VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Završen konkurs inspirisan knjigom „Beograđanke“ Igora Marojevića

Lagunin autor Igor Marojević upravo je izabrao tri pobedničke priče pisane u maniru svojevrsnih komentara na njegov bestseler „Beograđanke“. Od 1. do 15. septembra, koliko je konkurs trajao, pristiglo je čak 124 priče o Beograđankama naslovljene po jednoj od Marojevićevih pripovesti iz istoimene knjige.
 
Prvo mesto zauzela je „Muška priča“ poslata 5. septembra, autorke Milene Miletić.
 
Drugo mesto pripada priči „Unutra“ pristigloj 3. septembra, autorke Olge Marinković.
 
Na trećem mestu je „Prodavnica poklona“, poslata 15. septembra, autorke Zorice Nikolić.
 
Vreme dodele nagrada biće objavljeno naknadno.
 
Laguna i Igor Marojević zahvaljuju svim autorima koji su poslali svoje priče na ovaj konkurs.

1. mesto: Muška priča – Milena Miletić
 
Jedina sahrana tog dana na Lešću, bila je upravo Bore Šiljanovića, veterana radija, pisca koji se svojim knjigama nikad nije hvalio, i, za sve koji su ga zaista poznavali, čoveka velikog kao istorija. Slavka je pristigla knap, na poslednje reči nekrologa, samo nekoliko minuta pre nego što je aktiviran mehanizam za spuštanje kovčega u veliki plamen, ali dovoljno na vreme da se začudi nad dvadesetak pristunih.
"E Boro, džaba sve, eto male ružne istine iz našeg novinarskog sveta - postojiš samo dok stalno trčiš za vestima i pričama a sve ostalo je smrt, drukčija od fizičke, a ipak sigurna i neumitna...", mislila je, grleći oronulu Milesu koja bi se povremeno i bez zamerke nasmejala na anegdote o Bori što su ih pričale kolege. Znali su svi - Bora bi baš to hteo, i on bi svima njima tako na njihovim sahranama.
"Ih, šta ti je strah od smrti-uz viceve, nas dvadesetak, pobedismo, pa ako postoji lepa sahrana, onda je to bila ova", reče Slavka Jovanu, naveče, u času kad nešto poče da puca i kreće jedan tihi potočić, bez grča i jecaja, prvi za Borom, za danima kad su postojale kolege, priče, kad su reči bile skupe, a vreme za prijatelje među najvažnijim stavkama životnog bilansa.
"Da, da, u pravu si... Vidi ovu, toliko je 'pala' da izgleda oklembešeno, a uvukla se u bikini, ima li ogledalo, jao majko...", reče Jovan, zadubljen u Fejsbuk, kao da su se sinoć videli a ne još prethodnog vikenda. Nije čuo ni onu dugu i važnu tišinu, potom, ali je osetio težinu knjige što mu se sručila na glavu, izlizanih korica, neka istorija iz 1950. i neke...
"Ti, jebeno, sebično govno, ti koji povesti cele praviš kad neko od tvojih bilmeza padne na fudbalu i ogrebe se, što potoneš u krevet zbog kijavice, ti, ti....!!!" -udarala je pesnicama u njegova leđa, glavu, u stomak. Jovan se sklanjao, dizao ruke da se zaštiti, pa viknu: "Pa nije delovalo da te je tako pogodilo, to je ipak samo stariji kolega, šta, naživeo se on!"
Eto, zalud godine, opran veš, ručkovi, sve, pomisli Slavka, zastade, uzdahnu duboko kao da pravi presek stanja, i reče jedno mirno i kratko - marš napolje!
 
