Ni Pavić ni ja nismo znali da se Kaspijsko more u Azerbejdžanu zove Hazarsko more, nismo znali da postoje mesta koja nose naziv Hazar, nismo ni sanjali da se poznati azerbejdžanski pisac zove Mirza Hazar! I da puši lulu!… Ušavši u moju prostranu sobu sa celim zidom od stakla zapljusnuo me je veličanstven pogled na more, blistave palate, plamene kule i na Kristalnu dvoranu s raskošnim osvetljenjem arhitektonskog dragulja. Iz njenog krovnog oboda biju reflektori takve jačine da gotovo dosežu svemir. Pritom svetlosni zraci lelulaju i daju utisak plesa svetlucavih moćnih vazdušnih duhova. Bila sam u središtu grada vetrova i zemlje vatre. Pred čitaocima je neobična autobiografska proza. Odevena u putopis po egzotičnom Azerbejdžanu i u niz privatno-javnih sećanja, ona govori o ljubavi dvoje srpskih pisaca koje ni smrt nije mogla rastaviti. Pisana pitko, ponekad jetko, često setno, knjiga Jasmine Mihajlović Na obali Hazarskog mora upoznaće čitaoca kako izgleda Evrosong u Evroaziji, zašto se u Azerbejdžanu Kaspijsko more zove Hazarsko i kakvi su se čudesni događaji odigravali na granici dva kontinenta. Četiri prozne celine koje čine ovu knjigu priredila je Jasmina Mihajlović, držeći se maštovitih, originalnih i neobičnih književnih igrarija Milorada Pavića, i vešto preplićući dva različita prozna rukopisa, svoj i Pavićev, u skladan kolaž i iznenađujuće pitku i svežu celinu. „Hazarsko more nije nalik drugim zemaljskim morima i okeanima: ono je nalik moru snova, još više moru satkanom od Druge Stvarnosti, a najviše onom što uistinu jeste – MORU LJUBAVI. U takvim (i virtuelnim i realnim!) vremensko-prostornim koordinatama kreće se koautorski par ove knjige, koji predstavlja i njene glavne junake: tu Jasmina Mihajlović i Milorad Pavić nalaze svoj večni dom, jer i sama Ljubav se večno otelovljuje u Reči…“ – Prof. dr Sava Damjanov