Zašto je aktivno čitanje važno za decu

U dobu kada digitalni mediji pune naše oči i uši promenljivim prizorima i zvucima koji naše dragoceno vreme odvlače ka primamljivim snimcima, podkastima i tako dalje, da li je čitanje našoj deci, ili nama samima, postalo nevažno? Zašto bismo se bavili upijanjem dugih nizova reči na stranici ili ekranu, zašto bismo čitali, kada bismo samo mogli da uključimo naše uređaje, zavalimo se i prepustimo audio-vizuelnoj stimulaciji? Da li su energija i koncentracija koje ulažemo u čitanje stvarno isplative ili je sa čitanjem gotovo?



Naše je mišljenje da treba da se bavite čitanjem, ako ne zbog sopstvenog mentalnog razvoja, onda zbog koristi koje će vaša deca da imati tokom celog života kada je učenje u pitanju.

Postoji mnogo razloga zbog kojih bi čitanje trebalo da ima prioritet među stvarima koje radite sa vašom decom, kada stvarno provodite vreme s njima. Ovde govorimo o aktivnom čitanju, kada pročitamo deci priču, a zatim porazgovaramo sa njima o pročitanom. Jedan od razloga zašto treba praktikovati aktivno čitanje jeste taj što ono sadrži jedinstveni oblik učenja koji razvija ono što smo po prirodi: pripovedačka bića. Umetnost pripovedanja, linerano pripovedanje događaja, traži od uma da pomoću jezika stvara slike, ili naučno, „predstave“, kako događaja u priči, tako i unutrašnjih mentalnih iskustava – osećanja, misli, sećanja i namera – likova u tim pričama. Takav efekat čitanja razvija našu kreativnu maštu i u isto vreme nam poboljšava jezičke sposobnosti.

Istraživanje o sećanjima takođe otkriva da, kada razmišljamo pripovedački, ima više šanse da zapamtimo ono što smo čuli. Ljudski mozak je organ razuma, a slušanje i pričanje priča je njegov način da analizira događaje, da shvati kako ih um procesuira i da prilagođava ponašanje u skladu sa onim što se dešava. Pripovedanje je više od opisivanja onoga što se desilo, ono otkriva značenje događaja i brojne načine na koje životu dajemo smisao.

Potrebno vam je još razloga za čitanje? Kada istražujemo veze između roditelja i dece i načine na koje deca napreduju ka uspešnom životu, da li znate šta najbolje pokazuje zdravu povezanost? To je način na koji dopiremo do dece i posmatramo ih onakve kakva jesu, čuvamo ih, pomažemo im da se opuste, i sve ovo činimo na način koji im pruža osećaj sigurnosti. Naša međusobna povezanost ne dolazi niotkuda. Neverovatno, u različitim kulturama tokom generacija, povezano autobiografsko pripovedanje roditelja – kako su osmislili svoje živote i utkali to u priču gde su bili i ko su – faktor je koji utiče na to kako će se osećaj sigurnosti razviti kod naše dece. Kada roditelji ponude deci sigurnu povezanost, deca razumeju proces osmišljavanja. Naučnici ovu sposobnost nazivaju „mentalno putovanje kroz vreme“, jer to povezuje prošlost i sadašnjost i pomaže nam da zamislimo budućnost pomoću „prospektivnog uma“. Deca koja su razvila sposobnost predviđanja fleksibilnija su i imaju bolje razvijenu samosvest i samoopredeljenje.



Kada čitamo deci, ne razvijamo im samo osećaje sigurnosti i povezanosti, već i lingvističke, kognitivne i govorne sposobnosti koje im pomažu da učestvuju u takozvanom „zajedničkom osmišljavanju pripovedanja“. Umesto da prosto recitujemo reči sa stranice, priče koje aktivno čitamo deci možemo da ubacimo u tekući razgovor koji vodimo o događajima, životu, o tome ko smo. Možete da postavite vašem detetu pitanja o priči i o likovima, da zajedno pronalazite značenja u vašim zajedničkim pripovedanjima. Mnogi odrasli će često pomenuti da je značajan deo njihovog detinjstva bila razmena priča sa svojim starateljima. Čitanjem sa decom ojačavate međusobnu povezanost koja može da potraje tokom celog života.

Zajedno, ova otkrića ukazuju na značaj koji čitanje ima za razvoj detetovog jezika, sposobnosti pamćenja i pripovedačkog kapaciteta, kao i to kako im pomaže da nauče i poboljšaju sve ređu veštinu povezivanja kroz razgovor. Uz to, ako dete može da iskaže šta mu se dešava u emocionalnom životu, veća je verovatnoća da će uspeti da olakša sebi patnju, da shvati šta se dešava u njemu i da reguliše sopstvene emocije. Kao što je rekao Fred Rodžers, ako možete da pričate o emocijama, možete i da se izborite s njima. Za nas to znači da je lakše ukrotiti ih ako imaju naziv. U zajedničkom čitanju sa decom, direktno ih učimo da koriste jezik kako bi pripovedali o životu, da slažu reči kako bi opisali razvoj događaja tokom vremena i na koji način funkcioniše njihov unutrašnji mentalni život.

Umesto da čitate bilo šta, čitajte dobru fikciju u formi romana i kratkih priča – pripovedanja koja unutrašnji mentalni pejzaž oblikuju akcionim aspektima događaja – to pomaže deci da zamisle šta se dešava u umu – ili jednostavno „umni vid“. Ova veština poznavanja uma, subjektivnog života osećanja i misli, unutrašnjeg subjektivnog života drugih, kao i nas samih, se zapravo uči putem naših interakcija sa drugima – prvo sa roditeljima, a kasnije sa nastavnicima i vršnjacima. Roditelji nas prvi uče šta je umni vid.

Da rezmirano: zajedničko čitanje priča jača naše veze s decom, stimuliše zajedničke razgovore i zbližava nas, što omogućava bolje zajedničko razumevanje i povezanost. Zašto ne bismo želeli ove prednosti za povezivanje svojoj deci – i nama samima? Samo nastavite sa aktivnim čitanjem, i zapamtite, nikada nije kasno za početak.

Izvor: readitforward.com
Prevod: Đorđe Radusin