Laguna - Bukmarker - Žao mi je, ali „Džejn Ejr“ nije romansa kakvom je smatrate - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Žao mi je, ali „Džejn Ejr“ nije romansa kakvom je smatrate

Jednog prepodneva, u julu 1848. godine, izdavač Džordž Smit se pripremao za prvi susret sa svojim najpoznatijim klijentom. Kurer Bel, autor romana „Džejn Ejr“, bio je najtraženiji – i najmisteriozniji – pisac na svetu. Čak ni Smit, urednik i izdavač knjige, do tog trenutka nije imao priliku da se lično upozna sa tajanstvenim piscem, koji je, uprkos činjenici da je time mogao da ugrozi uspeh svog prvog romana, odbio sve Smitove predloge za reviziju, ljubazno mu zahvalio na savetima i zahtevao da se rukopis objavi u formi u kojoj je poslat.



Na Smitovo veliko iznenađenje, pokazalo se da je Bel u pravu. O romanu – i identitetu Kurera Bela – brujao je ceo London. Tog sudbonosnog prepodneva, u julu 1848, u Smitovu kancelariju je, stežući u ruci jedno od njegovih pisama, kročila sićušna žena. Ne časeći časa, saopštila mu je da je ona Kurer Bel, autor „Džejn Ejr“.

Da je život roman, Smit bi se u tom trenutku ludo zaljubio u Šarlotu Bronte. Strastvena, bez dlake na jeziku, natprosečno inteligentna i u isti mah razoružavajuće skromna – ova očaravajuća, kompleksna žena posedovala je kvalitete jedne književne heroine. Čak i da se nije odmah zaljubio, vreme bi učinilo svoje. Njih dvoje ubrzo će započeti korespondenciju koja je trajala godinama. Iz sačuvanih pisama da se zaključiti da je Šarlota od samog početka u njihovom bliskom odnosu videla nešto više od prijateljstva. Na njenu žalost, pokazalo se da stvarni život nije ljubavni roman.

Ali „Džejn Ejr“ to jeste, zar ne? Mnoge će verovatno iznenaditi podatak da je odgovor na ovo pitanje već jako dugo predmet debate.

Sasvim je izvesno da će većini obožavalaca preispitivanje prirode romanse u bestseleru Šarlote Bronte delovati kao bogohuljenje. Tokom poslednjih 175 godina priča o opsesivnom odnosu između jedne tinejdžerke i njenog nekoliko decenija starijeg poslodavca postala je sinonim za strasnu ljubav, nešto čemu bi svako od nas trebalo da teži. O „Džejn Ejr“ se danas najčešće govori kao o „ljubavnom romanu za modernu, inteligentnu ženu“.

Ne bi, međutim, bilo zgoreg imati u vidu činjenicu da se ukusi i interesovanja čitalaca razlikuju i da među njima ima i onih koji knjige ne čitaju isključivo zbog ljubavnih zapleta. U vreme kada je objavljen, roman najstarije sestre Bronte izazvao je oprečne reakcije. Kritičari su ga smatrali nemoralnim, uvredljivim, neprimerenim za žene, a neki su čak išli toliko daleko da su ga proglašavali pozivom na revoluciju. Ljubavni aspekt priče nije naročito zanimljiv ni današnjim teoretičarima, koji svoje interesovanje radije usmeravaju na teme poput besa, odrastanja bez majke, kolonijalizma, robovlasništva, pa čak i incesta.

„Rane kritike na račun ’Džejn Ejr’ danas nam deluju naivno i neosnovano“, piše Liza Sternlib, profesorka engleske književnosti na Univerzitetu Pensilvanija. Ona citira čitav niz negativnih prikaza koji knjigu nazivaju antihrišćanskom i licemernom, uključujući i jedan članak čiji je autor našao za shodno da napiše da „nikada nije bilo veće mrziteljke od Šarlote Bronte“. „Pa ipak, usudiću se da kažem da te recenzije u sebi sadrže i element istine“, dodaje ona.

