Za muškarca postoji samo jedna važnija stvar od žene: njegova deca

Ponekad se teoretičari ljubavi, u dešifrovanju tajni muško-ženskih odnosa ne bave samo feromonima na miligramskoj vagi, već odu i u književnost i film. Tako je i čuveni oskarovski blokbaster „Američka lepota" proglašen okidačem za epidemiju razvoda brakova. U domino efektu su muškarci, i to tek što su zagrizli krizu srednjih godina, odlučili da poput glavnog junaka filma, odbace bračnu rutinu i krenu da repriziraju najbolje sekvence iz posttinejdžerskog perioda.

Britanski književnik Toni Parsons je na isti način zaslužan za to što su se njegova dela, a naročito roman „Čovek i dečak", našla ne samo na listi bestselera već i na stolovima bračnih savetnika i alhemičara ljubavi, koji su i preko njegovih rečenica pokušali da saniraju ili proglase fajront među supružnicima ili parovima. Bilo je i onih kojima je upravo Parsons, preko svojih knjiga, „šaputao" šta i kako.

A na njegovom početku beše pank, tačnije intervjui koje je mladi Parsons radio za čuveni muzički nedeljnik NME sa Seks pistolsima, Klešom, Ramonsima, čime je stekao kultni status među omladinom koja je postala svedok „paljenja" Londona i spremala se da za koju godinu oseti tačerizam na delu. Kasnije su došle novinarske nagrade, kao i tekstovi za poznate magazine kao što je GQ i dnevne listove poput Dejli mirora. Ali prava eksplozija desila se kad je objavio svoj prvi roman „Čovek i dečak", koji je za samo dva meseca prodat u 750.000 primeraka. Univerzalne teme omogućile su da njegov kultni status pređe Lamanš. U ogromnu popularnost britanskog pisca u Srbiji mogli su se uveriti posetioci beogradskog Sajma knjiga, kad je formiran dugački red fanova ispred štanda na kojem je književnik, rođen u londonskom Ist Endu, potpisivao svoja dela.

Beogradska izdavačka kuća Laguna je tokom proteklih godina učinila da Parsons postane neka vrsta „domaćeg" autora, objavivši njegova dela: „Potraga za suncem", „Odlasci", „Ljudi i dečaci", „Novi početak", „Moja omiljena supruga", „Naše nezaboravne priče", „Čovek i žena", „Za moju malu" i, naravno, „Čovek i dečak".

Parsons je za Nedeljnik govorio o ljubavi, vezama, roditeljstvu, ali i novim tehnologijama, Evropskoj uniji, povratku huligana i neizbežnoj muzici...

Da li vam je poznata statistika koliko ste brakova uspeli da spasete svojim knjigama? A možda i koliko ste ljudi s knjigom „Čovek i dečak" naterali da shvate da ih dosadašnji posao ubija, i da im je brak postao rutina?
Nisam imao pojma da sam spasavao brakove! Nisam siguran da sam baš ja nešto previše zaslužan. Vrhunska umetnost nam - ili čak i dobra umetnost - verujem, govori ono što već znamo. Posao je težak, brak je težak, život je težak - nisam siguran da je bilo kome bio potreban Toni Parsons da im to kaže, ali ću prihvatiti zasluge što sam učinio da prava ljubav i dalje traje!

Kada zaista počinje kriza srednjih godina? I kako bi muškarac mogao da dobije rat s njom a da ne izvadi samo svoju staru kožnu jaknu, majicu i stare albume i zaljubi se u pripravnicu na poslu?
Mislim da kriza srednjih godina počinje čim odrastete. Čim shvatite da vam svet neće ništa pružiti. Upravo tada osetite da vam mladost izmiče - i bezbrižan život, i sve vaše iluzije. Ne mislim da ima išta loše da stariji muškarci oblače kožne jakne i sve ostalo. Sve više se osećam kao da treba da spalim sve svoje diskove i da se vratim pločama. Zaljubljivanje u mlađu devojku na poslu obično je greška - ako to radite zato što mislite da možete uvek da počnete ispočetka. E, pa ne možete. A ta mlada devojka će, u svakom slučaju, postati supruga, i majka, i ostariti - baš kao i svi mi. I onda će biti neka druga mlada devojka u firmi. Da li stvarno želite opet isto? Kriza srednjih godina je gotova kad možete iskreno da kažete: „Ne, hvala, srećan sam ovde gde sam."

