Naše žizni proljeće je kratko,

znojno ljeto za njime sljeduje,

smutna jesen i ledena zima;

dan za danom vjenčaje se tokom,

svaki našom ponaosob mukom:

nema dana koji mi želimo,

nit’ blaženstva za kojim čeznemo.

Ko će vjetar ludi zauzdati?

ko l’ pučini zabranit kipjeti?

ko l’ granicu želji naznačiti?

Za svega nekoliko nedelja predanog stvaralačkog rada Petar II Petrović Njegoš napisao je filozofsko-religijsku poemu Luča mikrokozma, u proleće 1845. godine tokom vaskršnjeg posta. Literarni gorostas, jedan od najvećih umova u srpskoj istoriji, izveo je ovaj umetnički podvig u vreme velikih državnih izazova i uprkos lošem zdravlju, tražeći u kosmosu odgovore na večna pitanja o poreklu zla, moralnom posrnuću i svetlosti koja tinja u dubinama ljudskog bića.

Ipak, razumevanje ovog neprevaziđenog klasika zahtevalo je vreme, te je Luča mikrokozma decenijama teško tumačena i površno shvatana. Iako nastala pod vidljivim uticajima evropske i antičke filozofske tradicije, Luča mikrokozma je zadržala potpunu originalnost. Iako duboko obogaćen riznicom evropske intelektualne baštine, Njegoš je zadržao svoj samosvojni glas, čime se ravnopravno svrstao  uz Džona Miltona, Dantea Aligijerija i Aleksandra Sergejeviča Puškina.

S točke svake pogledaj čovjeka,

kako hoćeš sudi o čovjeku –

tajna čojku čovjek je najviša.

Tvar je tvorca čovjek izabrana!

Ako istok sunce sv’jetlo rađa,

ako biće vri u luče sjajne,

ako zemlja priviđenje nije,

duša ljudska jeste besamrtna,

mi smo iskra u smrtnu prašinu,

mi smo luča tamom obuzeta.