Vladimir Arsenijević: Realnost koju danas živimo nije ona koju smo priželjkivali 5. oktobra

Najmlađi dobitnik „Ninove nagrade“ Vladimir Arsenijević na intervju je došao sa dva divna, velika psa, koji su leškarili i mazili se dok je on uz kafu govorio o problematici srpskog, ali i globalnog društva, o greškama koje kao Ljudi od zaborava iznova ponavljamo, kulturi u našem društvu i njegovom novom romanu „Ka granici“, trećem delu zamišljene tetralogije „Cloaca Maxima, Sapunska opera“, koja je počela sa knjigom „U potpalublju“ 1994, nastavljena knjigom „Anđela“ 1997. godine, da bi od 1997. do 1999. sporadično radio na rukopisu novog dela.

U martu, prvog dana bombardovanja, 1999. napustio je taj rukopis, međutim, svojevremeno mu se vratio i… knjiga je ove godine objavljena. Stavljena je u formu antičke drame, prenesene u savremeni svet i podeljena na te tri celine, koje su nazvane po elementima koje svaka antička drama poseduje: „hibris“ – nemoć junaka da dobro rezonuje, „ate“ – što je jedna vrsta ludila kojom on čini prekoračenje spram onog što su prirodni zakoni, i „nemezis“ – osveta sudbine koju on dobija zbog te greške koju je počinio.

Zašto ste primarno, svojevremeno napustili rukopis?

U to vreme živeo sam na Banovom brdu, NATO bombardovanje došlo je u Beograd bombardovanjem industrijskih postrojenja u Rakovici. Sa tadašnjom devojkom sam kroz prozor posmatrao kako leti projektil, kako se rasprskava, i sećam se da smo se pogledali i počeli da se smejemo. Za mene je to bio jedan užasavajući trenutak shvativši da su naše reakcije, tokom tih 10 godina, otišle dođavola. Na kraju nas uvek iznenade, uglavnom na neprijatan način, trenuci kojima smo se radovali, koje smo nazivali „Peti oktobar“. Ona nazovi „demokratska opozicija“ strahovito se izjalovila. U političkom, ekonomskom kao i u društvenom smislu, ova realnost koju danas živimo nije ona realnost koju smo priželjkivali. Rezonovao sam da će vreme učiniti svoje i ja ću se vratiti toj priči. Tako sam pre jedno dve-tri godine odlučio da to i uradim. Uzeo sam rukopis koji sam napustio u martu 1999. i krenuo da radim na njemu. Nekih godinu i po dana kasnije, knjiga „Ka granici“ objavljena je.

U potbalublju

Odakle potiče inspiracija za likove?

Pišem od šesnaeste godine, i ako me je nešto u toj klinačkoj umišljenosti uznemiravalo, bila je prosečnost naše stvarnosti, stoga nisam uspevao da nađem književni naboj u našim Ljudima. Međutim kako je stvarnost progresivno postajala sve groznija, a ja kroz to odrastao, shvatio sam da u tom prosečnom čoveku ima neverovatnog tragičkog sadržaja, o kome se zapravo može pisati. U vreme kad sam pisao „U potpalublju“, nalazio sam se u situaciji klasičnoj za nekoga ko ima 27 i bliži se tridesetoj godini života, radi neko sranje od posla, loše zarađuje, živi u iznajmljenom stanu, venčan je i ima malo dete. Sa utiskom da sam se nekako bez veze okliznuo na svim planovima, da ništa u životu nisam uspeo da uradim, da se realni ja multiplicira, a da pri tom, uz ceo taj osećaj nezadovoljstva život nije pružio ono što sam očekivao kad sam bio mlađi, i da još moram da se nosim sa jezivim politikama i ratovima, a da u tome nisam jedini, u tom smislu predstavljam jedan model u društvu. Govoreći o sebi ne govorim samo o sebi. Formirao sam likove koji su po osnovnim koordinatama ličili na mene, ali su imali svoju problematiku i svoju priču da ispričaju.

Da bi odveli likove na odmor izmislili ste mesto, zašto, da li nešto nedostaje realnosti?

