Zašto je Borhes mrzeo fudbal?

„Fudbal je popularan“, primetio je Horhe Luis Borhes, „zato što je glupost popularna.“



Na prvi pogled, animozitet argentinskog pisca prema „lepoj igri“ predstavlja tipičan negativan stav prema fudbalu, s klišeiranom podrugljivošću: Fudbal je dosadan. Ima previše nerešenih rezultata. Ne podnosim lažne povrede i prenemaganja.

Istina je: Borhes jeste nazvao fudbal „estetski ružnim.“ Jeste rekao: „Fudbal je jedan od najvećih zločina Engleske.“ Čak je namerno zakazao jedno od svojih predavanja da se podudara sa prvom utakmicom argentinske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1978. godine. No, Borhesov prezir prema fudbalu potiče od nečeg mnogo uznemirujućeg od puke estetike. On povezuje fudbalsku navijačku kulturu sa slepom podrškom koja je uzdigla vođe nekih od najužasnijih političkih vođa 20. veka. Tokom života bio je svedok pojave elemenata fašizma, peronizma, čak i antisemitizma u argentinskim političkim krugovima, stoga njegova žestoka sumnja prema popularnim političkim pokretima i masovnoj kulturi – na čijem vrhu u Argentini dominira fudbal – ima puno smisla. („Postoji ideja superiornosti, nadmoći [u fudbalu] koja me užasava“, jednom je napisao.) Borhes se protivio dogmatizmu u bilo kakvom obliku i formi, zato je prirodno što je bio sumnjičav prema nezasluženoj odanosti svojih zemljaka prema bilo kojoj doktrini ili religiji – bili to i njihovi dragi albicelesti.

Nerazmrsiva veza fudbala i nacionalizma je još jedna od Borhesovih zamerki upućena ovom sportu. „Nacionalizam dozvoljava samo afirmacionizam, i svaka doktrina koja odbacuje sumnju i negaciju je oblik fanatizma i gluposti“, rekao je. Nacionalni timovi generišu nacionalistički zanos, pružajući mogućnost beskrupuloznih vlada da koriste vrhunske igrače kao zastupnike da bi sebi dale legitimnost. Zapravo, upravo se to desilo sa jednim od najboljih igrača svih vremena: Peleom. „Dok je brazilska vlada zarobljavala političke disidente, napravili su džinovski poster na kome Pele postiže gol glavom sa sloganom: Sada niko ne može da zaustavi ovu državu“, napisao je Dejv Zirin u svojoj knjizi o Brazilu. Vlade, kao što je bila brazilska militaristička diktatura za koju je Pele igrao, mogu da iskoriste vezu koju navijači imaju sa svojim reprezentacijama da prikupe podršku, i to je ono što je Borhesa plašilo, i što je prezirao, u vezi sa fudbalom.

Njegova priča Esse Est Percipi (latinski: biti jeste biti opažen), takođe može da obrazloži njegovu mržnju prema fudbalu. Negde na sredini priče otkriva se da je fudbal u Argentini prestao da bude sport, i postao spektakl. Ovim Borhesovim zamišljenim univerzumom vlada iluzija: privid sporta je zamenio pravi sport. „Oni (sportovi) ne postoje van studija i novinskih redakcija“, hvalisa se direktor fudbalskog kluba. Fudbal inspiriše toliko dubok fanatizam da će navijači pratiti nepostojeće utakmice na televiziji i radiju ne sumnjajući ni za trenutak:

„Stadioni su već dugo u stanju raspada, zaboravljeni. Sada se sve lažira na televiziji i radiju. Izveštačeno uzbuđenje voditelja – zar vas nikada nije nateralo da se zapitate da li je sve stvarno? Poslednja fudbalska utakmica odigrala se u Buenos Airesu 24. juna 1937. Tačno od tog trenutka, fudbal, zajedno sa brojnim drugim sportovima, pripada žanru drame, koju izvodi jedna osoba u kabini, ili grupa glumaca u dresovima ispred televizijskih kamera.“

Priča se potom vraća na nelagodnost koju Borhes oseća prema masovnim pokretima: Esse Est Percipi efikasno optužuje saučesništvo medija u stvaranju masovne kulture koja obožava fudbal, ostavljajući tako sebe nezaštićenom od manipulacije.

Prema Borhesu, ljudi osećaju potrebu da pripadaju nekom velikom univerzalnom planu, nečemu većem od nas samih. Religija to nudi nekim ljudima, fudbal drugim. Likovi Borhesovih priča se često suočavaju sa tom potrebom okrećući se ideologijama i pokretima sa katastrofalnim posledicama: narator priče Deutsches Requiem (zbirka „Alef“) postaje nacista, dok u Lutriji u Vavilonu („Maštarije“) i Kongresu („Knjiga od peska“) male i na prvi pogled beznačajne organizacije brzo postaju ogromne totalitarne birokratije koje muče ljude i spaljuju knjige. Želimo da budemo deo nečeg većeg, toliko da ostajemo slepi na mane koje se razvijaju unutar tog velikog plana – i za mane koje su bile njegov deo od samog početka. Narator Kongresa nas podseća da je privlačnost tih grandioznih narativa prevelika: „Bitno je što smo osetili da naš plan, kome smo se ne jednom izrugivali, postoji zbilja i potajno i da smo to univerzum i mi.“

Ta rečenica bi mogla precizno da opiše šta milioni ljudi na Zemlji oseća prema fudbalu.

Izvor: newrepublic.com
Prevod: Aleksandar Mandić