Zašto je „Frankenštajn“ priča koja definiše naše strahove

Frankenštajn je bolje od svake druge priče definisao anksioznosti modernog života. Ali ono što nam govori o saosećanju je ono što nam je sada potrebnije nego ikad pre.



Živo je! Živo je! Živo je!!! – Frankenštajn (Džejms Vejl, 1931)

Jedne noći tokom neobično hladnog i vlažnog leta 1816, grupa prijatelja se okupila u vili Diodati na obali Ženevskog jezera. „Svako od nas će napisati po jednu priču o duhovima,“ lord Bajron je najavio grupi koju su činili Bajronov doktor Džon Polidori, Persi Šeli i 18-godišnja Meri Vulstonkraft Godvin.

„Dala sam sebi zadatak da smislim priču,“ Meri je napisala. „Takvu koja bi opisala tajanstvene strahove od naše prirode i probudila jezivi užas.“ Njena priča je postala roman, objavljen dve godine kasnije kao „Frankenštajn, ili moderni Prometej“, priča o mladom studentu prirodne filozofije koji, goreći od lude ambicije, oživljava jedno telo, ali sa strahom i gađenjem odbacuje svoje užasavajuće „stvorenje“.

Frankenštajn je istovremeno prvi naučnofantastični roman, gotski horor, tragična romansa i parabola, sve ušiveno u jednom džinovskom telu. Njegove dve centralne tragedije – jedna o preambicioznosti i opasnostima „izigravanja Boga“, druga o roditeljskom odbacivanju i društvenoj neprihvaćenosti – su danas podjednako relevantne kao ranije.

Ima li likova koji su čvršće zacementirani u mašti ljudi? Dva arhetipa koja je Meri oživela, „stvorenje“ i preambiciozni ili „ludi naučnik“, su se otrgli iz stranica knjige i otišli na scenu i bioskopsko platno, šokirajući posetioce pozorišta i bioskopa kao dve osovine, ne samo horor žanra, već i same kinematografije.

Frankenštajn je izrodio interpretacije i parodije koje sežu od samih početaka pokretnih slika u užasavajućem kratkom filmu Tomasa Edisona iz 1910, preko serija u produkciji holivudskog Universal Pictures i britanskog Hammer, do filma „The Rocky Horror Picture Show“ – i nagovestio druge, kao što je „2001: Odiseja u svemiru“. Postoje italijanski i japanski Frankenštajni i bleksploatacijski film, „Blackenstein“; Mel Bruks, Kenet Brana i Tim Barton su doprineli svojim interpretacijama. Likovi ili teme iz ovog dela se pojavljuju ili su inspiracija za stripove, video igre, spinof romane, TV serije i pesme raznolikih umetnika kao što su Ice Cube, Metallica i T’Pau: „Bio je to let na krilima snova devojčice/ Kojim smo odleteli predaleko/ I oživeli čudovište ponovo...“

Kao parabola, roman se koristio kao argument kako za robovlasništvo, tako i protiv njega i revolucije, vivisekcije i imperije, i kao dijalog između istorije i napretka, religije i ateizma. Prefiks „Franken-“ je sveprisutan u modernom leksikonu kao izraz za sve vrste anksioznosti u vezi sa naukom, naučnicima i ljudskim telom, i koristi se da opiše zabrinutost zbog atomske bombe, GMO useva, neobične hrane, istraživanje stem ćelija, kao i da okarakteriše, a i da umiri, strahove od veštačke inteligencije. U dva veka od kako ju je napisala, Merina priča je, po rečima pesme iz komedije Bobija Piketa „Monster Mash“, zaista bila „grobljanski hit“ koji se „primio za tren“.
Misteriozni strahovi od naše prirode

„Svi ti naučnici – svi su oni isti. Kažu da rade za nas, a u stvari hoće da vladaju svetom!“ – Mladi Frankenštajn (Mel Bruks, 1974).



Zašto Merina vizija „nauke koja je krenula po zlu“ tako lako u nama budi strah? Svakako je uhvatila duh vremena: rani 19. vek se klackao na ivici modernog doba, i iako je postojao termin „nauka“, „naučnik“ nije. Velika promena donosi strah, kako kaže Fiona Sampson, autorka nove biografije Meri Šeli, za BBC Culture: „ Sa modernizmom – sa osećajem da su ljudi nešto što jeste, dolazi osećaj anksioznosti u vezi sa onim što ljudi mogu, a naročito u vezi sa naukom i tehnologijom.“ Frankenštajn je po prvi put povezao savremenu zabrinutost zbog mogućnosti nauke sa fikcijom – i to sa šokantnim rezultatima. Daleko od preteranog fantaziranja, roman je predstavio viziju šta bi moglo da se desi ako bi ljudi – a naročito preambiciozni ili neobuzdani naučnici – otišli predaleko.

