Upoznajte autorku romana „Pisma iz Šampanje“ Kejt Mekintoš kroz 5 zanimljivih pitanja.

Možete li nam reći nešto više o svom najnovijem romanu?

Lepo je od vas što me to odmah pitate, jer čak i da niste, verovatno bih nekako uspela da je neprimetno ubacim u razgovor (smeh). Roman „Pisma iz Šampanje“ prati dve vremenske linije. Polovina knjige zasniva se na stvarnoj istorijskoj ličnosti Barb Nikol Kliko, koja je osnovala čuvenu šampanjsku kuću „Vev kliko“. Veuve na francuskom znači udovica, a u to vreme u Francuskoj žena je mogla da vodi ili poseduje posao samo ako joj je muž preminuo. Barb Nikol se suočavala s poslovnim rivalima, Napoleonovim ratovima, majčinstvom i raznoraznim izazovima.

Druga polovina knjige prati Natali u sadašnjosti, koja nakon razvoda odlazi u Pariz. Kada se prijavi u hotel, dolazi do zabune i ljudi veruju da je udovica. To je navodi da sazna više o čuvenim francuskim „šampanjskim udovicama“ i njihovim borbama. Pronalazi knjigu objavljenih pisama Barb Nikol i koristi savete iz njih kako bi započela novi život. I biće joj potrebni, jer se neće svaki deo njenog odmora u Francuskoj odvijati po planu.

Pred čitaocima je knjiga o učenju da veruješ sebi, o snazi novog početka i o tome da sam ispričaš svoju priču pre nego što je neko drugi ispriča umesto tebe. A, naravno, tu su i vino, umetnost i fantastična hrana – ipak je to Francuska.

Priča glavne junakinje koja odlazi u Francusku deluje vrlo lično. Šta je bila inspiracija za to?

Pre nekoliko godina moj brak se raspao. Bilo je to neposredno pred moj pedeseti rođendan i našu dvadesetpetogodišnjicu braka. Moram priznati da je tajming bio impresivan.

Već smo bili rezervisali i platili putovanje u Francusku. Odjednom sam izgubila osobu za koju sam mislila da mi je najbolji prijatelj, svoj dom i polovinu stvari koje smo godinama zajedno skupljali. Ali nisam nameravala da izgubim i to putovanje. Tako da sam otišla sama.

Za razliku od junakinje iz moje knjige, koja doživi nekoliko avantura, uključujući i jednu sa šarmantnim Francuzom, ja sam dosta vremena provela šetajući Parizom i jedući količinu sira koja bi verovatno mogla da nahrani celu porodicu. Ali sa tog putovanja vratila sam se sa idejom za roman i podsetnikom da sam sposobna i jaka.

Istorijski romani zahtevaju mnogo istraživanja. Da li ti to prija? Da li ponekad otkrijete previše informacija koje želite da nekako sve uključite u knjigu?

Reći da uživam u istraživanju zvuči mnogo bolje nego pitati: „Da li ste i vi jedan od onih čudaka koji upada u istraživačke ’zečje rupe’, a zatim svima prepričava nasumične činjenice koje je usput naučio?“

Bilo je mnogo fascinantnih detalja koje sam pokušavala da pošto-poto uguram u poglavlja, dok bi moj mudri urednik blago sugerisao da možda, samo možda, to nije baš toliko potrebno.

Jednog dana će se na nekom kvizu pojaviti pitanje o evoluciji džepova u ženskoj odeći – i tada ću biti spremna (smeh)!

Oduvek sam volela istoriju i godinama sam čitala istorijske romane, ali nikada nisam mislila da mogu i sama da napišem jedan. Plašila sam se da ću nešto pogrešiti, što bi verovatno dovelo do neke vrste javnog sramoćenja – možda čak i gađanja prezrelim povrćem.

Jedna od lekcija koje sam naučila poslednjih godina jeste da je velika greška ne raditi stvari samo zato što se plašiš da možda nećeš uspeti ili da se drugima neće svideti. Ovo je jedini život koji ću dobiti. Nema ponavljanja.

A ovo je priča koju sam istinski želela da ispričam. Da je nisam napisala iz straha da ne pogrešim, niko je nikada ne bi čuo. Istražila sam najbolje što sam mogla, a ako se ispostavi da sam negde pogrešila – što je gotovo sigurno – izviniću se i nastaviti dalje.

Na čemu trenutno radite?

Na novom romanu, takođe sa dve vremenske linije, koji je delimično zasnovan na još jednoj stvarnoj istorijskoj ličnosti. Postala sam opsednuta ženama iz istorije koje su možda zaboravljene i čije su priče skrajnute. Nova knjiga istražuje nastanak fotografije krajem 19. veka, pitanje šta znači biti lep, kao i važnost umetnosti.

Moj radni sto trenutno je zatrpan gomilama beležaka, istraživačkim knjigama sa brojnim obeleživačima i šoljama polupopijenog čaja. Još sam u fazi u kojoj hodam po stanu i mrmljam sebi u bradu, ali imam velike nade da će se sve to spojiti u nešto dobro.

Šta radite da biste se opustili kada ne pišete?

Neki ljudi imaju „unutrašnje dete“. Ja imam „unutrašnju osamdesetogodišnjakinju“ (smeh). Obožavam sve „penzoske“ aktivnosti – što, naravno, podrazumeva čitanje, slikanje akvarelom, gunđanje na televizor kao da ljudi na ekranu mogu da me čuju, uživanje u čaši dobrog vina i gledanje istorijskih drama na PBS-u ili potpuno neozbiljnih rijaliti emisija na TLC-u. Prava je misterija kako mogu da volim i istorijske dokumentarce Lusi Vorsli i skandale posada na jahti u emisiji Below Deck. Šta da kažem… kompleksna sam žena (smeh). Srećom, imam divnu grupu prijatelja i, kada ne znam šta da radim, vreme provedeno s njima uvek je dobar izbor.

Bonus pitanje: Da li ste ikada fotografisali neku čudnu pticu?

Ptica ne može biti čudna – ja sam. Moram priznati da sam pomalo luda što se tiče vrana. Pre nekoliko godina počela sam da hranim jednu vranu psećom hranom. Sada mi donosi razne poklone: omote od žvaka, malo šljunka iz akvarijuma, praznu kesu ili slomljenu ukosnicu sa cirkonima. Za sada nema dijamanata ni gotovine, ali radimo na tome.

Svoju vranu zovem Edgar, po Edgaru Alanu Pou. Jednom sam šetala ulicom, a Edgar je skakutao iza mene. Neko dete je to posmatralo s velikim interesovanjem, pa me je pitalo da li sam veštica. Naravno da jesam (smeh).

Autor: Finijan Burnet

Izvor: finallyfinnian.com

Prevod: Tamara Stanojčić