Zašto je teško da uočimo sopstvene greške u kucanju

Da li ste ikada otkucali mejl i u pregledu zanemeli od užasa jer ste svog šefa oslovili sa Danko umesto Darko? ili da ste u izveštaju naveli da ste proverili sve kritične „mačke“ umesto „tačke“.

Postoji dobar razlog zašto nam je toliko teško da uočimo sopstvene greške u kucanju i on leži u tome što je naš mozak previše efikasan.

Nik Stokton objašnjava da su greške u kucanju ishod prenosnog značenja koje naš možak već razumeva. Razgovarajući sa Tomom Stafordom, psihologom na Univerzitetu Šefild, Stoknot ilustruje gledište navodeći da jednostavan zadatak, poput pisanja, zahteva angažovanje mnogo manje površine mozga nego što je znatno kompleksniji zadatak organizovanja naših ideja. Drugim rečima, naš mozak se fokusira više na komunikaciju – govoreći ono što želimo da kažemo, na način na koji to želimo da iznesemo no na sam čin kucanja. Ovaj proces se upućuje kao generalizacija.

Kada ponovo čitamo sopstveni rad, mi već znamo šta smo želeli da kažemo, i to postojeće znanje popunjava „rupe“ u pisanju koje za nas ostaje neprimećeno. Možda niste primetili „zbog“ jer je vaš mozak vama dojavio „istog“. Vi očekujete da to vidite. Slično se dešava i kada prolazimo kroz automatske procese poput vožnje u poznatom mestu.

To je razlog zašto drugi ljudi, kao što su lektori, lakše uočavaju greške. Njihov mozak nema mapu koju prati i njima greške sevaju na sve strane.

Da li to znači da lovljenje grešaka u sopstvenom radu predstavlja izgubljeno vreme? Ne zaista. Trik je u tome da iskoračite iz prepoznatljivog okruženja teksta. Ukoliko ste nešto pisali na uređaju, odštampajte ga ili promenite font. Učinite nešto da izgleda čudno u vašim očima kako ne bi delovao čudno nekome drugom.

Autor: Džejk Rosen
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Aleksandra Mišić