Mržnja. Pobuna. Patrijarhalnost. Ovo baš i nisu romantične teme, zar ne? Od samog početka bilo je čitalaca koji su ukazivali na tenziju između revolucionarnog podteksta i pomalo nelagodnog stava koji knjiga zauzima prema ljubavi. Za čitaoca iz 21. veka ona prikazuje ženu koja se bori za ljubav, a ipak joj se potčinjava. Za čitaoca iz 19. veka prikazivala je ženu koja bi trebalo da se potčini ljubavi, a ipak se za nju bori. Iz kog god veka da je, čitalac sve vreme očekuje da „Džejn Ejr“ prevagne na jednu stranu. Knjiga se tome opire, a isto čini i njena autorka. Šarlota Bronte, žena čiji je život bio ispunjen nezadovoljavajućim poluromansama, odbijala je da prikaže ljubav kao jednostavnu, predvidivu i lišenu izazova.

Život Šarlote Bronte nije nalikovao životu njene heroine, a „Džejn Ejr“ nije autobigrafija. Ali u trenutku kada je njena najpoznatija knjiga objavljena, engleska spisateljica je već imala 31 godinu i bila pravi ekspert za bolne i ponižavajuće romanse – veoma slične onoj kakvu doživljava njena junakinja.

To nije uvek bilo tako. Kada je bila dete, činilo se da je ona jedna od onih srećnica kojima je suđeno da dožive veliku ljubav. Nezaboravne ljubavi bile su sastavni deo fantastičnog sveta iz priča koje je pisala sa svojim mlađim bratom Branvelom. Udruženim snagama, brat i sestra Bronte su stvorili fiktivno kraljevstvo Angrija, čiji su stanovnici vodili život ispunjen svakojakim avanturama i uzbuđenjima. U bujnoj dečjoj mašti svakodnevno su se rađale priče o ratovima, pobunama, otmicama, osveti i, naravno, epskim romansama. Bile su to ljubavi koje su preporađale kraljevstva – ili rušile sve pred sobom.

Takve predstave o ljubavi s vremenom su prodrle i u Šarlotin stvarni život. Sa 23 godine odbila je bračnu ponudu Branvelovog najboljeg prijatelja. „Ne osećam, niti ću ikada osećati onu vrstu naklonosti zbog koje bih bila spremna da umrem za njega“, pisala je. Kada je brak bio u pitanju, nije pristajala ni na šta manje od toga. Uostalom, njen prosac bi, ukoliko bi se zaista potrudio da je upozna, ubrzo shvatio da je ona isuviše „divlja i romantična“.

„Džejn Ejr“ možda poseduje tu divlju i romantičnu crtu, ali ljubav njene junakinje je sušta supotnost svemu onome što su njeni čitaoci naučeni da žele. Nakon zanemarivanja u detinjstvu i užasnih iskustava u školi, gde je ponižavana i izgladnjivana, Džejn stiže u Tornfild spremna da doživi ljubav. U početku se čini da će njena želja biti ispunjena: na stranicama se ređaju romantična obećanja, zabranjeni pogledi, grozničave molitve. Međutim, iako njena priča obiluje seksualnom tenzijom i agonijom neizvesnosti, njena ljubav je sve samo ne predvidiva. Šarlota Bronte neprestano baca romantične mamce, da bi ih odmah zatim povukla, poigravajući se našim fantazijama na svakom koraku.

„Kao i mnogi drugi pisci (da) ljubavnih romana“, piše književna kritičarka Sandra M. Gilbert, „Šarlota Bronte je stvorila heroinu koja želi da sazna šta je ljubav i kako da je pronađe, baš kao što je to i sama želela. Međutim, za razliku od većine svojih prethodnika, Šarlota Bronte svoju protagonistkinju namerno okružuje zlostavljačima, disfunkcionalnim porodicama i perverznim međuljudskim odnosima.“

Jedan od glavnih mamaca kojima se autorka služi jeste njen junak, namrgođeni muškarac u koga i čitaoci i Džejn jedva čekaju da se zaljube. Edvard Ferfaks Ročester je neotesan i grub. Način na koji se, kao poslodavac, obraća svojoj osamnaestogodišnoj guvernanti bi danas, u eri #MeToo pokreta, bio dovoljan razlog da se protiv njega pokrene ozbiljna istraga. On uživa u manipulisanju ovom neiskusnom devojkom, naizmenično je hvaleći i kudeći. U jednoj naročito odvratnoj epizodi on se poigrava njenim umom prerušen u romsku proročicu.