2. mesto: Unutra – Olga Marinković

Zemunka je sve što sam tražio: zgodna, duhovita i inteligentna. Diže mi se samo kad pomislim na nju.
Ujutru kada ustanem Zemunka je budna, čita novine i poželi mi dobro jutro. Posmatra me svaki put kao prvi kada okrećem monitor ka kupatilu, pišam i istovremeno uzimam četkicu za zube. Nakon toga stavljam vodu za kafu, vraćam monitor u prvobitni položaj, ljubim je preko ekrana i pričam joj šta je sinoć govorila u snu.
Dodirujemo se i pojačavam zvučnike kako bih čuo svaki njen uzdah. Vodimo ljubav opisujući jedno drugome svaki pokret tela. 
Nakon seksa Zemunka malo plače i pita: hoću li ikada osetiti ukus tvoje kože? 
Onda se smejemo dok istovremeno kuvamo ručak praveći planove za našu prvu godišnjicu veze.
Samo za tu priliku kupiću full HD konferencijsku kameru od 1080 piksela. 
Naša ljubav je ogromna.
 
3. mesto: Prodavnica poklona – Zorica Nikolić
 
U ovom glupom Beogradu se ne možeš čestito ni ljubiti, a o seksu i da ne govorimo. Sedimo sinoć i posmatramo traku sa ponudama! Oni samo nose pantalone!
Onda se setim kako mi je jedan tip poklonio vibrator. Verovatno je u njemu našao zamenu za sebe, ali toga još nije bio svestan. Gde li sam ga ostavila? Setim se kako je glumio ljubavnika, a sve fazone poskidao sa bezrečnih filmova iz sedamdesetih misleći da je odlično savladao tehniku. Samo su mu nedostajali žuti brčići za kompletan utisak. Ni vibrator ni vep mu više ne pomažu. Gde li je to pomagalo?
„Uđi, ja ću kupiti ako te je blam“, čujem glas iza sebe i ulazim u prodavnicu poklona.

4-11:  
 
Muška priča – Siniša Andrić
 
1.) Majka me je naučila da se brijem.
2.) Šampanjac se ugrejao dok smo plesali.
3.) Naša večera se završavala doručkom.
4.) Moj inboks na njenom monitoru.
5.) Doneo sam cveće kući.
6.) Ključ ne ulazi u bravu.
7.) ''Pogrešan broj'', reče poznat glas.
8.) Uzela je sve osim mog izvinjenja.
9.) Ona bi danas imala šest godina. 
10.) Sada živim od pet do devet.
11.) Pritisnuh prekidač - ''Laku noć, majko''.
 
Muška priča – Marija Paunović

U nedelju ujutro smo se posvađali, opet zbog njegove majke, naravno; matora i dalje ne može da se pomiri sa činjenicom da njen sin jedinac živi sa razvedenom ženom. Boris je posle toga otišao kod ortaka na svadbu sam, ja sam onda iz inata otišla sama na Adu. I sedim ja tako na peškiru i spazim tipa kako stoji, veruj mi, Staša, zgodan, napucan, sav gladak i nauljen, ma Hju Džekmen i Čening Tatum u jednom i kao da svima poručuje: gledajte me, gledajte me. I gledam ja i uživam, što da ne gledam, imam i ja oči, gleda i Boris sigurno u druge žene. Prilegnem onda malo, prebacim preko lica onaj slamnati šešir, a iz obližnjeg kafića trešti Yu- rock nostalgija. Vraćaju mi se uspomene, čak i sa ekskurzije u osmom razredu, čini mi se uz onu muziku da opet putujem autobusom putevima AVNOJ-a kroz Drvar, Bihać i Jajce i sva se nešto raspilavim, mora da je bilo malo i zbog te svađe, a malo me pucao i pms. Ne znam koliko dugo sam tako ležala, ali kad sam se pridigla, onaj tip je i dalje stajao na istom mestu, a sigurno je dosta vremena prošlo, već je i senka njegovog tela drugačije padala. I onda mi, Staša, tako u momentu dođe žao Borisa, ne zato što gledam u drugog, ne ni zbog toga što bi ga ovaj lik pobedio na izboru za mistera ili u obaranju ruke, nego što bi ga pobedio u toj disciplini poziranja i dugotrajnog stajanja na jakom suncu. Boki bi sigurno pao u nesvest, ako ništa drugo dobio bi sunčanicu i povraćao bi. Odmah sam poželela da mu pustim sms i da mu kažem da mu opraštam svađu i da ga volim, ali onda sam se setila da nisam ponela mobilni da mi ga ne ukradu dok se kupam. Jedva sam čekala da stignem u stan da mu se javim i da mu kažem da požuri kući da se mazimo.
 