Oženili ste se s manje od 30 godina, s koleginicom Džuli Burčil, ali se taj brak raspao, nakon čega ste preuzeli brigu o sinu (što je bila inspiracija za roman „Čovek i dečak"). Napisali ste i prošle godine da se „većina veza ne završava prebrzo, već traje predugo". Kakav danas imate odnos sa sinom, a kakav sa Džuli, i postoji li večna ljubav, ili ona, kao i veze, ima rok trajanja?
Džuli i ja smo bili u braku pet godina, i bili smo zajedno dve godine pre toga. Danas nemamo nikakav odnos - ništa lično, ali razišli smo se pre skoro tri decenije. Ne poznajemo se. Imam sjajan odnos s našim sinom, ali on je odrastao čovek i obojica imamo svoje poslove i svoj život. Nalazimo vremena da se vidimo, ali je on, kao i ja, usamljeni vuk koji tera po svome. Volimo jedan drugog i to obojica znamo, i to je dovoljno, bez obzira da li se viđamo ili ne.
Ubeđen sam da postoji večna ljubav, ali onda dolazi s močvarama koje se vremenom pojavljuju, s preživljavanjem teških stvari zajedno: siromaštvo, smrt roditelja, rođenje dece, usponi i padovi. To je važno jednako koliko i strast i romantika.

Čuven je vaš „Muški manifesto" napisan za GQ, sa 58 „zapovesti" muškarcima. Jedna od njih glasi da se „muškarac koji ne voli da razgovara posle seksa sigurno nalazi u pogrešnom krevetu". Koju to rečenicu muškarac posle seksa treba da izgovori pa da shvati da se nalazi u pravom krevetu?
Lepo spavaj, mila.

Imate teroriju da muškarac pre braka treba da ostvari het-trik - seks s tri žene u roku od 24 sata. Da li i dalje mislite da je to preduslov za uspešan porodični život i dugotrajan brak. Ili se, kao i svim rasnim golgeterima, želja za het-trikom stalno obnavlja?
Ne mislim da baš MORAŠ da spavaš s tri žene u 24 sata, ali dobro je da izbaciš promiskuitet iz sistema. Ne može da bude srećna ona veza u kojoj osećaš da si nešto propustio - ne mora to da bude seks, mogu da budu putovanja, ili da plivaš potpuno go u toplom moru Tajlanda pod punim mesecom. Bilo šta. Ja sam oženjen već više od 20 godina i jedan od razloga što taj brak toliko traje jeste što sam radio sve i svašta pre nego što smo se uzeli, i što znam da me to što sam radio nije uvek činilo srećnim.

Vaša rečenica je i da je stavljanje mobilnog telefona na sto u restoranu jednako nepristojno kao i stavljanje penisa na sto u restoranu. Kako se, onda, osećate kad u punim kafićima i na ulici vidite ljude koji bulje u ekrane, kuckaju, četuju, ne gledaju jedni druge? Je li romantika umrla s tviterom?
Ne mislim da je tviter ubio romantiku, jer je to samo još jedan način komunikacije - poput bubnjeva u džungli ili golubova pismonoša. Ali, čovek je postao to pogrbljeno stvorenje koje se saginje da bi zurio u neki maleni ekran. To je simbol modernog sveta. Buljimo u neke glupe poruke umesto da gledamo u lica onih koje volimo.

U vreme prvog talasa panka, kad ste radili za NME, družili ste se sa Džonijem Tandersom iz New York Dolls... On vam je govorio da je izabrao drogu pre žena, i zato je umro tako mlad. Postoji li ijedna stvar koju treba izabrati pre žena?
Da, Džoni je napravio veliku grešku, posebno jer su ga žene stvarno volele, više nego bilo kojeg drugog muškarca kojeg znam. Ali, Džoni je dao svoje srce heroinu. Mislim da su jedina stvar koja muškarcu treba da bude važnija od žena - njihova deca.

