Marija Gukić

Ne znam ni odakle da počnem. Završila sam Kosingas i trenutno sam istovremeno potpuno oduševljena i potpuno slomljena. Plakala sam kada sam stigla do poslednje stranice, ostala sam da sedim i gledam u nju sa onim osećajem: „Bože dragi… šta je ovo bilo?“ Kakav serijal. Kakvo pripovedanje. Kakva mašta. Najviše me je opčinilo to kako je sve povezano, ljudi, događaji, istorija, mitologija, predanja... Sve se prepliće tako prirodno da u jednom trenutku više nemaš osećaj da čitaš priču, već da si zakoračio u neki davno zaboravljeni svet koji je postojao mnogo pre tebe. A način na koji su opisani svet i njegovi likovi… ja sam ih videla. Ne onako kako kažemo „mogu da zamislim“, nego bukvalno kao film koji se odvija pred očima. Dok sam čitala ja sam bila tamo. U šumi. Na putu. Među tim ljudima i bićima. Sa njima. I onda Gavrilo. Ah, Gavrilo… moj voljeni, napaćeni Gavrilo. ❤️ Ne znam kada mi je postao toliko blizak, ali u jednom trenutku više nisam čitala o njemu, osećala sam ga. Njegovu bol, njegove dileme, njegovu usamljenost, sve ono što nosi u sebi. A scena u kojoj je i on zaplakao… tu sam se potpuno raspala. Plakala sam zajedno s njim kao da mi je neko moj. I koliko sam samo puta tokom čitanja uhvatila sebe kako razmišljam da bih najradije uzela mač i potrčala sa Gavrilom pravo u hordu psoglavih. To je valjda najbolji dokaz koliko me je ovaj svet progutao. Volim Tolkiena i njegovu sposobnost da stvori svet u koji potpuno poveruješ. Zato me je Kosingas toliko iznenadio. Dobila sam nešto što mi je pružilo taj isti osećaj uranjanja u veliki, drevni, mitski svet, samo što je ovaj put taj svet naš. Naša zemlja, naša predanja, naša mitologija, naš istorijski prostor, preoblikovani u jednu ogromnu epsku priču. I možda mi je upravo zato sve ovo toliko snažno leglo. Za šest dana sam pročitala ceo serijal. Nisam ga čitala, progutala sam ga, a sada, kada je gotovo, imam onu čudnu prazninu koju ostavi samo priča iz koje ne želiš da izađeš. Oduševljena sam. Slomljena sam. I već mi nedostaje. Pobratime… ❤️

Marija

Ne znam ni odakle da počnem. Završila sam Kosingas i trenutno sam istovremeno potpuno oduševljena i potpuno slomljena. Plakala sam kada sam stigla do poslednje stranice, ostala sam da sedim i gledam u nju sa onim osećajem: „Bože dragi… šta je ovo bilo?“ Kakav serijal. Kakvo pripovedanje. Kakva mašta. Najviše me je opčinilo to kako je sve povezano, ljudi, događaji, istorija, mitologija, predanja... Sve se prepliće tako prirodno da u jednom trenutku više nemaš osećaj da čitaš priču, već da si zakoračio u neki davno zaboravljeni svet koji je postojao mnogo pre tebe. A način na koji su opisani svet i njegovi likovi… ja sam ih videla. Ne onako kako kažemo „mogu da zamislim“, nego bukvalno kao film koji se odvija pred očima. Dok sam čitala ja sam bila tamo. U šumi. Na putu. Među tim ljudima i bićima. Sa njima. I onda Gavrilo. Ah, Gavrilo… moj voljeni, napaćeni Gavrilo. ❤️ Ne znam kada mi je postao toliko blizak, ali u jednom trenutku više nisam čitala o njemu, osećala sam ga. Njegovu bol, njegove dileme, njegovu usamljenost, sve ono što nosi u sebi. A scena u kojoj je i on zaplakao… tu sam se potpuno raspala. Plakala sam zajedno s njim kao da mi je neko moj. I koliko sam samo puta tokom čitanja uhvatila sebe kako razmišljam da bih najradije uzela mač i potrčala sa Gavrilom pravo u hordu psoglavih. To je valjda najbolji dokaz koliko me je ovaj svet progutao. Volim Tolkiena i njegovu sposobnost da stvori svet u koji potpuno poveruješ. Zato me je Kosingas toliko iznenadio. Dobila sam nešto što mi je pružilo taj isti osećaj uranjanja u veliki, drevni, mitski svet, samo što je ovaj put taj svet naš. Naša zemlja, naša predanja, naša mitologija, naš istorijski prostor, preoblikovani u jednu ogromnu epsku priču. I možda mi je upravo zato sve ovo toliko snažno leglo. Za šest dana sam pročitala ceo serijal. Nisam ga čitala, progutala sam ga, a sada, kada je gotovo, imam onu čudnu prazninu koju ostavi samo priča iz koje ne želiš da izađeš. Oduševljena sam. Slomljena sam. I već mi nedostaje. Pobratime… ❤️

Branimir Bižić

Radost čitanja,a gospodinu Tešiċu za serijale Kosingas i Miloš Obilić naklon do zemlje.

Marko

Sjajna knjiga, za svaku preporuku!

Željka Kalajdžić

Deceniju i po nakon prvog susreta sa Kosingasom, ponovljeno čitanje ovog reizdanja potvrđuje samo jedno: autentičnost Tešićevog univerzuma ni najmanje ne bledi. ​Umesto pukog istorijskog prepričavanja perioda pred Kosovski boj, dobijamo dubok, neulepšan zaron u slovensku mitologiju, demonologiju i zaboravljene paganske rituale. Apsolutni pokretač radnje je maestralan kontrast između likova. S jedne strane je Gavrilo, monah i ratnik pod teškim duhovnim teretom, a sa druge Kraljević Marko, koji je ovde ogoljen i potpuno lišen onog nedodirljivog oreola iz epskih pesama: prgav, plahovit i sirov. ​Onaj čuveni višak mitoloških objašnjenja, koji bi kod većine drugih autora ugušio priču i delovao kao mana, kod Tešića savršeno funkcioniše, gradeći uverljivu osnovu i beskompromisnu strukturu narativa. Prava književnost glatko prolazi test vremena, a Red zmaja je delo sa ozbiljnim literarnim integritetom kom se uvek vredi iznova vraćati.