Sivi komplet – Smilja Puljanić

Dvorišna terasa u Elizabetštrase, s pogledom na Šlozberg, stojim oslonjena na ogradu od crnog gvožđa, izgubljena u nemom nagoveštaju zore, dok mi pred očima promiču slike još jednog bombardovanja Beograda: crni dim nad ulicom Kneza Miloša, crveni bljesak pred udar rakete u novobeogradsku toplanu, srušena zgrada u Abardarevoj, u koju sam prvi put ušla u sivom kompletu...
U polutami jutarnje izmaglice nazire se moje snoviđenje, vrh brega pokriven gustom šumom, pod kojim boje zbijenih kuća guta sivilo, ...da, Roberte*daje svom junaku da izgovori kako u životu nije sve poput šahovske table-crno belo, već su „svi kvadratu sivi... (..nijan-sirani svešću o zlu, kao rezultat iskustva, svešću o jalovosti, često i pasivnoj nepravednosti onog što bismo mogli zvati dobrim.”)
Sasvim neprimetno nebo je postajalo plavetno, već su se nazirale konture krajolika, a iz sivog se pomaljale boje fasada: prva je šampanj bela, susedna ima nijanse jabukovog cveta, sledeća je kao... vino verde... tu naviru slike divnog Lisabona, a potom mi se pogled zaustavlja na stočiću sa zaboravljenom razglednicom u živim bojama Handrdvaserove kuće-pozdravi iz Beča od Ane, još jedne Beograđanke izbegle zbog rata...
Koliko se nas ovih dana potuca Evropom i svetom, bežeći pred nesrećom, poput brojnih generacija predaka što su kroz vekove menjali podneblja, prelazili okeane u potrazi za životom, ...iznenada se oglasila ptica, a zatim resko odjeknu zvuk žaluzina, prvo jednog pa drugog krila, dok su udarala u zid još usnule trospratnice, sagrađene između dva velika rata...
S pažnjom sam promatrala graciozne pokrete belih ruku što izranjaju iz praznine susednog okna, dok drže metalnu kvaku, istu kakve imaju škure kuća na obalama Jadrana, koje su od skora inostranstvo...
Dok je sve ponovo tonulo u tišinu, a dan već odagnao noć nad Gracom
(47N05 15E22) premetala sam sećanja na događaje devedesetih, koji su na kraju doveli do NATO-bombardovanja, pa se setih Andrićeve upitne
misli**: “...da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da možda nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.“ *** Zurila sam nekud u daljinu,mimo tog otvorenog prozora, kada su iz njega izronile dve maljave ruke, uhvatile oba krila žaluzina i s tupim treskom, zatvorile ih istovremeno, da bi sve ponovo utonulo u mir vlažno-svežeg praskozorja...
Tada mi kroz svest bljesnu misao o savršenstvu života, o gotovo nesaznatljivoj mudrosti Univerzuma, koji iz tamnih dubina prostor-vremena prosipa svetlost, darujući ljubav, u tako nepromenljivom ritmu da možemo biti posve sigurni da će i nakon naredne noći opet izroniti Sunce, uz novi zov životu...
Svi prozori kuće ponovo su bili zatvoreni i činilo se, uprkos već jasnom danu, da čitav grad još spava, nesvestan mističnog trena u kome se tama transformisala u praznik svetla...
Pomislih na okean... kako je bio siv i magičan... kako je ovo jutro doista savršena slika čara ljubavi, kako jedino to veličanstveno osećanje zaustavlja vreme i daje vitalnost beskrajnoj večnosti...
Sasvim neočekivano, dok smo kasnije tog dana nas nekoliko iz različitih krajeva Beograda (44N50 20E30) obedovali, pozvonio je još jedan zemljak izbeglica i doneo vest da je rat prestao; istoga trena setih se da sam sanjala Spačvanske šume i znala sam da ću se vratiti kući, ...znala sam da nekih ljudi više nema, ali nisam ni slutila ko me i šta sve još u tom saturnijanskom gradu čeka, ...tek ću spoznati koliko je život živ!