U romanu se pojavljuje nekoliko teza iz popularnog intelektualnog diskursa 19. veka. Iz Merinog pisanja saznajemo da su na tom okupljanju u vili Diodati 1816, Šeli i Bajron diskutovali o „principu života“. U društvu toga doba su bujale debate o ljudskoj prirodi i da li je moguće oživeti mrtve. U predgovoru knjige iz 1831, Meri Šeli navodi „galvanizam“ kao jednu od inspiracija, pozivajući se na eksperimente Luiđija Galvanija koji je, koristeći električnu struju, izazivao grčenje nogu kod žaba. Galvanijev nećak, Đovani Aldini,otišao je još dalje 1803, kada je u eksperimentu koristio svež leš nekog ubice. Mnogi lekari i mislioci u središtu ovih debata – kao što je hemičar, ser Hamfri Dejvi – bili su povezani sa Merinim ocem, eminentnim intelektualcem Vilijamom Godvinom, koji je i sam razvio principe koji upozoravaju na opasnosti i moralne implikacije „preambicioznosti“.

Međutim, uprkos ovim fragmentima razmišljanja iz onog vremena, u Frankenštajnu nema mnogo opipljive teorije, metoda ili naučne potpore. Trenutak vrhunca kreacije se jednostavno opisuje: „Sa ushićenjem koje se graničilo sa agonijom, pokupio sam instrumente života oko sebe, kako bih zapalio varnicu života u beživotnoj stvari koja mi je ležala pored nogu.“ Nauka knjige je ukorenjena u svom vremenu, a ipak je bezvremena. Stoga je dovoljno maglovita da predstavlja neposrednu lingvističku i vizualnu referentnu tačku za trenutke velike promene i straha.

Čudovišna mešavina

Ali svakako razlog zašto koristimo Frankenštajna da bismo iskazali anksioznost zbog nauke se svodi na utisak koji su „čudovište“ i „ludi naučnik“ ostavili u našoj kolektivnoj svesti. Kako je došlo do ovoga? Kao što je nauka u knjizi maglovita, tako je i opis stvorenja dok se vraća u život. Trenutak je sažet u jedan prizor od kojeg se ledi krv u žilama:

„Već je bilo jedan ujutru; kiša je sumorno lupkala po prozorima, a moja sveća je skoro dogorela, kada sam, pod treptajima skoro ugašene svetlosti, video kako se otvara zagasito žuto oko stvorenja; snažno je udahnulo i trzajem pokrenulo udove.“

Sa svojom „žutim tenom“, „vodnjikavim očima“, „smežuranom kožom“ i „ravnim crnim usnama“ stvorenje je daleko od ideala lepote koji je hteo da postigne Frankenštajn. Ova ogoljena, ali rezonantna proza se pokazala neodoljivom za pozorište, a kasnije i za tvorce filmova i njihovu publiku, kao što Kristofer Frejling beleži u svojoj knjizi „Frankenštajn: Prvih dvesta godina“. Šokantan roman je postao skandalozna predstava – i, naravno, ogroman hit, prvo u Britaniji, a onda u inostranstvu. Ove rane predstave, Frejling tvrdi, „su odredile ton za buduće dramatizacije“. Sveli su priču na osnovne arhetipove, dodajući mnoge nezaboravne elemente koje publika prepoznaje danas, uključujući komičnog laboratorijskog asistenta, rečenicu „Živo je!“ i čudovište sa oštećenim mozgom koje ne govori.

To što je ogroman uspeh holivudske vizije (film Džejmsa Vejla iz 1931. u produkciji Universala sa Borisom Karlofom u ulozi stvorenja) na mnogo načina obezbedio dugovečnost priče, ali je sakrio Merinu verziju, je mač sa dve oštrice. „Frankenštajn [film] je stvorio definitivni filmski izgled ludog naučnika i usput lansirao hiljade imitacija,“ Frejling piše. „Spojio je pitomu formu ekspresionizma, preglumljavanje, oskrnavljenu verziju priznatog klasika, evropske glumce i vizualizatore – i američku karnevalsku tradiciju – i tako stvorio američki žanr. Počelo je da izgleda kao da je Holivud zapravo izumeo Frankenštajna.“

Stvaranje mita

I tako je filmska legenda rođena. Iako je Holivud možda birkao od Meri Šeli ono što je hteo da bi utvrdio svoju verziju priče, jasno je da je i ona pozajmljivala od istorijskih mitova da bi stvorila svoju. Podnaslov Frankenštajna, „Moderni Prometej“, uzima ime lika iz antičke grčke i rimske mitologije koji na različite načine krade vatru od bogova i daje je čoveku (ili pravi čoveka od gline) i prikazuje opasnosti od preambicioznosti. Ali još jedan veliki mit u romanu je onaj o Bogu i Adamu, i citat iz „Izgubljenog raja“ se pojavljuje na epigrafu Frankenštajnu: „Da li sam tražio od tebe, Tvorče, da me od gline/ čovekom učiniš?“. I prevazilazi svu tragediju stvorenja – i njegovu ljudskost – to što je u njegovoj filmskoj transformaciji u nemo i užasavajuće čudovište, ovo zaboravljeno.