Omfalos sam zamislio kao malo ostrvo, smešteno negde između Tasosa i Samotrake, u krajnje severnom delu Egejskog mora. Razlog zašto likove nisam smestio u realno mesto jeste to što sam hteo da ih pomerim iz područja jako tvrde stvarnosti koja je vladala u tadašnjoj Jugoslaviji, u jedan gotovo alegorijski prostor i da iskoristim mitološki i simbolički kapacitet Grčke. Zato se knjiga stilski razlikuje od romana „U potpalublju“ i „Ti i ja Anđela“, koji su nekako dati u jeziku nove stvarnosne proze. Tekst knjige „U potpalublju“ bavi se spoljnim okolnostima unutar kojih su protagonisti jedine žrtve, u knjizi „Ti i ja Anđela“ u prvom planu su njihove manjkavosti i loše navike, pitanje heroina u Beogradu osamdesetih i devedesetih godina XX veka. U novoj knjizi su oni ostavljeni nasamo da se pozabave sopstvenim ličnostima, njihovim odnosom, i ne mogu da kažem da je knjiga sa srećnim završetkom.

Spasavanje koje ubija

Posle imaginarnog odmarališta vodite ih u Eksarhiju, anarho kvart u Atini?

Dosta vremena sam proveo u Atini, jer sam radio kao turistički vodič. Postoji ta jedna Atina koju pokazujete turistima, međutim ova druga, za mene i tada i sada mnogo življa i dinamičnija, koja je prljava, opasna, i ima oštrice. Bio je to užas od urbane zapuštenosti gde su noću na uglu stajali transseksualci, prostitutke, dileri, pijanci, narkomani, i ma koliko Beograd tada prolazio kroz apokalipsu, on nikad nije reflektovao tu apokaliptičnost, dok je u Atini u tom momentu postojala jedna tvrda, interesantna urbanost kao u Njujorku ili Berlinu 1980-ih godina. U političkom smislu ta tradicija anarhističkog pokreta je neverovatno snažna, od 1960-ih godina naovamo. To nisu hipsteri anarhisti, već ljudi koji su skloni, što smo i videli pre nekoliko godina u uličnim sukobima, kada je kriza u Grčkoj bila najjača, sukobljavanju sa snagama sistema. Sećam se 1990-ih godina koliko god su se te strašne stvari dešavale na području bivše Jugoslavije, i koliko god postojao taj niz protesta od 9. marta 1991. na kraju krajeva 5. oktobra 2000, mi smo uvek uzmicali, bojali smo se vodenih topova kao nekakvih aždaja. U Grčkoj sam upoznao drugačiju levicu, anarhističku levicu koja se ne boji direktnog sudara sa režimom, tako mi je bilo veoma interesantno da te protagoniste iz takvog Beograda odvedem u tu Grčke, i suočim ta dva senzibiliteta.

Da li lik vodiča ima metaforički smisao?

Džaba metafora ako moraš da je objašnjavaš. Onaj ko čita treba da pokuša da odgovori. Kad se uzme to da je knjiga komponovana spiralno po principu „Fibonačijeve zlatne spirale“ i da je ta putanja koja protagoniste vodi samo prividno linearna, a zapravo se vrti u krug, nagoveštava nekoliko smernica po kojim može da se tumači deo priče sa „Vodičem“. Dolazi do jedne velike zablude na beogradskim ulicama na kraju knjige između odnosa „Vodiča“ i protagoniste, koji se mogu činiti dovoljno slični jedan drugome, a obojica pomalo slični meni, i sve to daje osnov za jedno slobodno tumačenje.

Problem heroina 1990-ih, Anđelino skidanje sa njega, pričajte nam o tome?