* Flamansko platno
**Znakovi pored puta
*** komplet Andrićevih dela je raznobojan,onoliko koliko su to knjige koje se kupuju jedna po jedna:
1.Žena na kamenu,NOLIT,1962.
2.Gospođica,BIGZ,1972.
3.Na Drini ćuprija,BIGZ,1986.(ne znam gde je nestao tatin primerak iz 1961.) 4.Prokleta avlija,BIGZ,1990.
5.Travnička hronika,Prosveta,Oktoih,SKZ,BIGZ,1992.
6.Znakovi pored puta,BIGZ,1992.
 
Filozofija za svakog – Zoran Škiljević, Beograd

- Koga više voliš, dragi, mene ili moje siske? - upitala me je moja cica onomad, onako, biće iz čistog mira, mada ne mora da znači, kad je u dobroj formi voli ona tako da zapodeva svašta (a posle joj đavo bude kriv) i da me muči teškim filozofskim pitanjima. Šta ću, nisam imao kud, morao sam da odgovorim na prozivku pa kud puklo da puklo, makar i po mojoj glavudži.
A znao sam, tako mi svega, dobro sam znao da tog (teškog filozofskog) pitanja neću biti pošteđen, da će ono iskrsnuti odnekud pre ili kasnije, možda baš ovako kada se tome najmanje budem nadao, i da mi neće biti vrdanja, da ću morati da se izjasnim i to kratko i jasno i bez pogovora, jerbo ako se budem premišljao, pa moja cica bude primorana da ponovi pitanje, nikakav moj odgovor neće vredeti; biće, s njene tačke gledišta, iznuđen, i , kao takav, puj pike ne važi, što će reći ništavan (tako bi to izgledalo viđeno bistrim pogledom ženske logike - znam to dobro, o taj pogled sam se već bezbroj puta spotakao).
Pa iako sam sve to tako lepo znao, bio sam u problemu šta da odgovorim a da moju cicu ne naljutim (pa da onda bude svašta), jer ona, moja cica, mi je važnija od svega, doduše više sa siskama nego bez njih - šta se tu može, ljubav je ljubav ali siske su siske, a u mnogim slučajevima ljubav prema siskama jača je od svake druge ljubavi, to je, kažu, i naučno dokazano; šta se tu može, takvo je bilo (to teško filozofsko) pitanje, naprosto morao sam da se izjasnim kome dajem prednost, da li njoj, da li njenim siskama, kao da je to lako, premda da je situacija obrnuta, da ona treba da se izjasni o tako nečemu, tačno znam šta bi odgovorila, ali ja ne mogu tako, kao i svako žensko, osetljiva je moja cica kad je njena persona u pitanju, pa sad budi pametan stari pa preseci tako da bude po njenom a da sebi ne naudiš – hoćeš sutra malo, nisu nama muškarcima slučajno mrska takva zaguljena (filozofska) pitanja. 
-Verovatno tebe više volim! - odgovorio sam onda, jerbo nije bilo druge, morao sam da kapituliram pred njenim užarenim zenicama, pa, kao što rekoh, kud puklo da puklo; pomislivši da, sigurno, neću pogrešiti ako tako kažem, da će moja cica biti hiljadu puta srećnija ako čuje da nju više volim nego ako se zajebem pa se uhvatim za njene siske kao mutav - ali onda je moja smušenost stupila na scenu i dala sebi odušak. Kada su se - pojma nemam kako - njene cice našle u mom vidnom polju i zaplesale pred mojim očima, tako mi se nešto bilo zamutilo u glavi kao da sam dobio izliv hormona u mozak, pa onda ode u etar: 
- Ali, cico, kada ti nisi kući, nemaš pojma kako mi tvoje cice nedostaju!
- Pa što ne kažeš budalice jedna, to sam baš i htela da čujem! - reče ona sa smeškom pa nasrnu na mene svojim cica-micama kao da su jedva čekale da se obračunaju sa mnom. I onda je, pogađate, došlo do prekida filma - ništa ne znam šta je dalje bilo, sećam se samo šta je bilo mnogo mnogo posle. 
E, a mnogo mnogo posle, kada sam, nakon naše odiseje po mlečnom putu i okolnim galaksijama, ponovo bio pri čistoj svesti i zdravoj pameti, kako se to kaže, dok je ona pevušila u kupatilu misleći da je ja ne čujem, samo mi je jedna misao bila u glavi:
- E što volim što moja cica toliko voli filozofiju; ko je ne voleo, magarac bio.
 
