Živko Obradović

Neki bi rekli da je teška za čitanje. Ja kažem da je ovo knjiga kojoj se treba ozbiljno posvetiti! Sve pohvale.

Vladimir Mačorović

Koliko god mi mislili da niko nikad nece moci da nadmasi Tolkina, to je moralo kad tad da se desi! Prvo je to uspelo za zivota Robertu Dzordanu a sada mislim da je to uspelo i Stivenu Eriksonu, mada mislim da tu nije daleko i Dzordz Martin. Za ovakvu knjigu i opise treba imati dara za stvaranje. Ja nisam mogao da se odvojim od knjige dok je nisam zavrsio. Mislim LAGUNO nemam reci.... bravo i dajte brze taj nastavak!! Pozdrav za ostale obozavaoce knlige!!

Miroslav Lazović *

Mnoge hvalospeve na račun Eriksona sam čuo mnogo pre nego što sam započeo sa čitanjem knjige. Kao i za mnoge druge naslove, i za Malazan se pričalo da je prekretnica u žanru, da je Erikson bolji od ovog ili onog pisca, da je Tolkin (po ko zna koji put) prevaziđen... Danas ga mnogi svrstavaju među najpopularnije fantasy serijale, uz Whell of Time i Song of Ice and Fire. Interesanta je i činjenica da je, za razliku od Martina i Džordana, Erikson svoj serijal uspeo da privede kraju i to ritmom od skoro jedne knjige godišnje. "Gardens of the Moon" je po mnogo čemu neobična knjiga. Po konstrukciji, knjiga podseća na ASoIaF, jer svako poglavlje predstavlja pogled iz perspektive različite grupe likova. Erikson ima vrlo karakterističan pristup i to će čitaocu postati jasno već posle nekoliko strana. Ali, upravo tu počinju problemi. Njegov komplikovan stil pisanja je prvi kamen spoticanja - knjiga je na momente teška za čitanje i praćenje. Eriksonove rečenice su često dugačke i nepotrebno opterećene rečima. Eriksonovi likovi ne govore kao ostali ljudi - oni reže, sikću i dahću. Kada smo već kod likova, ni ovde stvari nisu ništa manje problematične. Postoji barem 15 likova koji zauzimaju važno mesto u priči i još najmanje dva puta toliko sporednih likova koji se provlače kroz poglavlja. Ozbiljno, pogled na dramatis personae izaziva jezu - nekoliko strana sitnog teksta. Uz ovoliko likova, nije moguće napraviti dobru karakterizaciju - jednostavno, previše ih je. Ima likova koji se izdvajaju od ostalih, ali u pitanju je čista kozmetika - nema govora o pravoj karakterizaciji. Stvar dodatno komplikuje to što Erikson celu priču počinje iz sredine, ne trudeći se da čitaocu bilo šta objašnjava, već mu informacije servira kako radnja odmiče, a na čitaocu je da polako sklapa sve delove u smislenu celinu. Iako protiv ovakvog pristupa nemam ništa, Eriksonu je potrebno skoro tri stotine strana pre nego što na scenu izvede sve likove i dođe do tačke u kojoj čitalac ima bar bledu sliku o tome šta se zapravo dešava. Istovremeno, pored desetina likova koji se pojavljuju u svakom poglavlju, tu su i nazivi brojnih mesta, sistem magije, drevni narodi, bogovi, polubogovi i još štošta. A kada svemu tome dodamo često konfuzan i za praćenje težak stil pisanja, jasno je da je prvih 200 i kusur strana ove knjige potpuni haos. U dva navrata sam razmišljao da batalim čitanje, ali sam ipak odlučio da pročitam knjigu do kraja, kakva god da je. Ono što me je navelo da ne prekidam čitanje jeste Eriksonova maštovitost i obilje zanimljivih ideja. Svet u koji je smeštena radnja serijala ima izuzetno bogatu istoriju - ali je ona toliko kompleksna, da će u ovoj knjizi biti okrznut tek jedan mali deo. Svako poglavlje u knjizi počinje pesmom, bajalicom, ili nekim kratkim istorijskim spisom - ali imam utisak da većina deluje prilično nepotrebno. Kada konačno preživite prvih 300 strana i shvatite ko je ko i šta se u knjizi dešava, Erikson će vas iznenaditi (osim ako, kranje frustrirani, niste bacili knjigu kroz prozor). Autor uspeva da prilično vešto pohvata konce priče i podigne tenziju do usijanja, da bi ceo roman završio vrlo žestokim, holivudskim klimaksom. Različiti tokovi priče se prepliću na zanimljiv način, a da pri tom ništa ne deluje veštački i iskonstruisano. Moram da priznam da je Erikson u drugoj polovini knjige prilično vešto isplivao iz haosa koji je vladao u prvoj polovini. Nije ni malo lako dati konačan sud o knjizi. U svakom slučaju, ne bih knjigu zvao remek - delom, jer ona to svakako nije. Erikson je u stanju da napravi složenu postavku i relativno vešto je privede kraju; vrlo je maštovit i ima dobre ideje. Okruženje koje je stvorio je kompleksno i neobično. Njegova proza je dobrim delom masturbatorne prirode, a stil vrišti za izmenama. Možda je ovo moguće pripisati činjenici da je "Gardens of the Moon" njegova prva knjiga i da je više puta prepravljana - a možda i ne. Svako poređenje sa Martinom je neumesno - Martin to radi neuporedivo bolje i sa mnogo manje iživljavanja nad rečima. Istovremeno, autor pati od teškog oblika megalomanije - od početka je jasno da će ovo biti serijal epskih razmera, što kritike kasnijih nastavaka i potvrđuju. Ovakva postavka, sa (bukvalno) stotinama likova, pričom koja se odvija tokom stotina godina i svetom koji se razvija tokom tog perioda, može da ili spektakularno omane, ili da postane nešto zaista upečatljivo i drugačije. Koja od te dve mogućnosti će se realizovati, ostaje da se vidi.

Miloš Krstić

sobzirom da sam citao veliki broj pozitivnih komentara moram reci da sam ocekivao mnogo vise od knjige,cak sam mislio da sam konacno nasao novog Martina odn. Dzordana u Eriksonu.Nazalost Erikson ne barata likovima kao MArtin niti ima kompleksnu pricu kao Dzordan,sto bi rekao neko gore u komentarima dosta konfuzno i na pojedine momente dosadno.Naravno ovo je tek prva knjiga tako da ocekujem vise od nastavaka...

Uroš Pešić

knjiga je veoma dobra, ali ceo serijal ima 10 knjiga i preko 6000 strana, tako da onima koji ne znaju engleski dobro bolje da ne pocinju sada jer ce se zaraziti. preporucujem svakome