Kao novinar ste ispratili eksploziju panka i pravili intervjue s bendovima poput The Clash, Sex Pistols, Ramones... Zašto je danas muzika toliko dosadna? Zašto nema bunta kod današnjih mladih generacija? I da li je Džoni Roten izneverio sebe reklamom za puter kikiriki? Povodom smrti Margaret Tačer, za Daily Mirror ste napisali da je ona bila sjajna za pop-kulturu, i da je jedna takva figura - koju će svi mrzeti - nedostajala muzici. U Srbiji se dešava nesto slično - otkako nema Miloševića, nema ni rokenrola ni pobune. Da li je muzičarima i drugim umetnicima uvek potrebna neka „zloća" kako bi im dala inspiraciju?
Ne znam da li mladi više nisu pobunjenici - mnogo „pobune" dok sam ja bio mlad bilo je pomalo tužno i bedno. Ljudi koji su želeli da menjaju svet tek pošto bi uzeli mnogo droge ili alkohola. Ono što je istina jeste da muzika nije dobra kao što je nekad bila. Postojalo je pravo Zlatno doba - od Rolingstonsa do Stone Roses. Toliko sjajne muzike: Motaun, Bitlsi, Dors, Bouvi, Pank. Bilo je to divno doba, i to je istina i ako vam je 9 ili 90 godina. A Džoni Roten je uvek bio idiot - mnogo pre tih reklama. Bio je sjajan na bini s Pistolsima, ali uvek potpuni seronja kad ne nastupa. Čak i te 1977. mogao je da bude veoma sladak i šarmantan prema ljudima - ali samo ako je mislio da oni imaju neku drogu.

Opet, mislim da je jedna stroga, autoritativna figura dobra za muziku, jer vam daje očiglednog Darta Vejdera protiv kojeg se borite. Ali, u ravnoteži, univerzum je jedno srećnije mesto bez takvih likova.

Važite za velikog protivnika Evropske unije, posebno zajedničke valute i imigranata koji oduzimaju poslove domaćim radnicima. Jednom ste napisali da EU gaji prezir prema demokratiji i da vređa sve za šta su se borili naši očevi i dedovi. Koji je, onda, vaš savet Srbiji, koja želi da se priključi EU, a šta biste poručili Briselu?
Moja najveća zamerka Evropskoj uniji je to što ona uopšte ne funkcioniše. Generacije mladih ljudi su osuđeni na egzil i siromaštvo zbog evra i monetarne unije. Ne možete tako jednostavno da povežete tuce različitih ekonomija pod jednu valutu. Tu bedu ćemo osećati 50 godina. Paradoksalno, ipak, mogu da shvatim zašto neka država želi da uđe u EU. Imam mnogo prijatelja u Poljskoj, i posle horora nacističke okupacije i decenija provedenih kao satelit starog Sovjetskog Saveza, ko može da ih krivi što žele da prihvate promene i Evropsku uniju? Poljaci koji su stigli u Veliku Britaniju - njih oko milion - veoma su popularni. Britanci ih vole jer su, uglavnom, vredni i pristojni ljudi. Ali, njihovo prisustvo otežava stvari za siromašne, neobrazovane lokalce i - pošto i ja dolazim iz siromašnog, radničkog miljea - ne mogu da zatvaram oči pred njihovim nevoljama.
Mislim da Evropska unija treba da bude zajedničko tržište. Za to smo i glasali pre 30 godina. Ne treba da bude Sjedinjene Evropske Države. Ne treba da ima jednu valutu. Jer to jednostavno ne funkcioniše. Dovoljno sam mator da sam putovao u Španiju i Grčku u vreme kad su tim državama vladale matore fašističke ubice, i ne sumnjam da će se u jednoj od tih zemalja vratiti takvi dani.
Moj savet Srbiji bi bio: idite u Evropsku uniju, ali nemojte prihvatiti evro, jer ćete pasti u okove koji su napravljeni u Nemačkoj. Vaši očevi i vaši dedovi su ratovali da se oslobode nemačke tiranije - nemojte je prihvatiti u miru.

Ima li simbolike u tome što su se prvog vikenda nakon smrti Margaret Tačer desili neredi na utakmicama Milvola i Njukasla?
Bilo je čudno videti da se huliganizam vraća baš u nedelji u kojoj je ledi Tačer preminula - skoro da sam poželeo da pustim Duran Duran i ošišam se kao princeza Dajana! Mislim da je problem što gomila ološa ide na fudbal. Ovo su bile jedinstvene utakmice: Milvol je igrao na Vembliju u polufinalu FA kupa (kasno popodne, kada su pabovi i dileri kokaina odavno otvorili svoje radnje) i brutalni lokalni derbi između Njukasla i Sanderlenda. Razlog za toliki publicitet bio je uglavnom što su se Milvolovi navijači tukli međusobno, i što je navijač Njukasla udario policijskog konja. Britanci mogu da oproste mnogo stvari, ali ne i udaranje konja.

Izvor: Nedeljnik