Sivi komplet – Vida Babić

Neću da idem ni kod kakvog psihijatra, pa makar stvarno patila od neke vrste blažeg duševnog poremećaja jer ako bih i otišla u državnu ustanovu za mentalno zdravlje, a ja ne verujem privatnicima, i stekla oficijelan pečat na svedočenje o toj vrsti blažeg duševnog posrnuća, pa radilo se o psihosomatskim smetnjama, čudnim navikama, nekoj opsesiji ili najobičnijoj psihozi, možda bih morala da govorim o predmetima koje ne priznajem za odlučujuće: o porodici i detinjstvu, i da zbiram pabirke maglovitih scena truckanja siromašnim vozom koji je celu našu familiju presporo dovezao iz čiste prirode u gusto naseljenu ravnicu, i da dugo, iz seanse u seansu, razmišljam o rođaštvu i genima prvog kolena, a da o tome ništa ne promislim. 2. Radije ću ove mekše smetnje na svojoj psihi, nevidljive a tako duboke izrasline na samosvesti, pripisati ne nečem iz prošlosti nego iz sadašnjosti, pa makar me psihoanalitičari koje ionako neću ni da posetim podrugljivo proglasili za nepouzdani izdanak bihejviorističke škole ili makar geštalt terapije; o ove tri ako ne najuticajnije, ono najčuvenije vrste vidanja duše bilo je reči u feljtonu čiji je prvi nastavak objavljen poslednjeg dana mog mandata u redakciji beogradskih novina u kojima i leži uzrok za aktuelno klonuće mojih mentalnih snaga; radije ću se nego doktorima za psihu poveriti prijateljima, s tim što primećujem da nijednom, otkako više nisam glavna i odgovorna urednica jedne poznate državne dnevne novine, nisam uspela da dobijem na telefon svoje koliko do juče najčešće sagovornike: Vojkan koji je stalno na putu, Dugi koji mi je ostavio poruku da će mi se javiti čim malo digne glavu od obaveza u ministarstvu vera i da iz mog i mejla nije uspeo da shvati na koji mu se to svoj problem žalim, ili Mihailo koji nema vremena da me nazove jer, koliko čujem, u planu ima neke projekte sa Vojkanom i Dugim. 3. Jedino sam uspela da dobijem Lazara koji mi se, nakon što je saslušao moje reči o patnjama zbog promenljivog odnosa s Goranom – i kako mi je taj mladi novinar koga sam ja za svog vakta zaposlila u kulturnoj rubrici rekao da će kao novoimenovani urednik kulturne rubrike morati da čitave dane, ako ne i mesece posveti sređivanju infrastrukturnih prilika u svom delu redakcije te da ni za šta drugo u tom promenljivom roku neće imati vremena – dugo smejao u lice, tačnije u slušalicu. 4 Ne, ne, ne želim ja da ga dobijem Gorana kako bih mogla da mu prebacujem što sam primetila da otkako se uredio više ne nosi kaubojke koje sam mu kupila na poklon i što me je prekonoć, otkako više nisam u stanju da mu pomognem, praktično zaboravio: što se toga tiče, potegla bih još ono malo veza što mi je preostalo da mu pomognem da bolje radi svoj posao, ako mu treba agenda raskupusana od godina u kojima sam dopisivala adrese značajnih ljudi, poslednje što bih učinila u životu, bilo bi da mu je zaveštam, sve mu prosto; Goran mi je najjednostavnije potreban da bih mu pričala o njemu, a u stvari – pošto me on zanima pre svega kroz njegov odnos sa mnom – o sebi, čudnog li a dubokoumnog paradoksa. 