„Voleo sam da plačem nasmejan“ Duško Kovačević o sebi, svom delu i procesu pisanja

Nedavno je u izdanju Lagune izašlo drugo izdanje knjige „Maratonci trče počasni krug“, objavljene u okviru izabranih dela Duška Kovačevića. Uz proslavljene „Maratonce“, tu je i čuveni „Radovan Treći“, te „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“, kao i njegov manje poznat komad „Svemirski zmaj“, koji slovi kao delo za decu nastalo 1973.



Kovačevićev dečji svet ‒ Mile Pile, uobražena Sanja, Mića ponavljač, Vlaja naučnik... ‒ nosi u sebi iskru njegovih odraslih likova.  Uostalom, podnaslov komada i glasi – Uvod u igre odraslih.

Uzbudljivo je topla, nežna (duhovitost i ironija se podrazumevaju) priča o tome  kako deca odluče da naprave zmaja, a potom i da ga vinu u svemir. Uz pesmu može i sve što ne može, kao što i ne može sve što bi zapravo moglo... A kad se u priču umešaju odrasli, eto nevolje. Oni bi da sude i vetru. I vetar, iako ga niko ne može uhvatiti ni privesti, na suđenje dođe ‒ da čuvar ne bi izgubio posao.

Sudija će vetar osloboditi optužbi, a građane zamoliti da ne tuže prirodu. No, sa decom će vetar naći zajednički jezik i pomoći im da se njihov zmaj u kosmos vine, a zmajonaut će biti jedna mačka koja je  zaključila: „Kad bolje razmislim, šta ću ja ovde; deca me vitlaju, kerovi me vuku za rep, miševi mi se smeju iza leđa, hrana je sve gora...“, i odlučila da je bolje poverovati u slobodu i smoći hrabrosti da poleti.

Velika kriza malog života

Ono što ovoj knjizi daje posebnu draž jeste poglavlje „Radionica pozorišnih priča“, odnosno svojevrsni pretežno autobiografski tekstovi, odnosno priče.

U prvom od njih Kovačević piše da je prva predstava nastala pre 36.000 godina, kada su se jednog dana, jedne noći u pećinu vratila tri lovca gde ih je čekalo dvadesetak rođaka, žena, dece i kada su im uz vatru dočaravali šta se u lovu dešavalo.

Sutradan je plemenski starešina, da se dočarani događaj i žrtve koje je iziskivao ne bi zaboravili, napravio crtež i oslikao ga bojama od biljnih sokova. Tako je, piše Kovačević, nastao prvi „PLAKAT o tragičnom događaju, drami ‒ PREDSTAVI, odigranoj pred publikom ‒ PLEMENOM u praistorijskom pozorištu ‒ PEĆINI, pod osvetljenjem ‒ VATROM, sa petim činom ‒ KATARZOM, kad je većina gledalaca zaplakala i krišom brisala suze“.

Pita se, zatim, šta se promenilo u prikazivanju stvarnog ili možda izmišljenog događaja tokom tih 36.000 godina. U suštini ništa, u formi dosta toga, a forme su „usitnjavanje drame našeg straha od života, tako često opisanog kao strah od smrti“.

Apostrofira fenomen UMETNOSTI i nešto kasnije napominje: „Umetnost može sve, ima moć koju ne poseduje nijedan drugi vid ljudskog rada. I kad se nešto ‘revolucionarno’ pojavi, ustanovi se da je to Leonardo nacrtao kao skicu, igrajući se dok se bavio ozbiljnijim poslovima. Umetnost često prethodi nauci, koja je ponekad zloupotrebi. Leonardo je nacrtao avion, nauka ga napravi, pa iz aviona bombarduje umetnost“.



I danas, piše Kovačević, živimo sve više kao praistorijski ljudi: „Nemaština nas vraća u mase nalik na plemenske čopore, idemo u lov iz koga donosimo zabranjenu lovinu s mutnim pričama, igramo se istinom kao da za greh nikad nismo čuli (...) Velika kriza malog života“.

Pisac je mrtav ili nije pisac

U tekstu „Učenje monologa, dijaloga i razgovora“ Kovačević opisuje kako je „po kućama i dvorištima svog detinjstva i rane mladosti“ slušao razne ljude, uzbudljive priče koje su mu se zauvek utisnule u sećanje, kao i spoznaja „da je istina sama po sebi bitna u sudskim procesima a da izvan suda malko koga zanima ako je dosadna“ i da sve skupa dobija novu dimenziju kad se „spotaknemo o neku jubilarnu godinu, posrnemo i krenemo, potrčkujući u susret padu o kome smo slušali i mislili da se događa samo drugima“.

