Zbog čega je Dafne di Morije bila britanska kraljica trilera

Novi film u režiji Rodžera Mičela „Moja rođaka Rejčel“ („My Cousin Rachel“) – sa Rejčel Vajs u glavnoj ulozi i Semom Klaflinom koji tumači ulogu Filipa, mladog čoveka razapetog između privlačnosti koju oseća prema ovoj zavodljivoj ženi i sumnji da je počinila razna zlodela – verno prati radnju istoimenog romana autorke Dafne di Morije iz 1951. godine. Uprkos odličnoj glumi, upečatljivoj kinematografiji i istorijskoj tačnosti, ipak sam bila pomalo razočarana.


 
Ono što filmu nedostaje jeste opasnost svojstvena za original – i to je reč koju sam namerno i promišljeno upotrebila. „Opasnost“, objašnjava spisateljica u istoimenoj kratkoj priči, „ako je prevedemo na jezik filma, a posebno u ženskim razgovorima, podrazumeva srcolomca, ljubavnika, muškarčinu širokih ramena i uskih kukova.“ To je reč koja se, po njoj, odnosila na seksualnu privlačnost – „biti 'u opasnosti'“, objašnjava biograf Margaret Forster, „značilo je da vas je privukla neka osoba“. Ovakav pogled na seksualnu privlačnost, kao na nešto uzbudljivo, opasno i preteće, leži u osnovi privlačnosti koju Filip oseća prema Rejčel: dokazi upućuju na to da je Rejčel ubila svog supruga Ambrouza, Filipovog voljenog strica. Da li su njegove sumnje opravdane? Da li je ona kriva ili je nevina? Čitalac, kao i Filip, ne može da bude sasvim siguran.
 
Dafne di Morije majstorski prikazuje atmosferu opasnosti. Njene sablasne, jezive kratke priče su specifične po svojoj mračnoj atmosferi, a to se odnosi i na sve njene romane. Međutim, veoma često je bila omalovažavana kao autor bezazlenih, istorijskih ljubavnih romana. Mičel se trudio da prenese to osećanje straha na kojem je utemeljen roman „Moja rođaka Rejčel“ – i činjenica da u tome nije uspeo – samo je još jedan primer uobičajenog pogrešnog pristupa autorkinom stvaralaštvu. Kao što je primetio i filmski kritičar Dejvid Tomson, „ljubav često skreće u nešto što mnogo više liči na horor“ – mada se to uglavnom previđa.
 
Karijera ove, veoma plodne spisateljice, počela je tridesetih godina prošlog veka i trajala sve do njene smrti u osamdeset prvoj godini, 1989. Osim romana – napisala ih je ukupno 16 – pisala je i kratke priče, drame, biografije, memoare, čak i knjigu o svom ljubljenom Kornvolu, u kojem je dugi niz godina bio i njen dom, ali gde je smestila i radnju mnogih romana.

Nažalost, najveći deo njenog stvaralaštva i danas je potcenjen. Većina je prepoznaje kao autorku romana „Rebeka“ – uznemiravajućeg psihološkog trilera, napisanog iz ugla neimenovane mlade žene, koja nakon udaje za starijeg, bogatog Maksima De Vintera, shvata da živi u senci njegove divne, pokojne žene.  
 
Neki su upoznati i sa autorkinim istorijskim ljubavnim romanima „Frenchman's Creek“ i „Jamaica Inn“ – uzbudljivim avanturama sa piratima i krijumčarima na kornvolskim divljim obalama. Ali koliko ljudi zna da se autorka poigravala i sa naučnom fantastikom?
 
Putovanje kroz vreme, kao posledica neobičnih, „bio-fizičkih“ istraživanja jednog naučnika, predstavlja okosnicu u romanu „Kuća na obali“ iz 1969; jezive posledice medicinskih istraživanja, takođe, pronalazimo u njenim kratkim pričama „The Blue Lenses“ i „The Breakthrough“. U prvoj priči, žena se budi nakon operacije oka i shvata da svi ljudi oko nje sada imaju glavu neke životinje, dok u drugoj opisuje pokušaj da se zarobi duša dečaka na samrti.
 
Čak se i u priči „The Menace“ pojavljuje futuristička tehnologija – nova vrsta bioskopskog iskustva („the feelies“), kojom se seksualna privlačnost glumaca direktno projektuje na gledaoce; ovu ideju pronalazimo i u Hakslijevom delu „Vrli novi svet“ („Brave New World“).
 