5. On mora da radi, ja više ne radim, neko vreme se nećemo videti, ne čudi me, još manje ljuti, njegovo odsustvo iz mog života, nego naglost te promene, kao da ju je Goran jednostavno dugo pripremao a da mi je to prećutkivao a ja sam najpre želela da mu se obratim kako bih proverila da li sve ostaje među nama kao i kada sam imala posao, potom – kada sam se uverila da malo šta ostaje isto – da ustanovim da li sam mu još makar i najmanje važna; zatim sam želela samo da ga bar jednom vidim, a sada bi mi bilo dovoljno makar da čujem Gorana ali on je stalno je nedostupan, makar za mene. 6. Nas dvoje je jedno drugom bila privukla komplementarnost u manjku: zbog svoje iracionalne mržnje prema prirodi pa tako i porodici, možda sam i dejstvom podsvesti ostala ne samo bez svog čoveka nego i bez nasledstva, a nije da mi kasnije nisu, tako fiktivni, padali na pamet; Goran nije mrzeo nikog, ali je ostao bez porodice: između nas se stvorila veza u kojoj je jedno iživljavalo svoja roditeljska osećanja a drugo potrebu da dovrši svoje detinjstvo u kojem je ostao bez roditelja. (Majka i sin, govorili su zavidljivci kad bi nas videli srećne i nasmejane, a najzlobniji među našim zajedničkim prijateljima bi me ga kad bi ga sreli čak nazvali babinim unučetom, oblizujući se kao gladni avlijaneri pred prepunom posudom hrane za pse.) 7. Koliko sam se samo i sama zaplela u šikaru njegove tužne priče o roditeljima koje je izgubio bez svoje krivice, a tuga rastinja u koje sam se zaplela spustila me je žestoko do sažaljenja iz kojeg me je iskobeljala jedino odluka da mu podarim koru hleba i povremeno prenoćište; od sažaljenja i podsmeha lako smo prešli u fazu smeha i ugodnosti:, do samog seksa, pa makar se radilo o pornografskom filmu; podvrsta bizar; na poslu sam mu davala zadatke tako što smo oboje mimoilazili njegovog urednika, čime sam sasvim slučajno postizala diskretnu kontrolu i nad Goranom i nad urednikom, Zarijem, ili su se ti trenuci sreće odvijali još za vakta Aleksandrovog. 8. Žestoko razaranje moje duše se dogodilo kada je Goran unapređen, ili kad sam ja penzionisana, mada su falange mog mentalnog posustajanja regrutovane možda u stvari i još pre mog rođenja, začele se na nekoj livadi u čistoj prirodi iz koje potiču moji praroditelji. 9. Odgovor na to pitanje niko ne bi mogao znati, pa mozgao još deset godina, pa čak ni ja, a kamoli Goran ili Vojkan, Milan – ili se zove Miloš? – ili Dugi za kog mi se čini da se zove Hasan, ili Zarija, Zarije, Zoran? 10. Šta kamoli oni, ako za mene govore da sam duševno posustala, šta reći za njih, a oni koji bi navodno mogli znati odgovor na to i sva druga pitanja, manekeni medicinarstva u vidu psihijatara, neće dobiti priliku da od mene, duševnog bolesnika – laika, učine lekara –početnika koji se razume u sopstvenu bolest, koja to nije, jer meni, kao što je očigledno, u stvari nije ništa. 11. Osim toga, najmanje bi mi prijalo da im se javim pa da mi kažu da u stvari patim od neke vrste senilne demencije.
 
