Čak Palahnjuk je majstor mračnih i uvrnutih priča. „Borilački klub“ je adaptiran u kultni film koji je režirao Dejvid Finčer, a tu su i romani „Zagrcnut“, „Lullaby“, „Nevidljiva čudovišta“ i „Diary“. Preko 70 ljudi se onesvestilo tokom čitanja priče „Petlja“ koja počinje obraćenjem naratora da čitaoci duboko udahnu i „da će priča trajati onoliko koliko možete da zadržite dah“.

Sa Čakom smo razgovarali nakon objavljivanja stripa „Borilački klub 2“, nastavka romana iz 1996. godine, i bojanke za odrasle „Bait“ koja je ujedno i zbirka priča. Podelio je sa nama šta je voleo da čita kao dečak i ko su autori sa kojima bi voleo da se nađe u čitalačkoj grupi.

Šta trenutno čitate?

Ponovo čitam „Plodove gneva“, po stoti put. Uvek otkrijem nešto novo jer kao autor čitam sve više zbog piščeve umešnosti, a ne zarad iluzije stvarnosti. Analiziram zašto je Stajnbek odlučio da se sa ove slike prebaci baš na ovu ili koja je uloga ovog pasusa? I zašto taj pasus funkcioniše? Na primer, dugo poglavlje o prodaji polovnih automobila ne liči ni na jedno drugo, ali nas toliko uvuče da ni ne primećujemo da je reč o nekoj vrsti odstupanja. Drugačije je, i zaboravimo na njega, ali funkcioniše.

Koja knjiga iz detinjstva Vam je najvažnija?

Voleo sam romane iz serijala „Encyclopedia Brown“, da rešavam probleme u njima. Mislim da mi je to i dalje najprivlačniji deo pisanja – stvaranje proizvoljnih problema, zatim da od njih napravite nešto ogromno i nekako nađete način da ih rešite na lep način. Nakon što sam pročitao sve knjige iz ovog serijala, prešao sam na romane Elerija Kvina.

Koja biste tri književna junaka ili pisca spojili u idealni književni klub, čitalačku ili autorsku grupu?

Voleo bih da vidim Natanijela Vesta koji je napisao „Dan skakavaca“. I ako smem, Fren Libovic... i znate na koga još pomišljam? Na Patrika Denisa, čovek koji je napisao romane „Auntie Mame“ koji su se neverovatno prodavali tokom pedesetih. Denis je bio jedan od najvažnijih pisaca Amerike i napisao mnogo romana. Kada su knjige rasprodate, povukao se i postao batler – zapravo, jedno vreme je radio za Reja Kroka, izvršnog direktora „Mek Donaldsa“ – i radio je to do kraja života.

Da li bi ova grupa čitala ili pisala zajedno?

Zapravo bi bila grupa kritičara. Čitali bismo svoja dela jedni drugima da vidimo da li funkcionišu i testirali koliko su jasna i da li postoje rupe u pričama. I pomagali bismo jedni drugima na svakom nivou.

Na čemu radite u poslednje vreme?

Oduševljavaju me bojanke. „Bait“ je bila knjiga „bezbojnih priča koje treba da obojite“, a objavio sam kasnije i „Legacy“, novelu za bojenje. Niko ranije nije napravio zbirku priča koju su ilustrovali čuveni, genijalni ilustratori.

Kako nalazite ilustratore?

Izabrao sam ljude koji su mi se dopali tokom rada na stripu „Borilački klub 2“ i napisao zbirku zaista preteranih, uvredljivih i izazovnih priča i zamolio ih da naprave šest do deset ilustracija za svaku. Sve su crno-bele jer je zamišljeno da ih oboji onaj ko čita knjigu.

O čemu je reč u tim pričama?

Sve priče u zbirci „Bait“ su o roditeljima i deci. Neke su fantastično mračne, ali se sve završavaju spasenjem. „Legacy“ je novela o nemoralnom investitoru koji dobija obećanu besmrtnost. Tu je plejada likova koja krvožedno želi da odvoji ovog čoveka od njegove sudbine.

Koja knjiga Vam se dopala u poslednje vreme?

Zbirka priča „The Folly of Loving Life“ Monike Drejk. Prelepe su priče. Njen roman „The Stud Book“ je jedan od mojih omiljenih.

Izvor: readitforward.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Rhododendrites