Ono što je verovatno još manje poznato jeste činjenica da je davne 1972, Dafne di Morije napisala jedno delo spekulativne fikcije, kojim je, na neki način, predvidela Bregzit. Radnja knjige „Rule Britannia“ smeštena je na prostoru Velike Britanije koje se pridružuje, a zatim (nakon referenduma) istupa iz Ekonomske zajednice (organizacije koja je prethodila Evropskoj uniji, a kojoj je Britanija zaista pristupila naredne, 1973. godine). Haos izazvan tim događajem – dizanje cena i velika nezaposlenost dovode do društvenih nemira i raskidanja veza sa Evropom – rezultira proglašavanjem vanrednog stanja u čitavoj državi. Ali, Sjedinjene Države stižu u pomoć, u formi „prijateljski nastrojenih“ marinaca koji se iskrcavaju na obale Kornvola, i dolazi do formiranja nove supersile, poznate kao USUK (Sjedinjene Države, Velika Britanija); međutim, meštani Kornvola i okoline podižu ustanak.
 
U senkama

Najpoznatija dela ove autorke svakako su dve kratke priče –prepoznatljive prvenstveno zbog svojih čuvenih ekranizacija. Prva je pretočena u Hičkokov klasik „Ptice“ u kojem jata ptica opsedaju prestravljeno stanovništvo Severne Kalifornije.
 
Druga je pretočena u kultni horor „Don't Look Now“ u režiji Nikolasa Rouga, jeziva, natprirodna priča o bračnom paru koji oplakuju smrt svoje kćerke; radnja se odvija u Veneciji, a film je postao čuven delimično i zbog eksplicitnih scena seksa između glavnih likova u izvođenju Džuli Kristi i Donalda Saterlenda.
 
Ukoliko niste dobro upoznati sa njenim radom, lako će vam promaći veza između ovih jezivih priča i istorijskih ljubavnih romana po kojima je, iz nekog razloga, i dalje prepoznatljiva – na šta se sama autorka uvek žalila: „Poznato je da su moji romani popularni i da se dobro prodaju, ali ja nisam miljenica kritike, naprotiv, uglavnom me s prezirom odbacuju kao autorku bestselera i moja dela se uopšte ne procenjuju.“
 
Roman „Rebeka“ je ubrzo po objavljivanju 1938. postao bestseler, ali je u „Tajmsovom književnom dodatku“ ocenjen kao „prosta priča sa osrednjim krajem“, ljubavna „budalaština“. Četvrt veka kasnije, u jednom članku, u istom časopisu, konačno se priznaje da, bez obzira na „ogromnu popularnost“, fikcija ove autorke ima „veliki književni značaj“; njeni „demonski junaci“ – ti „opasni“ likovi – nastavljaju bogatu tradiciju engleske književnosti koja seže čak do Miltonovog Sotone. Roman se 2003. našao na 14. mestu BBC-jeve liste „omiljenih romana“.
 
Iste godine, kada je „Tajmov književni dodatak“ objavio povoljniji prikaz ovog dela, u jednom članku za časopis „Spektator“ prvi put se uočava veza između remek dela Šarlote Bronte i Dafne di Morije – „Rebeka“ je opisana kao „kornvolska gotička verzija Džejn Ejr“. Zahvaljujući upravo ovom poređenju, „Rebeka“ je konačno dobila svoje zasluženo mesto i poštovanje u književnim krugovima; roman, nekada poznat kao „svetski bestseler prepun ljubavi i neizvesnosti“, postaje jedan od najznačajnijih feminističkih tekstova XX veka: mentalno obolela žena sa tavana iz romana Šarlote Bronte transformiše se u sablasno prisustvo u romanu „Rebeka“ – dakle, svaka žena mora da se, na ovaj ili onaj način, izbori sa nekom malom, prljavom tajnom koju čuva njen muškarac.
 
S obzirom na snažan seksualan naboj u njenom opisu gotičke atmosfere, ne čudi što je Hičkoka privukao njen rad. Pored „Ptica“, Hičkok je režirao i adaptacije njenih dela „Jamaica Inn“(1939) i „Rebeka“ (1940) – mada autorka nije uvek bila oduševljena rezultatom. Iako joj se, navodno, dopala njegova interpretacija „Rebeke“, prema svedočenju Margaret Forster, „mrzela“ je „Ptice“ i nije mogla da razume „zbog čega je Hičkok morao da upropasti njenu priču“. Kada ga je Fransoa Trufo pitao koliko puta je pročitao izvornu priču dok je pisao scenario, Hičkok je priznao da ju je pročitao samo jednom. „Kada mi se dopadne osnovna ideja, ja potpuno zanemarim knjigu i počinjem da stvaram film“, objasnio je. S druge strane, Dafne di Morije je bila zadovoljna Rougovom ekranizacijom priče „Don't Look Now“; u pismu reditelju, navela je da je postigao „veličanstveni uspeh“, hvaleći ga da je čak uspeo da „produbi one nesvesne ideje koje su možda bile njene!“ Strah, kojim se autorka bavi, ukorenjen je upravo u nesvesnom. Tomson je na najbolji način opisao specifičnost njenog talenta rečima: „ona najobičniju nervozu uspeva da pretvori u... prestravljenost“.  
 
Izvor: bbc.com
Prevod: Maja Horvat