Poslednji Filipsov model – Ivana Božić
 
Nakon dugogodišnjeg studiranja, svoj život svela sam na svega dve aktivnosti – rad u prodavnici muške odeće i ćaskanje na „Krstarici“ koja je, pored Fejsbuka, Tvitera i desetine drugih društvenih mreža, i dalje bila aktuelna u sajber svetu. Na neki čudan način prijao mi je razgovor sa nepoznatim ljudima koji su, poput mene, vešto skrivali svoj pravi identitet iza lakomislenih nick-ova i redova treperavog teksta, uz poneku njihovu lascivnu fotografiju sa konkretnom ponudom. 
Pretprošle večeri sam, nakon prijatnog i spontanog razgovora sa novim „partnerom“ ugovorila izlazak na pivo, a na kraju smo i razmenili brojeve telefona. 
Dok sam koračala ka Beograđanki, u čijem podnožju smo ugovorili da se nađemo, počela sam da osećam neki nemir koji su još više pojačavali slučajni prolaznici sa kojima sam se nespretno mimoilazila. Zvuk pristizanja novog SMSa na mom „Filipsu“ gotovo me je prestrašio a njegova sadržina unela je još veći nemir. Janko je već bio na dogovorenom mestu, i ja mu, gotovo mehanički, odgovorih da stižem za minut. 
Približavajući se Beograđanki, uočila sam dva mladića sa mobilnim telefonima u rukama i lutajućim pogledom punim isčekivanja. Gurnula sam ruku u torbu, isključila svoj telefon dok sam im se približavala i nastavila dalje žurno, neznajući ni sama gde, zapravo, idem. 
Nakon dvadesetak minuta hoda, uključila sam telefon i videla propušten poziv i nekoliko poruka među kojima je bila i: „Hvala za ispalu, Marijana...“.
Izašla sam iz poruka, uključila net na telefonu i ulogovala se da vidim ko je onlajn.
 
Unutra – Ivana 

Ko zna šta li sve mene čeka u onoj vrevi tamo?! Pred velikim sam iskušenjem, zato se moram pravilno postaviti prema okruženju i, što je najvažnije, pronaći svoje mesto njemu. Najvažnije je da budem samouverena i da sačuvam samopouzdanje. Moram se ponašati u skladu sa svojim manirima, ali uz to i da se prilagodim zadatim merilima. Ako sam već neispavana, bar da ostavim dobar utisak na okolinu, zato valja prekriti ove podočnjake. Najbolje da obučem tamnobraon odelo, ne valja ni u pogledu odevanja odudarati od klasike, a i ako udari kiša, da ne brinem. Prvi utisak je najvažniji, svako gleda u tebe i proučava te od glave do pete, a ti prosto ne znaš gde da spustiš pogled. Šestospratnica zatamnjenih stakala, koja u mraku blista zbog uličnog osvetljenja, odajući utisak usamljenosti, a tokom dana trešti pod sjajem podnevnoga sunca, ovog jutra blista nekim čudnim, nesvakidašnjim sjajem i mami me da zavirim unutra, jednako primoravajući srce u grudima da udara sve jače, dok desna ruka bojažljivo gura ulazna vrata, ne bi li ih otvorila. Jedan, dva, tri, četiri, pet. Prebrojavam stepenike koji vode do ulaza kao učitelj poene na pismenom zadatku nekog učenika, kome treba da dâ peticu. Još samo desetak koraka me deli od kancelarije u kojoj ću provesti svoj prvi radni dan.
 
