Vlada Arsić: Reakcije me nisu iznenadile, ali jeste njihov ishod

Dugo očekivani triler Vlade Arsića „Osinje gnezdo“ i pre nego što ga je iko i pročitao probudio je interesovanje čitaoca, tabloida, raznih analitičara. Svako je o njemu imao svoj sud. Naime, od kada su krajem prošle godine objavljeni pogovor i dva poglavlja romana na Laguninom sajtu – jedino što je bilo dostupno javnosti, kao i samo spominjanje preispitivanja mita o spaljivanju mošti Svetog Save bilo je dovoljno da pitanja počnu da se nižu. Nisu izostale ni razne teorije zavere.

Vlada Arsić je na ovom romanu radio deset godina, još od prvih nagoveštaja da zvanično predstavljena priča o sudbini moštiju Svetog Save „obiluje brojnim nelogičnostima i protivrečnostima“. Iako ističe da je reč o fikciji, da su likovi i događaji uglavnom izmišljeni, Arsić dodaje da je svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima u najmanju ruku – tragična. U pogovoru romana „Osinje gnezdo“ autor iznosi isključivo činjenice bazirane na istorijskim i savremenim svedočenjima i dokumentima.

Sve veći broj domaćih autora se opredeljuje za tzv. denbraunovske teme i pristup, smeštajući istorijske događaje u mistični, pseudoistorijski kontekst. Da li je to slučaj i sa „Osinjim gnezdom“? Kakav je vaš stav o ovom pristupu književnosti? 

Lično, bavim se romansiranom istorijom i ne libim se da koristim fikciju kao vezivni materijal, kao sredstvo da se jedna okoštala, često suvoparna prošlost oživi i približi savremenim čitaocima, pre svega mlađim naraštajima. Kada, recimo, čujete ili pročitate da je u epidemiji pegavog tifusa u Srbiji, krajem 1914. godine i početkom sledeće, umrlo između 130 i 200 hiljada ljudi, ma koliko delovalo strašno, ipak je samo statistički podatak, nešto što se dogodilo davno, nekom vama nepoznatom, nešto što retko izaziva posebne emocije. Međutim, kada napišete roman i predstavite likove (stvarne ili izmišljene, svejedno), kada čitaoce upoznate s njihovim životom, njihovim željama, planovima, nadama i snovima, kada omogućite da se s njima srode i zavole ih, a onda ih uvedete u taj vrtlog pomora, čitava priča dobija sasvim drugačiju percepciju. I s toga je romansirana istorija važna, prijemčivija i životnija od suvog nabrajanja imena, datuma i/ili događaja.

S druge strane, nemam ništa protiv i kada je reč o alternativnoj, odnosno kako vi kažete pseudoistoriji, izmišljenim pričama u kojima autori sebi daju slobodu u mašti i iznose različite fantazmagorije. Jedino je važno da se te dve stvari razdvoje i jasno predstave, da se čitaoci ne dovedu u zabludu da su čitajući maštarije saznali nešto što se, zapravo, nikada i nije dogodilo. „Osinje gnezdo“ je predstavljen kao triler, što žanrovski možda i jeste, ali je pre svega romansirana istorija, roman u kojem svaka glava korespondira s nečim što se zaista dogodilo ili se, barem, moglo dogoditi.

Zašto smatrate da je biti pisac istorijskih romana u Srbiji slično kao da ste drvoseča koji živi u šumi?

Ponajpre, zbog mnoštva tema. Živimo na području koje je neretko bilo u epicentru istorijskih zbivanja, u zemlji gde su se događaji nizali, međusobno prožimali, preticali, pa čak i saplitali. Kada biste nekom strancu morali da objasnite neke savremene uzročno-posledične odnose među balkanskim plemenima, morate se vratiti na sam početak, a kada je, šta i gde započelo ponekad ne zna ni sam Savaot. Rečju, u koji god period da zagrebete, za koju god epohu da se uhvatite, uvek ćete izrudariti nešto novo, vremenom zaboravljeno ili zatureno, za širu publiku zanimljivo i mahom nepoznato.

„Osinje gnezdo” nije prvi roman sa ovom temom – „Jedno ubistvo u patrijaršiji” ima sličan zapelet. Ipak, vaš roman je izazvao burne reakcije pre nego što je objavljen. Šta je to što je toliko ustalasalo duhove i pokrenulo tabloide?

