Vijet Tan Nujen: Ideje koje neće preživeti koronavirus

Ponekad me ljudi pitaju šta je potrebno da bi neko bio pisac. Neophodno je, odgovaram im, da neprestano čitate, provodite hiljade sati pišući i razvijete mazohističku otpornost na kritiku i izolaciju. Proteklih nedelja se pokazalo da su me ovi kvaliteti dobro pripremili za život u vreme vladavine koronavirusa.

Činjenica da skoro uživam u ovom periodu izolacije – ako izuzmemo napade straha od prerane smrti i izlive besa prouzrokovane nesposobnošću predstavnika vlasti – pomogla mi je da jasnije sagledam privilegovani položaj u kome se nalazim. Sve što znam o haosu koji u životima mojih sugrađana izazivaju gubitak posla i besparica, užasnim iskustvima zdravstvenih radnika i agoniji obolelih i porodica koje su izgubile najbliže, znam isključivo zahvaljujući društvenim mrežama.

Neki od nas samo iz daleka posmatraju distopiju, drugi su primorani da u njoj žive.

Ako ništa drugo, ova kriza nam je ukazala na stvarno stanje u kome se nalazi naše društvo. Ispostavilo se da baš i nismo toliko zdravi koliko smo mislili. Napadajući izvesne pojedince, ovaj virus je ogolio bolest od koje pati cela zajednica. Njeni simptomi – nejednakost, nedostatak empatije, sebičnost i motivisanost profitom koja potcenjuje ljudski život i precenjuje materijalna dobra – dugo su se skrivali iza fasade dobre stare „američke izuzetnosti“, i rumenih obraza optimističnih Amerikanaca na pragu srčanog udara.

Čak i ako Amerika, onakva kakvu je poznajemo, preživi ovu epidemiju, neće se izvući nekažnjeno. Ako znamo da se kod pacijenta koji preživi potencijalno smrtonosnu bolest obično raspršuje iluzija o vlastitoj nepobedivosti, onda je sasvim izvesno da će se i naša nacija posle kovida-19 suočiti sa konačnim rušenjem mita o tome da živimo u najboljoj zemlji na svetu. Biće to težak udarac čak i za siromašne, marginalizovane i one koji žive na rubu siromaštva, koji su, ako ni na šta drugo, beskrajno ponosni na svoje amerikanstvo.

Možda će nas to što za vreme karantina imamo utisak da smo zarobljeni navesti da razmislimo o tome kako zaista izgleda boravak iz rešetaka. Tu su, naravno, i stvarni zatvori i njihovi stanovnici koji trenutno nemaju nikakve šanse da pobegnu od opasnog virusa. Po uslovima za život od kaznenih institucija se mnogo ne razlikuju ni centri za smeštaj imigranata. Ne smemo zaboraviti ni na ekonomsko zatočeništvo siromašnih i ljudi sa nesigurnim radnim mestima, za koje čak i jedna neisplaćena plata može značiti gubitak krova nad glavom, a bolest bez uplaćenog zdravstvenog osiguranja – sigurnu smrt.

Ali istovremeno bi trebalo imati na umu i to da su zatvori i logori često bili mesta na kojima su se rađale nove, radikalne ideje i na kojima su zatvorenici postajali aktivisti i revolucionari. Da li bi bilo previše optimistično očekivati da će prisilna izolacija neke Amerikance primorati na radikalnu autorefleksiju, preispitivanje prioriteta i, na kraju krajeva, solidarnost?

Kriza često podstiče strah i mržnju. U poslednje vreme postali smo svedoci rasističkih napada na Azijce i Amerikance azijskog porekla zbog onoga što neki nazivaju „kineskim virusom“. Pred nama je izbor: hoćemo li prihvatiti da živimo u svetu u kome vladaju podele i bespoštedna borba oko resursa, ili ćemo zamisliti budućnost u kojoj će naše društvo biti ocenjivano po tome kako se odnosi prema bolesnima, siromašnima, starima i drugačijima?

Kao pisac, znam da uvođenje ovako ozbiljne dileme predstavlja prelomni trenutak svake priče. Tada junak – u ovom slučaju američki narod, da ne pominjemo predsednika – donosi odluku koja nam nadalje govori sve što treba da znamo o njegovom karakteru.