Igrica – Adriana M., Beograd

Samo pogled, sudaren s mojim, raspuče se i uz glasan tresak prosu se po Kalemegdanu. 
Oborio sam glavu, prvi put u životu. 
Kao i u životinjskom carstvu, i na vrelom beogradskom asfaltu vlada zakon jačeg. Da, šatro smo kulturni, metropola, novogradnja, univerzitet, kafići, splavovi, ludila.. Ali, dole, ispod radara azijatskih, rumunskih, bugarskih i ostalih turista, igramo igru staru koliko i čovečanstvo - pobedi ili umri.Budi alfa, oplodi ženku i traži novu žrtvu. Ili si lovac, ili lovina. 
Pogled govori sve; oči traže tuđe zenice da ih nadjačaju. 
Tog dana, njene vitke noge, fino tesani struk i purpurno modre usne potpuno su okupirale moju muškost; pokušao sam zurenjem u sami centar njenog oka da razoružam njenu lepotu, glumeći da sam predator, a ona nejač koja iščekuje napad. Glumio sam, kažem – ona nije. Oborio sam pogled, ispucavši jedini žeton u igri.

ARHIVA PRIČA
___________________________________________________________

15. septembar: priče pristigle jedanaestog dana takmičenja
____________________________________________________________

12. septembar: priče pristigle desetog dana takmičenja

____________________________________________________________

11. septembar: priče pristigle devtog dana takmičenja

____________________________________________________________

10. septembar: priče pristigle osmog dana takmičenja

____________________________________________________________

9. septembar: priče pristigle sedmog dana takmičenja

____________________________________________________________

8. septembar: priče pristigle šestog dana takmičenja

___________________________________________________________________

5. septembar: priče pristigle petog dana takmičenja
____________________________________________________________

4. septembar: priče pristigle četvrtog dana takmičenja
____________________________________________________________


3. septembar: priče pristigle trećeg dana takmičenja
____________________________________________________________


2. septembar: priče pristigle drugog dana takmičenja
____________________________________________________________


1. septembar: priče pristigle prvog dana takmičenja
____________________________________________________________


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
odlični naslovi po sjajnoj ceni da, moguće je, uz laguninu akciju 3 za 999  laguna knjige Odlični naslovi po sjajnoj ceni? Da, moguće je, uz Laguninu akciju „3 za 999“!
15.11.2019.
Spremite se! Omiljena akcija ponovo važi.   U svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtu www.laguna.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ce...
više
posetite štand lagune na interliberu u zagrebu  laguna knjige Posetite štand Lagune na Interliberu u Zagrebu!
15.11.2019.
Izdavačka kuća Laguna ove godine drugi put učestvuje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber na zadovoljstvo čitalaca koji rado biraju Lagunina izdanja.   Najtraženije su knjige domaćih auto...
više
15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama laguna knjige 15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama
15.11.2019.
I, šta misliš o knjizi? Dobra je. Da li ti se dopala? Aha. Šta ti se dopalo u njoj? Bila je dobra. Za mnoge roditelje ovo je uobičajen razgovor sa decom o knjigama. Sve što roditelji žele jeste...
više
prikaz romana tetovažer iz aušvica heder moris laguna knjige Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
15.11.2019.
Čuveni britanski lanac knjižara Vi Ejč Smit (WHSmith) ima svoj dvojac kritičara koji redovno predstavljaju nove naslove. Ričard i Džudi prijemčivim jezikom pišu o knjigama i komentarišu ih na neposred...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.