Mošti Svetog Save i njihova sudbina poslužili su Nenadu Novaku Stefanoviću da isplete jednu zanimljivu priču, savršen triler, ali se njima, u svom romanu, ne bavi previše. U „Osinjem gnezdu“ radnja se proteže tokom čitava četiri veka, nema, niti je mogla imati glavnog junaka u književnom smislu, ako to već nisu bile same mošti. Otprilike, kao Drina u Andrićevoj ćupriji.

Dok sam prikupljao građu i prijateljima govorio šta istražujem, mahom su me svi gledali u čudu i neverici. Međutim, samo na osnovu pogovora romana, a to je jedino što je bilo dostupno javnosti pre objavljivanja knjige, tabloidi su najavili otkriće veka što je, naravno, izazvalo i burne reakcije. Oglasili su se verski analitičari, istoričari i publicisti, pa i same crkvene vladike. Reakcije me nisu iznenadile, ali jeste njihov ishod. Umesto očekivanih tvrdnji da je reč o običnim besmislicama i koještarijama, ispostavilo se da, zapravo, nisam otkrio ništa novo, ništa što se u samoj Patrijaršiji već nije znalo ili barem naslućivalo.

Naglašavate da roman nema nameru da pravi podele u srpskoj Crkvi? Govorite i o dva mita o Svetom Savi?

Ne. Bez obzira na krajnji ishod priče o moštima, one zasigurno neće doprineti bilo kakvoj podeli ili razdoru unutar Crkve. Međutim, roman govori i o nekim drugim podelama i sukobima, a koje se, maltene, odvijaju pred našim očima. Delo i put koji su utrli brojni srpski svetitelji i prosvetitelji, od Svetog Save, preko Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića i Svetog Ave Justina Popovića, pa sve do počivšeg patrijarha Pavla, javno svi hvale i slave, dok se pod okriljem naše Crkve krišom odvijaju i neki sasvim drugačiji, da ne kažem suprotni procesi. Verujem da će upravo taj deo romana, zapravo, izazvati i najveće reakcije.

Da li Srbi vole teorije zavere? Da li ste vi kao pisac postali žrtva pokušaja da se odgonetne po čijem nalogu ste pisali ovaj roman?

Čini mi se da vole. Za sada, čuo sam ili pročitao da je roman podmetnut od stranih obaveštajnih centara moći, zatim da ga je naručila sama Crkva u trenutku kada obeležava 800 godina svoje autokefalnosti, pa sve do toga da je priča zakuvana od strane Službe državne bezbednosti. Međutim, napominjem da su ovakve ocene stigle samo na osnovu pogovora knjige. Kada je budu pročitali u celini, verujem da će i takvih teorija biti znatno više.

Knjigu ste pisali skoro deset godina. Šta je bio prvi impuls, ideja, motiv za ovu priču?

Jedan običan, reporterski zadatak, odveo me je u Kumanicu, manastir na samoj granici Srbije i Crne Gore. Bilo je to uoči letnjeg Aranđelovdana, 25. jula 2009. godine, na dan kada se tradicionalno sa Peštera, sa severa Crne Gore i iz istočne Hercegovine, sjati na hiljade vernika kako bi se poklonili pred moštima Svetog Grigorija Kumaničkog. Rekli su mi da im ovaj svetitelj čini čuda, da su mu isceljujuće moći možda i veće od onih pod Ostrogom, ali i to da se pod imenom ovog sveca (mošti Svetog Grigorija, odnosno ono što je od njih sačuvano, i danas se čuvaju u manastiru Dragović u Dalmaciji), kriju mošti Svetog Save. To je za mene bio neverovatan, zapanjujući podatak, dovoljan da se pozabavim i poznatom pričom o lomači na Vračaru.

Za deset godina nisam pronašao ni jedan materijalni dokaz, ni jednu zabelešku svedoka samog događaja, bilo čije svedočenje da je tada i tada, tuda i tuda, prošla svirepa turska vojska s otetim moštima Svetog Save. U stvari, sve što danas znamo o tome svodi se na mit, na priču iz pete, šeste ili ko zna koje ruke. S druge strane, pronalazio sam neke potpuno drugačije podatke koji su mi i bili osnov da napišem jedan ovakav roman.

Koje kriterijume, po vašem mišljenju, treba da ispuni dobar istorijski roman?