Sledi priča „Knjige, radio-drame, nekoliko pozorišnih predstava i jedan bioskop u gradu moje mladosti“ u kojoj Kovačević piše o odrastanju, o svojim odlascima u biblioteku, čitanju knjiga za dan i noć, uverenju da „pisac je mrtav ili nije pisac“, Branku Ćopiću („Nikoletinog oca ubili su odmah posle rata optužbama i pretnjama njegovi ratni drugovi i on je nastavio da hoda ovim svetom za koji se borio samo kao prividno živ čovek sve do onog dana kada je zakoračio na most sa svojim imenom“), koji je bio, veli, pisac prvih knjiga „koje sam zavoleo kao golubove koje sam u dnu dvorišta gajio i fudbal koji sam igrao kao što sam disao“.

Piše o piscima i knjigama koji su ga menjali, napominjući da je danas grad njegove mladosti ostao u daljini, postoji samo u sećanju i „do njega ne vodi nijedan običan put (...), samo sećanjem na ljude koje sam voleo dolazim do moje kuće u Masarikovoj ulici“.

O sebi veli: „Voleo sam da se smejem i da plačem nasmejan“ i da je od prve amaterske predstavi 1968. u Novom Sadu pa u narednih 45 godina i više najviše vremena proveo s ljudima s kojima se sprijateljio tokom pisanja ‒ Topalovići, Čvorovići...

Školu za pisanje pozorišnih priča, napominje u priči „Učenik i učitelj pisanja pozorišnih priča“, upisao je sa rukopisom koji nije bio po pravilima prijemnog, ali su ga primili.

Piše, potom, i kako je radio na odseku za dramaturgiju na televiziji, kada ni policajac koji ga je zaustavio zbog nepropisne vožnje, ni mnogi drugi, pa ni on sam nije baš tačno znao šta je to dramaturgija...

Čuveni komad kojim počinje ova knjiga nastao je tokom studija: „Sećajući se grada i ulica detinjstva kojima sam protrčao zagledan u nebo, sa osmehom za ‘strašne’ događaje i s tugom kada se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište ‘Maratonci trče počasni krug’.“

Pisao ga je, veli, dve godine i „kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napusti pogrebnu državu“, a kada ga je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija „ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom i ironijom“.

Može li Radovan bez Džordža

U istoj kalendarskoj godini na scenu „Ateljea 212“ postavljen je i njegov „Radovan Treći“ u „sjajnom izvođenju glumaca koji su danas mitska imena srpskog pozorišta“.

Živeo je u to vreme, beleži, u bedi, nemaštini i tome pripadajućoj depresiji, te je razmišljao da se okrene nekom drugom poslu, a jedan rođak ga je pozvao da dođe u Čikago u koji, kaže, nije otišao, ali je tamo poslao „Džordža ‒ heroja Radovanove TV serije koju je Radovan obožavao do imbecilnosti“. A Džordž je za Radovana „sve ono što došljaci po soliterima nisu uspeli da ostvare; došli su u veliki grad iz Zavičaja, ponoćnim vozom, ali im je srce, uvijeno u košuljicu duše, ostalo u kući s majkom na pragu, koja je nalik na staricu iz pesme ‘U poznu jesen’ Vojislava Ilića“.

Otvarajući dilemu „vredi li potrošiti život na recikliranje sećanja“, tj. na pisanje, „posao rizičan za preživljavanje“, Kovačević se pita i šta bi se desilo s nesrećnim Radovanom da su „hiljade policajaca grada Čikaga uhvatile ili ubile Džordža u kafeu ‘Crveno i crno’ na uglu Stendalove ulice?“, da li bi Radovan preživeo tu nesreću jer „čovek mora nekome da se divi i nekoga da voli, pa makar taj neko i ne postojao.“

Piše potom o „Proleću u januaru“, „Andergraundu“, drugim svojim delima, a kada je o pisanju reč, ističe: „Morate verovati da će vaš rad nekoga obradovati i da će neko kad bude izlazio iz pozorišta biti lepši nego kad je ulazio da gleda vašu predstavu. I još ako taj neko za priče iz vaše radionice pomisli ili kaže: Bože, kako je ovo bilo dobro! ‒  vi ste napravili čudo, stvorili ste za trenutak ‘novog čoveka’ koji je doživeo malo sreće u svetu sopstvene i planetarne depresije“.

Najmarkantniji, pa i najpotresniji momenat u tekstu „Šta sam pokušao da naučim svoje studente tokom kraćeg boravka na Akademiji preimenovanoj u Fakultet dramskih umetnosti“ jeste kako je i zašto napustio profesuru i studente. A poslednje poglavlje „Odmah se vraćam“ završava „preciznim osećanjem“ u odnosu na sopstveni opus i postignuća: „U životu sam uradio više nego što sam očekivao i manje nego što sam mogao.“
 
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic.rs