Jednog dana, prolazeći ravnodušno između Čerkeskinja i Đurđijanki, devojaka čija je lepota u Carigradu smatrana klasičnom, sultan se iznenada zaustavio pred jednim tananim i ljupkim likom. Spustio je pogled na lice koje se prema njemu dizalo, lice bez istinske lepote, ali osmehnuto zavodljivom živahnošću. Dva modra oka, osenčena dugim trepavicama, odgovorila su mu ne samo vragolasto nego i gotovo drsko. I on, koji je video toliko pogleda ispunjenih strašću, patnjom i poniznošću, podlegao je, odjednom, onome što se smejalo u očima devojke koju su u haremu nazvali Hurem („vesela“). Sultan se za trenutak kolebao. Pokušao je da zadrži pogled na rujnom zlatu kosa jedne Mlečanke, ali je to bilo uzalud. Maramicu, laku kao paučina, ostavio je na nežnom ramenu one koju će ceo svet uskoro zvati Rokselanom... Sulejman Veličanstveni vladao je 46 godina, predvodio 13 ratnih pohoda, podizao raskošne građevine i spomenike širom Osmanskog carstva i osvojenih zemalja, uveo reformu zakona, uprave i školstva, govorio arapski, turski, persijski i srpski jezik, proučavao filozofiju i pisao poeziju... Njegovo carstvo prostiralo se od Ugarske do Iraka i od Tripolitanije i Jemena do ruskih stepa na istoku Kaspijskog mora – ali njegovim srcem vladala je zapravo samo jedna žena, isprva ukrajinska robinja u njegovom haremu, a kasnije moćna sultanija, prva robinja kojom se jedan sultan zvanično oženio po šerijatskom zakonu. Povest o Sulejmanu istovremeno je i povest o njenom uticaju na velikog osmanskog sultana i njihovoj zajedničkoj slavi širom sveta...