Pripadam generaciji koja je identitet tražila kroz muziku supkulturnih ideologija. Razvio sam se kroz ranu pank scenu koja je nastajala u Beogradu paralelno sa nešto uspešnijom novotalasnom scenom, i koja se odvijala na nekoliko punktova. Ona je na interesantan i dinamičan način komunicirala sa sličnim scenama u Zagrebu, Ljubljani ali i Novom Sadu, delimično se i Sarajevo uključivalo. Postojala je ta sjajna omladinska povezanost na prostoru bivše Jugoslavije. To su takođe bila jako depresivna vremena, trenutak kad umire Tito naša stvarnost se pretvara u seriju slogana i posle Tita – Tito, čovek opaža jedan sistem koji je u strahu od budućnosti i koji nema nijedno rešenje niti predlog kuda bi mi trebali da idemo, a dolazi zajedno sa strahovitom ekonomskom krizom, kakvu danas ne možemo ni da zamislimo, usred svega toga nastaje jedna jako kreativna scena koja bi mogla da stvori neki paralelni koncept za budućnost. Međutim, deo tog senzibiliteta jeste bio taj slobodan odnos prema drogama, i vrlo brzo se tu profiliše heroin kao jedna vrsta beogradskog usuda. Čitav niz ljudi je bio pokošen njime. Početkom 1990-ih ekonomska kriza se nije smirivala a njoj se pridružila i jedna strahovita politička kriza koja je dobila etničko obeležje. Anđela je deo te priče sa heroinom koja se nastavlja kroz 1990-e godine kad je heroin bio jeftin i dostupan. Shvaćeno je, baš zbog te dostupnosti, da je diler neko poprilično velik i da bi to verovatno mogle da budu tajne službe i država, što se na kraju i dokazalo, 5. i 6. oktobra kad je Miloševićeva država doživela kolaps i ostavila prazne institucije, pa su ovi „pobunjenici“, ili da stavim još veće znake navoda, „demokratska opozicija“ ulazili u te institucije, i tada je u sefu „Komercijalne banke“ nađeno pola tone neregistrovanog heroina koji je država distribuirala i koristila za finansiranje ratova. Za mene je to velika priča o tome kako ono što te spasava ne samo da te ubija, već ti ga daje ista ona država od koje pokušavaš da se spaseš.

U knjizi glavni lik brine o ženi i detetu, i nema problem da preuzme „patrijarhalnu ulogu žene“ pa na taj način razbija koncept društvenog standarda u našem u neku ruku i dalje zaostalom društvu. Kako se odnosite prema tome?

Rodne uloge mi ne idu od ruke, često nešto što se očekuje od muškarca nije nešto čemu sam sklon. Mislim da su velikom broju nas te tradicionalne uloge, koje su nam zadate, u velikoj meri pitanje prošlosti, makar u onim socijalnim krugovima u kojima postojimo.

Šta predstavlja pećina u knjizi?

Pa čak i kaže „Vodič“, kad ga pita protagonista „a šta je tamo dublje?“ odgovara „pakao“, a onda se nasmeje i kaže „otkud znam, pećina je tamo dubLje“. Mene su uvek fascinirale pećine, mislim da to vuče poreklo iz jednog doživLjaja iz ranog detinjstva. Rođen sam i odrastao u Puli i kad sam bio baš jako mali, tamo se odvio tragičan događaj kada su dva dečaka nestala, pa su ih danima kasnije pronašli mrtve u pećini. Kasnije sam zapazio da se pećina javlja u mnogim mojim knjigama, recimo u knjizi „Predator“ isto igra veliku ulogu. To je sve jedan nanos u književnosti o kome je neprijatno pričati, ali svakako da predstavlja ono nepoznato u nama, nešto podzemno i tamnije, onaj prostor gde možeš da se suočiš sa misterioznijim stranama sopstvene ličnosti.

Radnja dela je smeštena u 1990-e, da li možete da nam uporedite taj period sa današnjicom?

Danas nije dobro po bilo kom kriterijumu, u pitanju je doba ogromne nesigurnosti, ali činjenica je da smo 1990-ih godina bili u seriji strahovitih ratova, koji su inicirani odavde iz Beograda, da su Ljudi ginuli u stotinama često i hiljadama iz dana u dan, da smo otkopavali masovne grobnice sa civilima, preklanim ženama, decom, da su gradovi bili okupirani po tri-četiri godine, da su sela gorela ukazuje na strahoviti užas.



Kroz likove u knjizi osuđuje se primitivizam, mržnja i mobilizacija, iako više nema rata, kakva je situacija danas?