U našoj drami još uvek ima vremena za kulminaciju. Mi smo tek stigli do kraja prvog čina, gde polako postajemo svesni pretnje i shvatamo da se nešto mora uraditi. Jedino što trenutno možemo, jeste da činimo što je u našoj moći kako bismo pobedili kovid-19 i preživeli kao država – oslabljeni, ali živi.

Do kulminacije u pričama dolazi kada junak sretne dostojnog protivnika – ne nekog ko je slab, marginalizovan ili drugačiji, već nekog ili nešto zaista monstruozno. Kovid-19, koliko god nam opasno delovao, nije ništa više od običnog filmskog negativca. Naš stvarni neprijatelj ne dolazi spolja, već iznutra. Naš stvarni neprijatelj nije virus, već naš odgovor na virus – odgovor koji je degradiran i deformisan strukturnim nejednakostima u ovom društvu.

U knjigama o istoriji Amerike čitamo o kolonijalizmu, kapitalizmu, eksploataciji ljudi i resursa –  fenomenima čije su žrtve najčešće bili siromašni, migranti i ljudi crne i braon kože. Posledice takve istorije danas se manifestuju u našoj opsesivnoj potrebi da gomilamo, svesni da živimo u svetu u kome svako prvenstveno mora da brine o sebi; u zavisnosti od nedovoljno plaćenog rada žena i manjina; i u nesposobnosti sistema da pruži zdravstvenu i socijalnu zaštitu, univerzalni minimalni prihod i obrazovanje onima kojima je to najpotrebnije.

Ova kriza otkrila nam je ružnu istinu da – iako je svako od nas ranjiv, pa čak i korporacije i bogataši – naša vlada prioritet daje zaštiti najmanje ugroženih.

Da je ovo klasična holivudska priča, izuzetni američki superheroj, neodlučan i snebivljiv u prvom činu, u ovom prelomnom trenutku bi doneo pravu odluku. Zli kovid-19 bio bi pobeđen, red bi se vratio u društvo i sve bi izgledalo baš kao i pre pojave negativca.

Ali ako naše društvo posle pobede nad kovidom-19 bude izgledalo isto kao i pre, biće to Pirova pobeda. Sa sigurnošću možemo računati na nastavke – i to sve dok ne stignemo do finala u vidu klimatske katastrofe. Ako je naše posrtanje u borbi sa koronavirusom indikator toga kako ćemo pristupiti tom problemu, u velikoj smo nevolji.

U ovim mračnim vremenima postoji i tračak nade: radnici se u nekim kompanijama bune protiv eksploatacije, ljudi doniraju maske, novac i svoje slobodno vreme, zdravstveni radnici i pacijenti ukazuju na skandalozno stanje u zdravstvu, a neznanci pozdravljaju jedni druge na ulici (što u mom Los Anđelesu predstavlja gotovo nezamisliv akt solidarnosti).

Znam da nisam jedini koji razmišlja o svemu ovome. Možda će izolacija konačno podstaći ljude da rade ono od čega pisci žive: da maštaju, saosećaju, sanjare. Imati vremena za takve stvari čini nas bar jedan korak bližim utopiji. Ja se ne bavim pisanjem samo zato što mi to pričinjava zadovoljstvo, već i iz straha – straha da neću biti u stanju da živim punim plućima ako ne ispričam novu priču.

Amerikanci će jednog dama izaći iz izolacije i prebrojati žrtve: i ljude i ideje koje nisu preživele krizu. A onda ćemo odlučiti koja će to priča omogućiti preživelima da žive život punim plućima.
 

---

Vijet Tan Nujen autor je romana „Simpatizer“, iz edicije Amerikana, ovenčanog Pulicerovom, Edgar nagradom, nagradama PEN/Fokner, Karnegi, APALA. Sasvim različit od svih romana i filmova o Vijetnamskom ratu koji mu prethode, sa literarnom elegancijom i mračnom pronicljivošću, ovaj roman nam prikazuje perspektivu rastrzanog subverzivca i idealiste i razotkriva onu stranu rata i njegovih posledica koje Amerika nikad nije videla.

„U poslednjim poglavljima Simpatizer postaje apsurdno remek-delo koje je moglo izaći iz Kafkinog ili Ženeovog pera.“ New York Times
 
Autor: Vijet Tan Nujen
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Fourandsixty - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons