Zaraza, demoni i razdor – Kako je nastao mit o vampirima

Vampir je svojevrsni lajtmotiv savremene pop kulture i kao takav se javlja u različitim oblicima – od Alukarda, harizmatičnog potomka Drakuline loze iz igrice za PlayStation „Castlevania: Symphony of the Night“, pa sve do Edvarda, romantičnog, idealističnog ljubavnika iz serijala Sumrak. Po mnogo čemu vampir je danas daleko od onoga što su bili njegovi koreni u folkloru istočnoevropskih naroda. Kao profesor slavistike koji već duže od deceniju drži kurs koji se tiče vampira, nazvan „Drakula“, konstantno me fascinira popularnost vampira, posebno kada se u obzir uzme da poreklo vode od demonskog stvora koji je smatran zaslužnim za širenje zaraza.

Vampiri se prvi put pominju u pisanom spomeniku na staroruskom nastalom 1047. godine, neposredno pošto je pravoslavno hrišćanstvo stiglo u istočnu Evropu. Izraz koji se koristio za vampira bio je upir. Poreklo samog izraza nije sa sigurnošću poznato, ali je moguće da doslovno znači „ono što prisustvuje gozbi ili žrtvovanju“ i odnosi se na potencijalno opasno prisustvo koje se moglo pojaviti tokom rituala posvećenih mrtvima. U pitanju je eufemizam koji je korišćen kako bi se izbeglo izgovaranje pravog imena ovog stvorenja – istoričari, nažalost, nikada nisu saznali kako je ovo ime glasilo, niti kada se pojavilo verovanje u njega.

Vampir je igrao ulogu sličnu onoj koju su igrala i mnoga druga demonska stvorenja u folklorima naroda širom sveta. Smatrani su odgovornim za čitav niz problema, ali pre svega za zaraze, u vreme kada se nije znalo za bakterije ili viruse.

Naučnici su istupili sa nekoliko različitih teorija o pretpostavljenoj povezanosti vampira sa zarazama. Veruje se da nijedna pojedinačna bolest nije izričito vezivana za mit o vampirima, jer su se verovanja vremenom menjala. Čini se da su dve zarazne bolesti ipak posebno povezivane sa vampirima. Jedna je besnilo, čiji naziv na latinskom znači „ludilo“. U pitanju je jedna od najduže poznatih bolesti na svetu, koja se prenosi sa životinja na ljude, pretežno ujedom, što je očigledna odlika vampira.

Postoje i druge čudne veze. Jedan od glavnih simptoma besnila je hidrofobija, strah od vode. Bolni grčevi u jednjaku čine da oboleli izbegavaju da jedu ili piju bilo šta, čak i da gutaju pljuvačku, zbog čega na kraju „pene iz usta“. U tradiciji nekih naroda postoji verovanje da vampiri ne mogu da pređu preko tekuće vode, a da ih pri tome neko ne nosi ili im pomaže. Mimo toga, besnilo vodi strahu od svetla, izmenjenim navikama kada je u pitanju spavanje i pojačanoj agresivnosti, što su sve odlike koje se pripisuju vampirima u folkloru različitih naroda.

Druga bolest koja je vezivana za prisustvo vampira je pelagra, koju izaziva nedostatak niacina (vitamina B3) ili aminokiseline triptofan. Pelagru često uzrokuje ishrana bogata kukuruzom i alkoholom. Pošto su Evropljani naselili američki kontinent, doneli su kukuruz u Evropu. Pri tome su preskočili ključni korak u njegovoj pripremi – pranje, najčešće korišćenjem krečnjaka, u procesu koji se zove nikstamalizacija, kako bi se smanjila opasnost od pelagre. Pelagru obično karakterišu četiri simptoma – dermatitis, dijareja, demencija i smrt. Neki od obolelih postaju i vrlo osetljivi na svetlo – jedna od ključnih odlika vampira – koje izaziva promene na koži koje čoveka čine nalik lešu.

U folkloru se vampiri vezuju za širenje nekoliko različitih bolesti, ali se uglavnom ne može objasniti kako su ovi mitovi nastali. Pelagra, na primer, u istočnoj Evropi nije zabeležena sve do 18. veka, stotinama godina pošto su se pojavila verovanja u vampire.

I pelagra i besnilo su, međutim, važni zato što su se epidemije ovih bolesti pojavile u ključnom periodu istorije vampira. Tokom takozvane „Velike epidemije vampira“, od negde 1725. do 1755. godine, mitovi o vampirima širili su se Starim kontinentom „poput zaraze“. Kako su se bolesti širile istočnom Evropom, često su za to optuživani natprirodni fenomeni, a vampirska histerija širila se regionom. Mnogi su verovali da su vampiri neumrli, ljudi koji su na neki način nastavili život posle smrti, kao i da se vampiri mogu zaustaviti napadom na leš. Izvođene su sahrane vampira, koju su podrazumevale probadanje tela kocem, pokrivanje belim lukom i mnoge druge tradicije koje su u folkloru slovenskih naroda prisutne vekovima.

U međuvremenu su austrijski i nemački vojnici koji su na ovom području ratovali sa Osmanlijama svedočili masovnom skrnavljenju grobova i kućama se vratili prenoseći priče o vampirima. Postavlja se, međutim, pitanje zašto je priče o vampirima od samog početka pratila takva histerija. Mada je širenje bolesti bilo primarni krivac, u istočnoj Evropi su u datom trenutku postojali svojevrsni „savršeni uslovi“. Period „Velike vampirske epidemije“ obeležile su ne samo zarazne bolesti već i politička i verska nestabilnost.

Tokom 18. veka istočna Evropa se suočavala sa unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima, pošto su se domaće i strane sile borile za kontrolu nad regionom, dok su lokalne kulture uglavnom potiskivane. Srbija se, na primer, našla pritisnuta između Habzburške monarhije u centralnoj Evropi i Osmanlija. Poljska je bila sve češće pod stranom vlašću, Bugarskom su vladale Osmanlije, a Rusija je prolazila kroz period dramatične kulturne reforme pod vlašću cara Petra Velikog. Ova je situacija unekoliko slična sadašnjoj, kako se svet suočava sa pandemijom virusa korona, usred perioda političkih promena i nesigurnosti. Društvena kriza, bilo stvarna ili zamišljena, može dovesti do dramatičnih reakcija.

Autor: Stenli Stepanik
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Milan Radovanović