Pero Zubac, bard srpske poezije i jedan od najvećih savremenih pesnika, koji u svojoj stvaralačkoj riznici ima više nagrada nego proživljenih godina, jedne oktobarske večeri, daleke 1965. godine, napisao je besmrtnu pesmu Mostarske kiše, ne znajući da je stvorio remek-delo koje je generacijama ostalo u srcima, mislima i na usnama.

Ovo pažljivo priređeno izdanje zbirke Mostarske kiše i neka druga zemlja obuhvata pesme od gimnazijskih do današnjih dana i čita se poput spomenara u kom je pesnik utkao svoje najskrivenije misli. Sa ovih stranica izvire poezija koja svedoči da je sve prolazno, ali da rane, zanosi i prave ljubavi pretočeni u stih ostaju večni.

Posebno mesto zauzimaju sećanja i stihovi koji oživljavaju jedno od najlepših poglavlja srpske kulture – duboko i iskreno prijateljstvo sa Miroslavom Mikom Antićem, koji je Zupca smatrao mlađim bratom. Čitajući ove redove, čitalac će otkriti toplu i dirljivu posvetu prijatelju kojem se divio, s kojim je delio tugu, sreću, radosti, ali i nezaboravne boemske noći i nepresušnu stvaralačku inspiraciju. Ovo je i knjiga o dva večita dečaka čije će se pobratimstvo i u svemiru nastaviti.

„Nad radnim stolom mi je izabrana poezija Pere Zupca Mostarske kiše i neko drugo more koju sam pripremio za zagrebačku kuću Mladost. Šta znači pripremio: Zubac me zatrpavao stihovima, ja oduzimao i tako je za nekoliko meseci nastala celovita i pametna knjiga. Gledam sad u tu knjigu, gledam u rukopise mojih šest knjiga i mislim: ali Zubac je imao Antića. Imao je kočnicu. Sedim, evo, i iskreno se nadam da ću, u nekakvom sutra, ja imati Zupca. Bilo bi to nešto kao zaveštanje jednom pesniku, u kojeg istinski verujem, da me sutra spase od mene samog.“

– Miroslav Antić