Nažalost, veliki deo elemenata koji su pokretali te užasne procese i dalje su sa nama i u međuvremenu su dodatno sofisticirani. Manipulacija mržnjom, zasnovana na tim bliskostima jeste nešto što nazivam najjednostavnijom definicijom onoga što Balkan ili ovaj jugoistok Evrope zapravo jeste. Mi uvek najviše mrzimo prvog komšiju, zato što u prvom komšiji prepoznajemo najviše bliskosti, i ta vrsta otkrića sebe u drugome inicira tu vrstu mržnje. On je sjajan element za manipulaciju, i način na koji naročito štampani mediji šire i promovišu tu mržnju, ta užasna tabloidna štampa u Srbiji koja je zaista jedno zlo po sebi, nešto je što će ostati označitelj vremena, kad se jednog dana, ako se ikad promenimo kao društvo. Druga stvar koja je pored mržnje zabrinjavajuća jeste zaborav. Broj ljudi koji osporava dokazane činjenice o zločinima kao onog koji se dogodilo u Srebrenici, strahovit je. Mi svi znamo da živimo u vremenu postistine i da svako veruje u šta odluči da veruje, ali ima nečeg jako deprimirajućeg u tome što su 2000, kad je Milošević uhapšen i odveden u Hag, Tuđman umro, Srbija i Crna Gora izbombardovani, odjednom stvoreni uslovi za drugačiju budućnost. Tada čak i oni najgori među nama nisu osporavali zločine. Oni su ih minimalizovali, ili davali objašnjenja za njihovu neophodnost, npr. „šta su oni nama radili“, ali način na koji se danas osporava i slobodno negira, nešto je što zaista mrzim.

Bez dnevne politike

Devedesete su na široka vrata uvele nekulturu i turbo-folk uz pomoć medija, i danas imamo te „lake zabave“ za široke mase, dok se kultura borila, ali i dalje bori iz nekog ćoška alternative. Da li smo pre devedesetih bili kulturniji?

To je posledica nečega što bi se nazvalo retroaktivnom utopijom. Mi verujemo da je nekada bilo bolje, ali po mom iskustvu ne, nije. Ta vrsta jezive kulture uvek je bila dominantna. U tom periodu ljudi su gledali filmove kao što je „Tesna koža“, i ostala populistička sranja koja su se jeftino proizvodila, slušali Halida Bešlića i Lepu Brenu. Masovna kultura jeste nešto što se proizvodi za trenutak, nešto što je već u startu nezainteresovano za pitanje dugog trajanja i odlazi sa vremenom. U dominantnim kulturnim matricama uvek je postojala jedna jako vulgarna, a često i morbidna tvorevina, koja se 1990-ih reflektovala u turbo-folk. Ne želim da zvuči kao odbrana turbo-folka ali ima jedna interesantnost, na stranu činjenica da je on služio kao muzički bekgraund za masovne zločine, ali gledano naspram onoga što su nekada bili zahtevi vremena, turbo-folk se pokazao kao relativno fleksibilan pravac. Ta vrsta muzike na početku je označavala fuziju narodnjačkog i metalnog zvuka, a onda je kasnije usvojena neka tehno dens matrica. Dakle, turbo-folk je razvezao ono što je nekada bio taj zatvoreni kosmos narodne pesme i uveo mnogo savremenih elemenata, dok se taj krug nije zatvorio i onda je čovek mogao da uvidi da nema značajnih razlika između „MTV“ i „Pink“ spotova, sem u produkcijskom smislu, jer su „MTV“ spotovi bili skuplji, ali su se obraćali sličnom senzibilitetu, koristeći sličnu estetiku. Turbo-folk je zapravo jedna tužna mera naše savremenosti. Što se tiče današnjice, živimo u vremenu gde možemo pritiskom na dugme da biramo sadržaje, a to što se ostaje na određenom kanalu jeste jedan vid intelektualne lenjosti. Postoji analogija naše „Farme“ i činjenice da je Donald Tramp predsednik Amerike, sve je to deo jednog te istog procesa vraćanja nečemu što je do granice vulgarnosti jako lako razumljivo. To su označitelji vremena u kome živimo i jednog dana kad se udaljimo biće interesantnije analizirati situaciju.

U knjizi se likovi pitaju kako je došlo do toga da Milošević bude reizabran za predsednika, i danas se često postavlja isto pitanje ali vezano za trenutnog predsednika. Da li možete to da poredite?

Vratimo se na Trampa i zapitanost liberalne Amerike kako je moguće i ko je to glasao za njega. Mi smo uvek voleli da živimo u okruženju sebi sličnih sa kojima možemo da razmenjujemo neke poglede na stvarnost. Ni 1990-ih godina nismo znali ko to uopšte glasa za Miloševića. Ljudi koji prave takve izbore često se nazivaju „tihim glasačima“ koji možda nisu u stanju da analiziraju svoje odluke i čije poteze mi često nismo u stanju da razumemo. Isto ostaje i za danas, ko to zapravo glasa za Vučića mi i dalje ne znamo. Činjenica da su to isti ljudi, i da ta politika opstaje… razmatranje, recimo, pitanje dizanja spomenika Miloševiću je frapantno. judi koji su u najmanju ruku trebali da budu izvedeni pred sud za zločine koje su počinili, i dalje su vrh naše politike, to je zastrašujuće. Mada moram da im priznam sposobnost da presvuku odela, oni su se iz onih „hard core“ četnika pretvorili u neke balkanske neoliberale, šta god to da bilo, sa nacionalističkom pozadinom, srcem i dušom, pa idu u Brisel i nešto predstavljaju. I onda dolazi inverzija koja je meni užasno interesantna, da neko ko ima demokratski kapacitet u ovoj zemlji mora da glumi nacionalistu ili misli da mora da bi ubedio glasača jeste, ta tužna priča o „Demokratskoj stranci“, a da neko ko ima ozbiljnog nacionalističkog kredita, on može daj kredit da troši i da rešava pitanje Kosova. Nisu „naprednjaci“ naš problem, oni rade svoju stvar i meni je užasno što su oni toliko uspešni u tome, ali na koji način možemo da im zamerimo što su bolji od onih drugih? Pre svega to je najveće razočaranje, naš problem ostajemo sami mi, govorim o malom segmentu društva koji je imao zamisao kako ova zemlja može da izgleda, i shvatio da je apsolutno nereprezentovan, i da niko ne promoviše te vrednosti.

Kako vi rešavate tu situaciju?

Za mene je pitanje manjeg zla bespredmetno i zapravo sam izgubio volju da se bavim tim ljudima, već tražim način da se izdignem iz tog mulja koji predstavlja dnevna politika u Srbiji, da stvari radim na nekom drugačijem nivou kroz aktivnosti udruženja „Krokodil“. Projekti kao „Jezici i nacionalizmi“, „Deklaracija o zajedničkom jeziku“, ili projekat na kome sada radimo „Istoričari protiv revizionizma, u ime multiperspektivne istoriografije“ govori u prilog tome da stvari mogu da se rešavaju na jednom drugačijem nivou i da se ulaže napor da se stvarnost čini boljom. Tu rezultati nisu brzi niti zagarantovani, ali makar je u pitanju prostor čist od dnevne politike koja je mene odavno prestala da interesuje.

Da li vidite boljitak u budućnosti?

Koliko god bilo nepopularno ja i sad vidim da do tog boljitka dolazi, samo što to nije onaj boljitak, kome smo se, a i ko zna kom se to boljitku svako od nas pojedinačno nadao. Činjenica da su nam u rukama stvari koje su nam bile jako daleke, da imamo „internet“, kulturne sadržaje, da možemo za male pare da putujemo na drugi kontinent, i da nam je svet otvoreniji, podseća me na onu privilegovanost koju je imala bivša Jugoslavija. Naravno, jedan veliki broj ljudi živi u strahovito tegobnim ekonomskim uslovima i njima putovanje pa i do Avale predstavlja gotovo nemoguću misiju, ali to je takođe suština ovog sveta i neće se popravljati onako kako bi bilo koji idealista, pa i ja, zamišljao. Jedno globalno društvo srećnih ljudi u jednoj apsolutnoj ravnopravnosti zauvek će ostati zamisao i ideja. Ipak neke stvari svet čine boljim nego što jeste, ako ništa drugo ono najsiromašnije dete u Indiji, uz pomoć „interneta“ može da vidi kako živi ona druga polovina i da zamisli kako život treba da izgleda. Mislim da je to osvešćenje zalog za neku drugačiju budućnost.

Piše: Una Miletić
Izvor: Danas