Marina

Ako se mislite da ste usamljeni, da nema izlaza ili da život nema smisla, ova knjiga će vam pružiti dovoljnu dozu utehe i dugoročnog osećaja da je tu još neko ko zaista deli iste muke. Tačka. Hvala ti Milutine na nesebičnoj iskrenosti i rečima koje si ispisao pravo iz tvog srca u naša.

Dušanka Jelenković*

Uskokovićevi "Došljaci" roman je istovremeno starinski i savremen. Gospoda se pozdravljaju u centru Beograda podizanjem šešira, zaljubljeni mladi se s poštovanjem oslovljavaju sa gospodine/gospođice, beogradske ulice van "Knez-Mihajlovog venca" su kaldrmisane, a one bliže Dunavu obrasle i travom. A ipak, psihološke dileme, unutrašnji nemiri glavnih junaka, Miloša i Zorke, pa i mnoge od njihovih životnih nedaća i dilema, sasvim su savremeni. I ljubav, koja je u srži ovog romana, ona je večna, naravno. "Došljaci" su topla preporuka za one koje vole da zavire u nekadašnji način života, nostalgičnu atmosferu i ljubavne zaplete, ali bez sentimentalnosti i stereotipne karakterizacije likova. Uskoković retko kliže u sentimentalnost, stil mu je zreo i ujednačen u rasponu od romantizma od realizma, a likovi živopisni i u mnogo čemu ispred svog vremena, naročito Zorka. U romanu "Došljaci", na pozornici minulog Beograda, žive likovi sa današnjim problemima, strastima, razočaranjima i nadanjima.

ZoricaM

Uskoković u "Došljacima" živopisno slaže utiske jednog došljaka iz unutrašnjosti u veliki grad. Dočarava nam dešavanja u starom Beogradu - od preteča žurki (gde se gomila mladih ljudi i žena, gruba lica i neukusne toalete, tiska po tremu, kujni i sobi), do prvih organizovanih Đurđevskih uranaka; opisuje nam tipove beogradske mladeži (od devojaka koje su očuvale telesnu čednost do mladića koji su osetili bljutav ukus kupljene ljubavi), a onda nas "železnicom", u putničkom polusnu (gde čovek zna da ne spava, ali nije siguran da je budan) vodi i do provincije. Sve je toliko starinski slatko da prosto očarava. Miloš Kremić je, kao i sam Uskoković, prilično melanholičan, težak lik, ali negde usput ga razumete i zavolite... Dakle, neko je samo za vas protrljao "Aladinovo kandilo" i prebacio vas u Beograd s početka XX veka. I vi postajete - došljak.

Isidora Đolović*

Objavljen 1910. godine, debitantski roman Milutina Uskokovića objedinjuje osobine tradicionalnog realističkog sa modernim pripovednim postupkom, temu obeskorenjenog pojedinca sa temom gradske sredine u kojoj se on gubi, a elemente epistolarnog sa nagoveštenom tehnikom toka svesti. Priča prati Miloša Kremića, mladog Užičanina koji, nakon sticanja diplome pravnika, nastoji da se izbori za svoje mesto i pesničku slavu u prestonici. Miloš je zanesenjak, rastrzan između patrijarhalnog sveta detinjstva i moderne svesti koju želi da u potpunosti prihvati i životom posvedoči, naročito kroz "slobodnu", ali nesrećnu ljubav sa Beograđankom Zorkom, mirnom i racionalnom devojkom na pragu tridesetih. Pored složenog odnosa glavnog para, izdvaja se treći "protagonista" - sam velegrad, koji obuhvata, prožima i naposletku "mrvi" pojedinačne sudbine svojih žitelja. Uskokoviću dugujemo uvođenje (Beo)grada na velika vrata u srpsku književnost, te prvi sloj boja na njegovom nezaboravnom, živom portretu.

Andjela

"Čistiji od snega, belji od mleka..., a sada crna lica ne prepoznaju se na ulici"-predstavlja odlicnu uvodnu napomenu u tok romana u kome glavni junaci Miloš i Zorka gube svoje vrednosti. Junaci kako to biva ispunjavaju još jedno mesto na vrtešci čiji kaiševi uteskobljavaju, mesta nikada nisu prazna, čim se jedno telo jurnjavom i neprestalnim kruženjem u bezimenosti nemilosrdnog grada uprazni, doleće novo, sveže meso direkt sa autobuske stanice koje je upravo zakoračilo na asfalt, u potrazi za vazduhom urbanoga grada. Roman predstavlja sukob dve perspektive, prvobitno spoljasnje odnosno grada i unutrašnje psihološkog života likova. Postavlja se zaludo pitanje kao i u Crnjanskovom "Romanu u Londonu" ima li sreće, da li je ona iza ćoska? Da li grad uteskobljava ili poput pauka plate nevidljivu mrežu poput oreola koja visi nag glavama naših junaka? Ii pak nasleđe i vaspitanje male sredine puštaju korene koji čoveku ne daju da se ukoreni i ustabili u novoj sredini?