Ljubavi željna Džejn shvata da je „gospodar“ voli tek u trenutku kada njegova bezosećajnost doseže vrhunac. Ročester joj nagoveštava da će se oženiti njenom suparnicom. A onda naglo menja odluku. Naposletku, nakon što ju je praktično primorao da prihvati njegovu prosidbu, on je uzima u naručje.

Ali Ročesterova trenutna nežnost je upravo to – trenutna. Dok se prerušava u proročice i ljubi sa tinejdžerkom ispod drveta u svom gotskom vrtu, ovaj okrutni čovek krije užasnu tajnu: on svoju prvu suprugu drži u zatočeništvu zbog njene navodne „razuzdanosti“ i, kako autorka nagoveštava, njene rase. Venčanje zbog toga biva otkazano, ali Ročester još jednom pokušava da pridobije Džejn, preklinjući je da ostane i prihvati ulogu ljubavnice. Nemoguće i neprihvatljivo.

Iste godine kada je odbila svoju prvu bračnu ponudu, Šarlota je odlučila da konačno okrene leđa Angriji. I ona i Branvel su tada već bili u svojim dvadesetim i bilo je krajnje vreme da napuste svet koji su zajedno izmaštali.

„Posvetila sam joj sasvim dovoljno knjiga“, pisala je. „Čeznem da na neko vreme napustim te vrele predele, u kojima sam predugo boravila... da se odmorim od uzbuđenja i preselim u hladnije krajeve, gde su zore sive i jednolične, i gde će oblaci bar nakratko prigušiti buku nadolazećeg dana.“

Postojao je, međutim, još jedan razlog zbog koga je njen entuzijazam splasnuo: pismo koje je 1837. godine primila od čuvenog britanskog pesnika Roberta Sautija. Šarlota je Sautiju prethodno poslala jednu svoju pesmu u nadi da će je ovaj podržati u nameri da se posveti književnoj karijeri. Pesnikov odgovor bio je obeshrabrujući. On ju je, naime, upozorio da se čuva „rastrojstva uma“ koje „svakodnevni život žene čini nepodnošljivim“. „Bavljenje književnošću nije posao za žene“, pisao je Sauti, „i ne bi trebalo da bude.“ Šarlota mu je poslala još jedno pismo, u kome ga je uveravala da će se ubuduće truditi da što manje piše.

Nekoliko godina kasnije, zasićena poslom guvernante i bez izgleda za brak, Šarlota je nastavila svoju potragu za hladnijim predelima. Ovog puta se zaputila u Belgiju. Kao odrasla učenica u jednoj briselskoj školi za devojčice, planirala je da stekne odgovarajuće manire i usavrši znanje francuskog jezika, što bi joj omogućilo da otvori sopstvenu školu u Engleskoj. Ali zapravo je želela promenu sredine.

Po dolasku u Brisel, Šarlota se sprijateljila sa Konstantinom Ežeom, oženjenim direktorom škole koju je pohađala. Uočivši talenat dvadesetpetogodišnje učenice, Eže ju je podsticao da piše i bez straha izražava ono što joj je na umu. Profesorove elokventne, konstruktivne kritike, ispisane na marginama njenih eseja, na mladu ženu su delovale kao afrodizijak. Šarlota se ubrzo vratila u Englesku, ovog puta bežeći od svoje opsesije Ežeom.

Ežeova deca su 1913. godine objavila četiri Šarlotina pisma Ežeu, koja su pronašla među stvarima svoje majke. Tri od četiri pisma su prvobitno bila iscepana na komadiće, a zatim ponovo pažljivo sastavljena. Pretpostavlja se da je to učinila Konstantinova supruga Zoe Eže, koja je verovatno smatrala da će pisma biti koristan dokaz u slučaju da Šarlotini postupci ugroze funkcionisanje škole. To se, naravno, nije dogodilo, ali pisma su se uistinu pokazala korisnim: njihov sadržaj nam danas pruža jasnu predstavu o agoniji kroz koju je prolazila mlada Engleskinja.

„Danima i noćima ne nalazim odmora ni mira“, pisala je. „Gospodine, prosjacima nije potrebno mnogo da bi preživeli. Dovoljne su im mrve hleba koje padaju sa bogataševog stola.“ Eže je ostao nem na njene molbe.

