Volter Ajzaksonov „Leonardo da Vinči“ je portret stvarnog renesansnog čoveka

Imajući u vidu da je Volter Ajzakson do sada pisao o renesansnim ličnostima, ne čudi što se konačno posvetio samom dobu renesanse. Poput ostalih idola iz Ajzaksonove galerije svestranih ljudi i vizionara – Alberta Ajnštajna, Bendžamina Frenklina, Stiva Džobsa – Leonardo da Vinči je rođen sa viškom receptora, naštimovan tako da razume frekvencije koje njegovi savremenici nisu mogli da čuju, niti su bili sposobni da razumeju stvari koje niko nikada pre nije video, naročito u vezi sa prirodnim i društvenim naukama.

Međutim, postoji značajna razlika između „Leonarda da Vinčija“ i Ajzaksonovih prethodnih biografija. Ostali geniji su za sobom ostavili bogat izvorni materijal o svom životu. Leonardo to nije učinio. Poznato je da postoji 7200 stranica njegovih veličanstvenih beležnica koje mogu biti korisne, i da one obiluju mapama, skicama, anatomskim crtežima, nacrtima novih mašina, modela novog oružja, predlozima za redizajn grada, geometrijskim mustrama, portretima, vrtlozima, kovitlacima, zavijucima, mislima, naučnim zapažanjima neverovatnog predznanja. (Jedno od najneverovatnijih: naslutio je ono što je u biti prvog i trećeg zakona kretanja, 200 godina pre Njutna.)

Ali ono što nedostaje u Leonardovim beleškama – što i sam Ajzakson spremno priznaje – su „privatna lična otkrića.“ Neki biografi se osećaju potpuno komotno sastavljajući celokupni portret zasnovan isključivo na bledim osnovama. (Evo uzmimo za primer masu njih koji su se latili Šekspira.) Čini se da Ajzakson nije jedan od takvih pisaca. S obzirom na to da mu je manjkalo dokumentarnog materijala na koji je navikao, tu činjenicu nadomešćuje obimnom analizom Leonardovog stvaralaštva.

Ajzakson nam vrlo ubedljivo prikazuje Leonarda kao naučnika i izumitelja, inženjera i prikrivenog doktora. Između 1508. i 1513. godine, Leonardo je odrao najmanje 20 leševa, od kojih su se neki i dalje raspadali u njegovim rukama, kako bi izučavao i crtao grupe mišića, organe, mreže vena. Njegova analiza ljudskog tela je bila toliko temeljna da je uspeo da otkrije sistem rada aortnog zaliska 450 godina pre nego što su to učinile medicinske ustanove. („Od svih zadivljujućih stvari koje je Leonardo ostavio za sva vremena“, kaže hirurg Šervin Njuland, „ova se čini da je najizvanrednija.“)

Treba pomenuti da Ajzaksonova knjiga sadrži desetine ilustracija u koloru, svaka vredna divljenja.

Ajzakson se pokazuje u najboljem svetlu kada analizira ono što je Leonarda činilo čovekom. Slavni umetnik redovno je probijao rokove, i više ga je zanimalo da započne novi projekat nego da završi prethodni. Napustio je rad na statui konja, visokog preko 7 metara, namenjenoj princu; odustao je od mnogo slika i murala naručenih od strane bogatih pokrovitelja; skicirao je „leteće mašine koje nikada nisu letele, tenkove koji se nikada nisu kretali, reke koje nikada nisu preusmerene.“

Jedno od njegovih najmanje zapaženih dostignuća vrlo lako može biti elokventni odbrambeni stav u vezi sa odugovlačenjem. „Ljudi uzvišenog genija katkad postignu najviše kada najmanje rade“, rekao je jednom od svojih poslodavaca, „jer su njihovi umovi zaokupljeni njihovim idejama i savršenstvima njihovih zamisli, kojima kasnije daju oblik.“

Leonardo je bio neprikosnoveni perfekcionista. („Primećivao je nedostatke čak i u stvarima koje su drugim ljudima delovale kao čuda“, pisao je raniji biograf.) Radio je na Mona Lizi 16 godina, i bila je u njegovoj sobi i kad je umirao.

Kao i kod mnogih umetnika, Leonardove slabosti su bile neodvojive od njegovih vrlina. Da nije bio perfekcionista koji lako gubi pažnju, za sobom bi ostavio veći zvanični opus ali, takođe, i manje impresivan. Umesto toga, ono što je znao da neće uspeti – napuštao je, što mu je omogućilo da „ostane zapamćen u istoriji kao opsesivni genije pre nego samo pouzdan majstor slikarstva“, piše Ajzakson.

Često se perfekcionizam povezuje sa raznolikim neurozama. Izgleda da je Leonardo umeo prilično dobro da se prilagodi, imajući u vidu da je bio umetnik. Za razliku od Mikelanđela, koji je bio turoban i altruista, Leonardo je bio darežljiv i druželjubiv, sklon nošenju odora u ljubičastoj i roze boji. Nije bio naročito takmičarski nastrojen. Dane nije provodio tražeći kavge. (Nije bio nalik Karavađu.) Bio je ležeran u svojoj homoseksualnosti (nasuprot Mikelanđelu), rado ugađajući svom dugogodišnjem partneru time što mu je obezbeđivao dovoljno cipela i ukrašenih čarapa.

I bio je očigledno lišen ega, „više zainteresovan za sticanje znanja nego za objavljivanje istog“, piše Ajzakson. „Želeo je da nagomila znanje zarad samog znanja, ali i sopstvenog zadovoljstva, pre nego iz želje da sebi stvori ime kao učenjak ili da bude deo napretka istorije.“

U poslednjih nekoliko godina došlo je do prezasićenosti knjigama o takozvanoj nauci o kreativnosti, motivacionim knjigama o poslovanju koje nas uče kako da oslobodimo svog unutarnjeg Leonarda. Uživanje koje nam pruža Ajzaksonova knjiga leži u tome što nam ne prodaje te cinične savete; autor priča priče ljudi koji su, po definiciji, neponovljivi.

Najsnažniji utisak koji knjiga ostavlja jeste saznanje da je Leonardo bio potpuno nezainteresovan za slavu. Živeo je u svetu svojih opsesija. Često je očajavao zbog svoje nesposobnosti da završi započete radove. („Reci mi da li sam ikada uradio nešto“, napisao je u svojim beleškama.) Kakav dar je to što je uradio; kakav dar što uopšte znamo za njega.

Autor: Dženifer Sinior
Izvor: nytimes.com
Prevod: Aleksandra Branković