Meri mu je dala glas i književno obrazovanje da bi izrazila njegove misli i želje (on je jedan od tri naratora u knjizi). Kao Kaliban iz Bure, kome je Šekspir dao poetski i dirljiv govor, lament stvorenja je nezaboravan: „Ne zaboravi da sam ja tvoje stvorenje; trebalo bi da sam tvoj Adam, ali sam ipak pali anđeo, kojeg si ti lišio radosti bez ikakvog mog greha. Svuda vidim blaženstvo iz kojeg sam samo ja nepovratno izopšten. Bio sam blag i dobar; patnja je od mene načinila zver. Učini me srećnim, i opet ću biti čestit.“

Ako stvorenje zamislimo kao loše napravljenog i neprivlačnog čoveka, njegova tragedija je još veća. Njegovo prvo, katastrofalno odbacivanje je od strane njegovog tvorca (čoveka, Boga), što Kristofer Frejling naziva „trenutak posle porođaja“, i često se identifikuje kao roditeljsko odbacivanje. Ako uzmete u obzir da je Meri Šeli izgubila majku, Meri Vulstonkraft, na svom rođenju, da je tek sahranila svoju žensku bebu i da je brinula o trudnoj polusestri dok je pisala knjigu – za čiji završetak joj je trebalo tačno devet meseci – relevantnost rađanja (i smrti) ima još više smisla. Beba/stvorenje je još više otuđeno kada društvo zazire od njega; stvoren je dobar, ali ovo odbacivanje je krivo za njegovu ubilačku osvetu. Ne postoji snažnija alegorija naše odgovornosti prema deci, došljacima, ili onima koji se ne uklapaju u konvencionalne ideale lepote.

„Svi smo doživljavali hubrističke trenutke ponekad kada smo se usudili da se identifikujemo sa Frankenštajnom, a delimično i sa stvorenjem; obojica su aspekti nas samih – svih nas“ Fiona Sampson kaže za BBC Culture, „obojica nam govore o tome šta znači biti čovek. I to je neverovatno snažno.“

Neke moderne interpretacije, kao što je pozorišna predstava Nika Dira iz 2011. (režirao ju je Deni Bojl za Nacionalni teatar), stavljaju akcenat na pitanje ko je čudovište, a ko žrtva, tako što glavni glumci Džoni Li Miler i Benedikt Kamberbeč svake noći menjaju uloge. I u ovom kontekstu promene uloga, prikladno je što mnogo ljudi pogrešno misli da je Frankenštajn stvorenje, a ne njegov tvorac.

Pa da li se može predvideti nova filmska verzija Frankenštajna? Neka koja će objediniti ljudskost stvorenja, odraz u ogledalu čoveka i čudovišta i savremene anksioznosti? Kao i romantičari, i mi smo na ivici novog modernog doba, samo što je to ovog puta doba veštačke inteligencije koje sa sobom donosi svoje strahove i moralne dileme. Pregršt novijih filmova i TV emisija kanališu Frankenštajna, istražujući šta znači biti ljudsko biće u kontekstu robotike i veštačke inteligencije – Blade Runner, Ex Machina, AI, Her, Humans i Westworld su neki od njih. Ali postoji jedan filmski režiser (za kojeg se priča da već neko vreme razvija priču) koji bi možda mogao da ponovo prikaže lament stvorenja kao parabolu našeg vremena.

Dok je primao Bafta nagradu za neku drugu naučnofantastičnu priču o čudovištu, „Oblik vode“, ove godine, Giljermo del Toro zahvalio se Meri Šeli, zato što je „pokupila Kalibanove muke i dala težinu Prometejevom teretu, i dala je glas nemima i prisutnost nevidljivima, i pokazala mi je da ponekad, da bismo govorili o čudovištima, moramo stvoriti svoja čudovišta, a parabole to rade za nas“.

Kada je tadašnja Meri Godvin smislila svoju jezivu parabolu tog leta 1816, nije mogla zamisliti u kojoj meri će ona oblikovati kulturu i društvo, nauku i strah sve do 21. veka. „I sada, još jednom, želim svom ogavnom potomku da ide dalje i napreduje,“ napisala je u predgovoru za izdanje iz 1831. Tvorac i stvorenje, roditelj i dete, spisateljka i njena priča – otišli su dalje, a da li su napredovali? Dvesta godina od objavljivanja,  „Frankenštajn“ Meri Šeli nije više samo uzbudljiva horor priča već je sam svoj mit, poslat u svet.

Autor: Rebeka Lorens
Izvor: bbc.coms
Prevod: Borivoje Dožudić