Hteo sam samo da bude uredno i sređeno sve što sam slušao i sve o čemu smo pričali i ono što sam video. Sve što sam razgovarao sa svojim drugom kome sam izmislio ime, ali ne i njega… O nekim ljudima nisam pisao. Nisam ih poznavao dobro, iako su i oni bili tamo. O nekim ljudima sam pisao iako nisu bili tamo. Ali o njima smo razgovarali, ili smo ih prosto pominjali. Pisanje u Amsterdamu me je držalo dalje od očajavanja što ne ide onako kako sam želeo… Sada, o svemu tome isto mislim. Prošlo je oko trideset i pet godina. Sve je tako bilo. Sada, ničeg od toga nema. Kao da je izmišljeno. Moj brat je umro od AIDS-a dve godine nakon što sam se vratio iz Holandije. Moj drug sa kojim sam tamo u Amsterdamu sedeo i pričao danima, sa kojim sam dugo i pre toga bio blizak, umro je očekivano od prekomerne doze heroina, pet godina nakon što sam se vratio. Svi ljudi, prijatelji, oni o kojima smo pričali i koje smo pominjali, skoro svi su danas mrtvi. Previše droge, nekoliko samoubistava i bolesti, i jedno ubistvo. I pas kojeg sam prošetao nekoliko puta, i on je umro…

– Srđan Valjarević (iz predgovora ovom izdanju)