„Zamalek“ – Egipatska knjiga mrtvih

Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu, a živi daleko od njega. Isprva u Londonu, potom u Lisabonu. Studirao je arhitekturu, a ne bavi se njome. Simbol njegove profesije nije maketa, nožić, šestar, lenjir, već olovka. Ali nije se odmah posvetio pisanju. Tek u svojim četrdesetim. Prethodno se bavio srodnim poslom. Prevodio je vrhunsku književnost. Prvo Saramaga na srpski, a onda Andrića i Mihailovića na portugalski. 

Objavio je knjigu pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ i romane „Estoril“ i „Zamalek“. Njegov prvi roman preveden je na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, što je kuriozitet, ušao u školsku lektiru.

Roman „Zamalek“ govori o Kairu, severnoafričkom megalopolisu sa više od 16 miliona stanovnika, o džinovskom gradu, koji se prostire obalama Nila, okružen iscrpljujućom pustinjom. O ruži Srednjeg istoka.

Podnaslov romana je roman o kismetu. A kismet znači sudbina. Junaci ovog štiva često izjavljuju: „Dok čovek planira, Bog mu se smeje“.

Kairo je najveći afrički grad i sedište arapskog sveta. On osim rezidencijalnog, kolonijalnog dela ima i grad novi i stari, četvrti siromašnih i grad mrtvih. Vojska bezimenih živi na krovovima zgrada i kuća i kairskim grobljima. Pod vedrim nebom. U nezamislivoj bedi.

Zamalek je elitni kvart Kaira, koji je nakon zlatne britanske epohe i Napoleonovih osvajanja, vremenom izgubio stari sjaj. Naravno, nije sasvim ostao bez šarma, već se neznatno ofucao, poput omiljenog komada garderobe.

Glavna junakinja Arna useljava se u novi soliter sa veličanstvenim pogledom na piramide u Gizi, zajedno sa mužem i ćerkama. Tu im se pridružuje siromašna Nabila, verna sluškinja, koja vremenom postaje član njihove porodice. Takva posluga smatra se nečim između kućnog ljubimca i roba, koja nema prošlost i dom iz kojeg dolazi, samo onaj u koji stupa.

Osim što je milionski grad u pitanju, košnica ispunjena pulsirajućom dinamikom, horizontala, Kairo je i vertikala, povezan sa istorijskim slojevima kulturne baštine drevnog Egipta, piramidama, muzejima, grobnicama, rečima „Egipatske knjige mrtvih“, ali i praktikovanjem islamske i hrišćanske kulture, stare grčke zajednice, drevne koptske, afričke i arapske.

Tiago Stanković nam otkriva kolonijalne, evropske tragove, ali i duh Sadata, Nasera, kralja Faruka, palestinskih i drugih izbeglica, svet fatve, ženskog obrezivanja, rodne neravnopravnosti, burki, koji se ne može ublažiti i ispraviti feminizmom i zagovaranjem mantre jednakosti polova.

Kairo se pomalja u atmosferi velikog zagađenja, tiranije saobraćaja, gde pešaci satima čekaju na bezbedan prelazak ulice. Jedino je u petak, praznični i molitveni dan malo bolja situacija, ili tokom posnog dela dana u vreme Ramazana kada na ulicama nema uobičajene gužve.

Kosta, antikvar, bivši oficir jugoslovenske vojske u rasejanju, koji je svio gnezdo u ovom delu sveta i nikad se nije vratio kući, zapošljava Arnu, Srpkinju iz Amerike, svoju zemljakinju, istoričarku umetnosti, koja nam ispreda misterioznu priču.

„Egipatska knjiga mrtvih“ nadaleko je poznati tekst prolaska duše kroz carstvo mrtvih i njenog trijumfalnog izlaska na svetlost Sunca. Da bismo se ponovo rodili u telu, potrebno je ispuniti prethodne uslove. Biti faraon. Velikodostojnik. Sveštenik. Vladar i bog Egipta. A onda nakon smrti biti balzamovan, odstranjene iznutrice, sačuvane u kanopama, uklonjenog mozga (koji se specijalnom tehnikom izbacuje kroz nozdrve), mesa usoljenog, dehidriranog, možda pustinjskim peskom. Naposletku se isušeni zemni ostaci uvijaju u platno umočeno u smolu i mirise, a mumiji se stavljaju u ruke papirusi, dugi i po dvadeset metara, ispisani hijeroglifima, koji pomažu putovanju tela i duše kroz podzemni svet.

U nišama priče krije se povest srpske ambasade u Egiptu, nekadašnje jugoslovenske. Ona se takođe nalazi u četvrti Zamalek. Kupljena je od nekog paše 1942. Trebalo je da bude pretvorena u kraljevski dvor. Da se iz nje mladi kralj Petar II vrati tronu. Od tog plana se ubrzo odustalo, a kralj je zauvek napustio Kairo i snove o povratku u domovinu. Najveći uspon ambasada doživljava u Titovo i Naserovo vreme.

A priča u romanu „Zamalek“, koju nam pripoveda Arna, nije o antikvitetima, replikama i originalima,  o Otu, profesoru egiptologije prestižnog nemačkog univerziteta, Jevrejinu, koji je bežeći od nacizma, otvorio antikvarnicu u Kairu, u četvrti Zamalek, koju su posećivali kraljevi, predsednici država, javne ličnosti, turisti i domaći. Ne dočekavši penziju, silom prilika, prepustiće radnju svom štićeniku Kosti, bežeći od radikalnog antisemitizma, nalik legendarnom lutalici, bez doma i korena.

Priča nije, kako čitalac očekuje o starinama, artefaktima, predmetima neprocenjive vrednosti. O amajlijama kojima su nakićeni mrtvi i živi, skarabeju i feniksu, i koliko je život bezvredan bez njihove moćne zaštite. O jeftinoj kupovini i paprenoj prodaji. Ona je o ljudima, njihovoj sudbini i željama ljudskog srca.   
 
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Danas