Zašto nas učitelji teraju da čitamo stare priče?

Slobodno se može reći – koliko učitelja toliko i razloga za čitanje starih priča. Stare priče nam se ponekad čine čudnim jer iznose verovanja, vrednosti i način života koji su mnogim čitaocima nepoznati. Kao profesor engleskog jezika verujem da postoji vrednost u čitanju knjiga koje su napisane mnogo decenija ili čak više vekova pre nas.

Učitelji navode učenike da čitaju stare romane kako bi se bolje povezali sa prošlim vremenima i tako naučili ponešto i o sadašnjosti. Takođe ih primoravaju da čitaju stare knjige jer se na taj način razvijaju mozak, nadarenost, empatija a ujedno to predstavlja istinski neobičnu i divnu zabavu.

Povezivanje prošlosti i sadašnjosti

U Šekspirovoj drami „Romeo i Julija“, na primer, tinejdžeri govore jezikom koji je sadašnjoj generaciji potpuno nepoznat. Oni se bore u duelima, oni se venčavaju, što je potpuno drugačije od današnjice.

Pa opet, Romeo i Julija se zaljubljuju jedno u drugo i time dovode do besa svoje roditelje, sa čime se i danas suočavaju mnogi tinejdžeri. Na kraju su Romeo i Julija počinili samoubistvo, što je nezamislivo mnogim tinejdžerima danas. Ali Šekspirova drama može biti mnogo važnija no što se to čini na prvi pogled.

Osim toga, mnoge moderne priče su zasnovane na starijim. Navešću samo jednu čijem uticaju i važnosti su posvećeni mnogi članci i studije – „Džejn Ejr“ Šarlote Bronte koja se otkriva u mnogim romanima od svog prvobitnog pojavljivanja 1848. godine.

Na primer, aluzije na „Džejn Ejr“ se diskretno pojavljuju u „Princezinim dnevnicima“, sagi „Sumrak“ i mnogim drugim romanima. Stoga čitanje starih romana može obogatiti iskustvo čitanja novih.

Razvoj nadarenosti i empatije

Psihološkinja Merien Volf je u svom delu „Prust i lignja“ pisala o „posebnim rečnicima u knjigama koje se ne pojavljuju u svakodnevnom govornom jeziku“. Rečnik – često složeniji u starijim knjigama – važan je faktor za razvoj mozga i nadarenosti.

Struktura rečenice u starijim delima ih može načiniti teškim. Razmotrimo samo početak skoro svake bajke: „Nekada davno, preko sedam gora i sedam mora, živeo je….“

Danas niko ne govori na taj način, ali drevne priče stavljaju reči u drugačiji poredak, što čini da mozak napornije radi. Takva vrsta vežbe izgrađuje svojstvo mozga.

Priče nas takođe čine osećajnim. U stvari, one nas uče saosećajnosti. Čitaoci se uplaše kada shvate da se Hari Poter nalazi u opasnosti; uzbuđeni su kada savlada letenje; srećni, rasterećeni ili ushićeni pošto Hari uz pomoć prijatelja porazi Voldemora.

Starije priče nas stoga mogu obdariti dubokim osećanjima, izlažući čitaoca širokom rasponu iskustva. Priče koje prikazuju junake različitog porekla ili su smeštena u nepoznate predele mogu imati slično dejstvo.

Čitanje može biti uzbudljivo

Stare priče su ponekad toliko čudne da je nemoguće ne uživati u njima.

U „Velikim očekivanjima“ Čarlsa Dikensa postoji junak koji se preziva Svinjić (Pumblechook). Da li možete da izgovorite njegovo ime a da se ne osmehnete?

U „Alisi u zemlji čuda“ Luisa Kerola mačka polako nestaje ostavljajući jedino svoj osmeh koji lebdi u vazduhu. I ponovo, nove priče su prepune zabave, ali zabave iz starih priča se mogu pretvoriti u nove.

Neću poricati da neke stare priče sadrže uvredljiv jezik i odražavaju stavove koje danas ne podržavamo. Ali čak i takve priče nas mogu naučiti da razmišljamo kritički.

Nije svaka stara knjiga dobra, ali kada vas učitelj zamoli da pročitate neku, razmotrite mogućnost da time izgrađujete svoj mozak, razvijate osećanja ili se zabavljate. Na kraju, isplati se probati.

Autor: Stiven Kan
Izvor: theconversation.com
Prevod: Aleksandra Mišić