirurški precizno da pokažete kako ono izgleda i funkcioniše. Zašto ste odlučili da se bavite temom zla, kojoj se ne vidi ni početak ni kraj, budući da je oduvek među nama?

Već kao dete sam imao svoj privatni odnos sa posledicama nasilja, i upravo zato sam počeo da mrzim ovaj okrutni prokleti alat koji ljudi koriste da bi naterali druge da slede njihovu volju. Ceo moj život bio je, na neki način, misija protiv nasilja – pokušavao sam da ga razumem, prvo kao dete, zatim kao poverenik za maloletne prestupnike brinući se o mladim nasilnicima, potom kao TV reporter pokušavajući širokoj televizijskoj publici da opišem šta ih pokreće, i sada, kroz kriminalistički roman, kako u zabavne svrhe, tako i kao putovanje u tamu, pronašao sam najbolji način da radim na tome – provodeći sate sa čitaocima u svojim poluistinitim, polufiktivnim svetovima.

Deca, mlade osobe i njihove razorene sudbine gotovo uvek su u središtu Vaših knjiga. Slučajevi ubistava („72 sata“), nestale i otete dece („Mirno spavaj“); međunarodna mreža pedofila, organizovana mreža trgovine organima („Uzdaj se u mene“) –  koliko je ljudima poznata problematika kojom se Vi u svojim romanima bavite? Da li ste gledali film Sound of Freedom, koji je snimljen po istinitom događaju, koji je javnost i filmska kritika u potpunosti zaobišla, po mnogo čemu sličnom temama koje Vi obrađujete?

Pišem samo o temama o kojima znam mnogo. Ponekad iz ličnog iskustva, ponekad nakon dugog istraživanja. Na primer, kada sam pisao o narko-biznisu, otišao sam u Kolumbiju, u pravu džunglu droge. Kada sam pisao ovu knjigu „Mirno spavaj“, radio sam nekoliko godina sa organizacijom Save the Children u Švedskoj, kao i sa međunarodnim policajcima u inostranstvu, jer ovaj oblik kriminala zaista prelazi granice i zahteva da policajci iz različitih zemalja pronađu nove načine da sarađuju.

Sada više jedna lična impresija: kada Everta Grensa zateknem na groblju, na klupi pored groba njegove voljene Ani označenog belim drvenim krstom, u mislima mi iskrsne kompozicija Second Bench on the East Side of Sutter Park Adama Hilstada. Pišete li u potpunoj tišini ili volite da budete u društvu muzike?

Oh, ta kompozicija Second Bench on the East Side of Sutter Park je fantastična! I da, savršeno pristaje Evertu na groblju, oslikava njegovo raspoloženje i zaboravljene snove. A zvukovi, muzika, buka, zaista su mi važni kao piscu. U tekstu, naravno, da bih stvorio sliku, atmosferu, osećaj, ali i dok pišem. Prvih godina mi je bila potrebna potpuna tišina. Kupio sam specijalne, vrlo skupe prozore, koristio čepiće za uši, preselio se u veoma miran kraj. Danas je drugačije. Uvek pišem uz muziku. Pravim listu pesama za Everta i jednu za Pita, i vrtim ih iznova dok pišem, uvek pesme koje znam napamet, da ih mogu slušati a da ih zapravo ne slušam. Takođe, sada prihvatam buku sa ulice, posebno kada pišem u inostranstvu (što radim bar trećinu vremena), i ne razumem jezik – tada me zvuci okružuju kao zaštitni zid, a da me ne ometaju. Dakle, ne znam da li je to zato što se danas osećam sigurnije u svom pisanju i dopuštam zvuku da uđe, ili sam jednostavno sazreo kao osoba i ne dopuštam da ono što nije važno ometa moj rad.

Sada malo vedrije pitanje: otkrivamo i neobično prijateljstvo Everta Grensa i Hofmanovih sinova Huga i Rasmusa, što me dovodi do sledeće dileme – kako se prave karirane palačinke?

Obožavam tvoje pitanje! Ovo je prvi put da mi ga neko postavlja – i – karirane palačinke su zaista važne! Bar kada je reč o odnosu između Everta Grensa i Hofmannovih sinova Huga i Rasmusa. Stvar je u sledećem: Evert Grens je ceo život izbegavao decu. Još je tugovao za svojom ženom koja je umrla sa njihovom nerođenom ćerkom u stomaku. Nije razumeo decu, nije ih voleo. Ali onda iznenada mora da pazi na Huga i Rasmusa jer je porodica Hofman u smrtnoj opasnosti. A Evert nema pojma kako da razgovara sa njima, šta da radi. Ali negde je čuo da deca vole palačinke. Tako, prvi put u Hofmanovoj kuhinji, sâm sa dečacima, u svom zbunjenom stanju, predlaže baš to: hajde da napravimo palačinke. Dva dečaka deluju oduševljeno, i prvi put uspostavljaju vezu. Mlađi, Rasmus, potrči do ormara, uzme brašno, jaje, mleko, puter, so, a iz drugog ormara vafel aparat. Grens, naravno, kaže: „Znaš, Rasmuse? Mislim da ovo nije baš za palačinke“, dok dečak uporno insistira: „Jeste.“ Počinje, malom rukom ljulja gornji deo vafel aparata gore-dole, kao da otvara i zatvara velika usta, govori: „Vidiš, Everte. Ovde stavljamo smesu. I zatvorimo, pustimo da aparat proguta. Malo sačekamo. Onda će biti palačinke.“

I baš tada Evert Grens pravi pametan i savršen potez! Zna da ovo nije pravi način za pravljenje palačinki, ali ipak klimne dečaku i kaže: „U pravu si, Rasmuse. Ovo je baš ono što ćemo koristiti. Jer danas pravimo karirane palačinke.“ I od tog trenutka njihova povezanost postaje još jača, stariji čovek polako shvata da deca ipak nisu tako čudna, a deca počinju, knjigu po knjigu, da ga doživljavaju gotovo kao svog dedu. Dakle, trik je zaista u kariranim palačinkama!

Autor: Siniša Bošković

Izvor: Laguna