Istorija je najranjivija naučna disciplina, podložna raznim uticajima i interesima. Sve ono što smatramo istorijskim faktima, konačnim i nepromenljivim, može se, ako je to u nečijem interesu, vremenom promeniti i predstaviti drugačije. Recimo, znate li kako osmanski istoričari danas prikazuju balkanske ratove? Kao genocid udruženih pravoslavnih balkanskih naroda protiv muslimana koji su na tom prostoru vekovima mirno živeli i preživljavali od svog rada! Naravno da je reč o besmislici, ali se na tome istrajno i uporno radi kako bi se pravi motivi zamaglili i prikazali potpuno drugačije. Ili, na primer, na Mirovnoj konferenciji nakon Velikog rata, Srbija je imala posebno mesto, svuda je bila priznata i uvažavana, da bi tokom obeležavanja stogodišnjici te iste Konferencije, dobila mesto iza nekakvog stuba! Zašto?! Pa zato što se mi sami ne bavimo dovoljno tim Velikim ratom, najslavnijom, ujedno i najtragičnijom epopejom u modernoj Srbiji. Ako se ne podsećamo, ako ne snimamo filmove, ne igramo predstave, ako to nije deo obaveznog nastavnog programa, ako sami sebe ne cenimo… Pa kako onda da očekujemo da će nas neki drugi poštovati?

Sve ovo govorim kako bih ukazao na značaj naše povesnice, a time i na značaj istorijskih romana. A kakvi bi trebalo da budu ti romani da bi se smatrali dobrim? Moraju da budu pitki, zanimljivi, intrigantni, čitljivi i ne previše pretenciozni. I naravno da se, povrh svega, gde god je to moguće, oslanjaju na podatke koje je prihvatila i podržala zvanična istoriografija.

Kako objašnjavate da se sve više novinara okreće književnosti?

Nažalost, ne okreću se svi. Mnoge kolege koje krasi kuraž da odbace kakvu-takvu sigurnost radnog mesta političkog dobošara ili agitropa, nastavljaju ili završavaju karijeru kao vozači kamiona, perači automobila, kao konobari ili taksisti, bilo šta što će im omogućiti dostojanstvo i neku vrstu egzistencije. Naravno, ima i pisaca, pojedini su i više nego uspešni, ali iako se koristi sličan, da ne kažem isti alat, novinarstvo i književnost nisu isto. Možete biti novinar britkog uma, sposobni da razlučite bitno od nebitnog, da brzo reagujete ili postavite dobro pitanje, dakle sve ono što krasi dobrog novinara, ali da se slabo ili nikako ne snađete u literaturi. Svojevremeno, u moje vreme, postojala je reportaža koja se smatrala vrhom novinarskog izražavanja i s kojom je retko ko mogao da se nosi. Morali ste da vladate naracijom, da imate dar za deskripcije, da rečima vajate sliku koju će čitalac imati pred očima… Nažalost, u današnjem instant-novinarstvu nema mesta ni za reportažu ni za reportere, ali je većina njih, srećom, završila upravo u književnosti.

Ovih dana aktuelna je polemika oko bojkota NIN-ove nagrade. Zašto smatrate da je „NIN-ova nagrada najveća antipropaganda domaće književnosti“?

Zato što to jeste! Zamislite kada danas, u ovakvoj produkciji, za neko štivo kažete da je roman godine! Pa to mora da „oduva“, da raspameti, da se njen autor odmah uvrsti među najuglednije srpske klasike, da se njegova knjiga, već koliko naredne godine, uvrsti u školsku lektiru. Mislim, trebalo bi…  A šta dobijamo? Već godinama, čast izuzecima, za ime laureata prvi put čujete tek kada ga proglase dobitnikom NIN-ove nagrade (što samo po sebi nije loše, jer bi se dalo zaključiti da smo zemlja genijalaca, da imamo čitavu armiju anonimnih pisaca kojima nedostaje samo ova nagrada da bi se pročuli).

A šta tek reći za same romane? U poslednjih dvadesetak godina broj onih koji su me iskreno oduševili manji je od broja prstiju na stolarskoj ruci. Većina drugih me podseća na običnu mentalnu masturbaciju gde ni samom autoru, verovatno, nije jasno šta je to želeo da kaže. Najposle, zašto smatram da su ovakva dela antipropaganda domaće književnosti? Zato što imate mnoštvo čitalaca koji iz nekih svojih razloga, a priori, ne čitaju dela domaćih autora. Možda bi se neko i predomislio, možda biste nekog i ubedili da je domaća literatura vredna pomena i da bi trebalo i s njom da se upozna. I za čim će prvo da posegne? Logično, za onim što je neko u javnosti plasirao kao najbolje od najboljeg, odnosno ono što je proglasio Žiri NIN-ove nagrade. Nastavak možete i sami da naslutite: pročitaće pedesetak strana i odustati! I naravno, zaključiće da ako je ovo najbolje što srpska književnost nudi, e onda ste, kolektivno, džaba krečili!
 
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Izvor: mediasfera.rs