Šarlota je možda bila spremna da se zadovolji mrvama, ali Džejn Ejr to svakako nije. Otkrivši da je njen budući muž već oženjen, ona, iako šokirana, na izdaju odgovara zadivljujućom rešenošću. Kada Ročester predloži da se presele u Francusku, gde niko ne zna za njegovo bračno stanje, ona odbija. Ponuda je privlačna, ali za Džejn ona predstavlja „zlatnu klopku“, luksuznu zamku.

„Dok je govorio, i moja savest i moj um obrnuli su se protiv mene i optužili me za najteži zločin što mu se odupirem“, objašnjava Džejn. „Govorili su skoro glasno kao i osećanja, vikali su očajnički: ’Oh, popusti! [...] Koga imaš, inače, na ovom svetu? I koga ćeš uvrediti ako tako postupiš?’ [...] Odgovor je bio neumoljiv: ’Ali brinem se za sebe. Ukoliko budem usamljenija, lišena prijatelja, bez zaštite, utoliko ću sebe više poštovati.’“

Možda time što ne dozvoljava svojoj junakinji da zgreši sa Ročestrom Šarlota prekoreva samu sebe. Ili možda jednostavno govori sebi da ostavi prošlost za sobom i okrene novi list. Džejn ostaje odlučna, ne pristaje na greh i okreće se sebi. Ona ne želi vezu u kojoj neće biti ravnopravan partner.

Gledano iz tog ugla, Džejn ne beži samo od greha već i od nejednakosti. Čak i pre nego što je priznao da na tavanu krije svoju poremećenu suprugu, Ročester je Džejn dao do znanja da želi da je poseduje. I da se udala za njega, ona ne bi bila ništa više od konkubine, obične igračke koju nikada ne bi smatrao sebi ravnom. Džejnino protivljenje takvom tretmanu – njeno insistiranje na jednakosti – razbesnelo je kritičare „Džejn Ejr“ i zapanjilo većinu čitalaca.

Za književnu kritičarku Nensi Pel Džejnino odbijanje Ročesterove ponude predstavlja sastavni deo duboko ukorenjene kritike društvenih i ekonomskih institucija koja odjekuje kroz ceo roman. U trenutku kada se zaljubljuje, Džejn već zna da joj nije potreban muškarac da bi preživela. „Znajući da kao guvernanta može da zaradi trideset funti godišnje“, piše Pel, „Džejn odbija da bude unajmljena kao ljubavnica ili kupljena kao robinja. Ona još jednom donosi odluku da ’bude zdrava i da ne umre’.“

Džejn u tom trenutku ne zna ne samo da neće umreti već i da će zahvaljujući svojoj odluci procvetati. Ona beži iz Tornfilda i sprijateljuje se sa sestrama Rivers i njihovim nesnosnim bratom Sent Džonom, kalvinističkim propovednikom koji joj daje posao u seoskoj školi. Džejn zatim pukim slučajem saznaje da su joj Riversovi rođaci i da joj je pokojni stric ostavio svoje bogatstvo. Ona velikodušno deli nasledstvo sa rođacima i uživa u novostečenom statusu, ali onda se pojavljuje još jedan problem: Sent Džon Rivers.

Sent Džon insistira na tome da se Džejn uda za njega i postane misionarka u Indiji. Moglo bi se reći da je Sent Džon još veći sadista od Ročestera. On očekuje da ona sa njim otputuje na drugi kraj sveta, i da pritom pristane na besmislenu zamenu za ljubav.

„Bog i priroda namenili su vam da budete misionarska žena“, govori joj on. „Nisu vam podarili prijatnu spoljašnjost, već moralne osobine: stvoreni ste za rad, ne za ljubav. Treba da postanete misionarska žena, i postaćete. Treba da budete moja. Tražim vas ne za svoje zadovoljstvo, već zbog službe svome gospodu.“

Ono što Sent Džon govori nekome bi možda moglo delovati ohrabrujuće: on, između ostalog, nagoveštava da je neće primoravati na seks. Pa ipak, njegove reči odjekuju poput udara biča. To su reči čoveka koji je izveo sopstvene zaključke o ženama i ženskom telu, a ti zaključci nisu nimalo povoljni. Sent Džon nikada neće poljubiti Džejn pod drvetom. Ako bi odlučila da ga napusti, on je ne bi preklinjao da ostane. Nikada joj ne bi predložio da zajedno pobegnu u Francusku. Umišljenog propovednika ljubav nimalo ne zanima.

Šarlota je najverovatnije već prestala da zamišlja sebe kao suprugu u vreme kada je pisala „Džejn Ejr“. Bila je isuviše zauzeta podučavanjem tuđe dece, staranjem o poluslepom ocu i šivenjem košulja za brata zavisnika. Kada nisu radile kao guvernante ili učiteljice, sestre Bronte su pomagale posluzi u obavljanju svakodnevnih poslova, nikad ne zaboravljajući dužnosti ćerki i sestara. Ali nikada supruga.

„Ja sam, bez ikakve sumnje, osuđena na usedelištvo“, pisala je. „Ne mogu očekivati novu šansu – ali nema veze, izabrala sam takvu sudbinu još kada sam imala dvanaest godina.“

Usedelištvo je imalo i svojih dobrih strana: imala je dovoljno vremena da se posveti pisanju. Kada bi njen otac otišao u krevet, uzimala je pero u ruke i u miru i tišini noći neumorno radila na „Džejn Ejr“.

Sent Džonova ponuda za Džejn predstavlja poslednju prepreku na putu ka sreći. Shvativši da on ne može da joj pruži ljubav o kakvoj sanja, ona odbija njegov predlog i donosi odluku da se vrati u Tornfild. Finansijska sigurnost i samopouzdanje koje je u međuvremenu stekla stavljaju je u potpuno drugačiju poziciju. Ona je sada spremna da se ponovo suoči sa Ročesterom.

Ovaj povratak muči čitaoce već punih 175 godina. Džejnina odluka da obnovi problematičnu vezu sa čovekom koji ju je praktično zlostavljao mnogima – a naročito onima koji celu stvar posmatraju iz feminističkog ugla – deluje kao predaja.

Književna teoretičarka Džin Vajat naziva roman „patrijarhalnom ljubavnom fantazijom“, i sa žaljenjem konstatuje da su „prkosna autonomija junakinje“ i revolucionarna priroda njenog braka samo iluzija koja zavarava „ideološke senzore“ čitalaca. Za njenu koleginicu Boni Zer ovakav završetak Džejnine i Ročeterove ljubavne trajektorije je „mučan“: „Posle svega što je preživela u Tornfildu, Džejn bi trebalo da se oseća ispunjeno u braku sa čovekom koji je ovog puta tretira drugačije samo zato što ga na to primoravaju životne okolnosti. Prilagodivši ponašanje novonastaloj situaciji, on dobija doživotno odanu negovateljicu.“

Nensi Pel je nešto drugačijeg mišljenja. „Džejn se u Tornfild vraća kao nezavisna žena“, piše ona. „Odbila je da postane Ročesterova ljubavnica, odbila je ponudu Sent Džona Riversa; ona je sada sopstvena gospodarica, a predlog koji iznosi Ročesteru je neuobičajen... Čak se ni njihov brak ne može nazvati tipično viktorijanskim. Džejn sada poseduje bogatstvo kojim može da raspolaže kako želi, a Ročester, koji je daleko od bespomoćne ruine kakvom ga mnogi smatraju, priznaje da mu je njena pomoć potrebna.“

Ni Sandra Gilbert se ne slaže sa zaključkom da je Džejnin povratak Ročesteru ponižavajući. „Odbijajući istinitost Sent Džonove tvrdnje da je ’stvorena za rad, ne za ljubav’, ona ponosno bira drugačiji put i uspeva da se izbori za ljubav o kakvoj mašta.“

Sredinom 19. veka Džejnina ljubav prema sebi je bila toliko nezamisliva da su je mnogi nazivali pozivom na revoluciju. U današnje vreme njena ljubav prema Ročesteru je toliko šokantna da je mnogi izjednačavaju sa izdajom. Iako su prošla gotovo dva veka od njegovog objavljivanja, roman Šarlote Bronte još uvek izaziva polemike.

Nakon što su se zvanično upoznali, Šarlota i njen urednik počeli su redovno da se dopisuju i među njima se ubrzo razvilo blisko prijateljstvo. Kada je Šarlota posećivala London, odsedala je isključivo u njegovoj kući. Smit ju je vodio u razgledanje znamenitosti i trudio se da je upozna sa svim zadovoljstvima koja je prestonica pružala. Često su odlazili na zajednička putovanja, obično u pratnji njegove majke ili sestre. Jednom prilikom su zajedno posetili frenologa, koji je posle pregleda sa zadovoljstvom konstatovao da je oblik Šarlotine lobanje „uistinu zadivljujući“. Smit je čak poslužio Šarloti kao inspiracija za lik zgodnog, dobroćudnog udvarača jedne od njenih junakinja. Kada su bili razdvojeni, razmenjivali su duga pisma, u kojima su naširoko čavrljali o najrazličitijim mogućim temama, razmenjivali duhovite opaske i upućivali jedno drugom komplimente koji su se lako mogli protumačiti kao flert. A onda je iznenada sve to prestalo.

Danas ne možemo znati kako je izgledala Šarlotina reakcija u trenutku kada je iz jednog pisma saznala da se Smit ženi, ali njen pisani odgovor nije bio ni dugačak, ni koketan, ni duhovit:

„Poštovani gospodine,

U velikoj sreći, kao i u velikoj žalosti, ne treba preterivati sa izrazima saosećanja. Primite moje čestitke.
Iskreno vaša,

Š. Bronte“

Svaka od ovih dvadesetak reči odiše razočaranjem.

Nekoliko meseci ranije u Šarlotinom životu se dogodilo nešto neobično: pomoćnik njenog oca Artur Bel Nikols joj je izjavio ljubav. Bila je zbunjena i iznenađena. Nikada do tada se nije našla u poziciji osobe koja ne uzvraća nečija osećanja. Kada je o tome obavestila oca, ovaj je pobesneo. „Da sam zaljubljena u gospodina N.“, pisala je jednoj prijateljici, „uvrede koje je otac izrekao na njegov račun bi me jako uznemirile.“
Ali ona još uvek nije bila zaljubljena. Prošle su godine pre nego što je, izmorena upornim ubeđivanjem, pristala da se uda za čoveka koga je jednom prilikom opisala kao „glupog i neromantičnog“.

Život u braku imao je svoju cenu. „Priznajem da Artur ima svojih mana“, pisala je prijateljici iz detinjstva Elen Nasi, „ali, kao što već znaš, ja nisam ni očekivala savršenstvo.“ I iako na nekoliko mesta u pismu istče da joj bračni život prija, ona nešto kasnije priznaje da je prestala da piše: „Sada imam više obaveza nego ikad pre, nemam vremena ni za šta drugo.“

Da li je Šarlota ulaskom u takav brak potpisala sopstvenu smrtnu presudu? Možda. Umrla je od komplikacija u trudnoći 31. marta 1855. godine, samo tri nedelje pre svog 39. rođendana.

Autor: Erin Blejkmor
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Jelena Tanasković
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige ranjav i željan život i delo borisava stankovića kao inspiracija laguna knjige Prikaz knjige „Ranjav i željan“: Život i delo Borisava Stankovića kao inspiracija
26.11.2024.
Na ovogodišnjem sajmu knjiga uz mnoštvo novih dela pojavila se i knjiga o Borisavu Stankoviću. Sa naslovom „Ranjav i željan“, knjiga o životu i delu pisca iz Vranja Bore Stankovića (1876–1927), u izda...
više
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
26.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
bećković, kovačević i lompar na promociji knjige priče i ožiljci milana ružića laguna knjige Bećković, Kovačević i Lompar na promociji knjige „Priče i ožiljci“ Milana Ružića
26.11.2024.
Knjiga Milana Ružića „Priče i ožiljci“ biće predstavljena u sredu 27. novembra od 18 sati u Velikoj sali SKC-a. O knjizi će, pored autora, govoriti akademici Matija Bećković i Dušan Kovačević, pr...
više
delfi kutak je pročitao nije mi ovo trebalo roman koji nam je potreban laguna knjige Delfi Kutak je pročitao „Nije mi ovo trebalo“: Roman koji nam je potreban
26.11.2024.
Pitam se koliko književnici Ljiljani Šarac pomaže što je na izvoru svoje inspiracije – u učionici, a koliko joj otežavaju rad velika očekivanja i krupni zahtevi njenih učenika? Nakon vaganja i premišl...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.