Laguna - Bukmarker - „Vidno polje“ – o sebi i drugima, nekad i sad - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Vidno polje“ – o sebi i drugima, nekad i sad

U ovoj godini na zalasku objavljeno je mnogo vrednih knjiga, nagrađenih i nenagrađenih, razglašenih i onih nepravedno prećutanih. U ovoj poslednjoj rubrici, ako sam dobro zapazio, kao da je ostalo bez zasluženog odziva i „Vidno poljeGorana Babića – uprkos lepim najavama s prednje i stražnje korice. Najlepši i najkompleksniji pozdrav knjizi i njenom piscu ispisuje Ante Tomić. Njegove dve rečenice imaju nadliterarnu važnost i težinu: „Nakon što su nas najsrčaniji patrioti na svaki mogući način uništili, valja pročitati ‘Vidno polje’ Gorana Babića da bi se shvatile dvije stvari. Pod jedan, da je izdaja često jedini izbor časnog čovjeka i, pod dva, da su izdajnici naši najbolji pisci.“

Ne idući za jačim nego za boljim, Goran Babić početkom devedesetih odlazi iz Zagreba u Beograd, gde i danas živi. To je zakonit ishod njegovog otpora Tuđmanu, „ustašiji“ i „tuđmanoidima“. Taj otpor uključuje i nemirenje sa onima koji, razbijajući Jugoslaviju, razbijaju i srpskohrvatsko jezičko jedinstvo. U pesmi „Moj jezik“, sa samog kraja knjige, pesnik poručuje (26. 2. 1995): „pišem na jeziku malom kao dugme / pišem na beznačajnom / na sićušnom hrvatskom jeziku / koji je još i te sreće / da se ne razlikuje od srpskog.“ Pesma je žestoka (samo)optužba južnoslovenskog sveta u kome, u duhu prokletstva malih razlika, i pitanja jezika i pisma bivaju dovoljan razlog da se „...jedan te isti minijaturni narod / (...) i među sobom trijebi“. Izdvajajući, ovaj put, iz gorke i opojne tužaljke o „malom i ništavnom“, „smiješnom i dragom jeziku“ samo tvrdnju da se hrvatski „ne razlikuje od srpskog“, prisećamo se i istovetne nedavne poruke „hrvatskim političkim lingvistima“ iz eseja „Umrijeti u Hrvatskoj“ (2018) Slobodana Šnajdera, koji bi „bio spreman odustati od toga svojeg danas tako nepopularnog stava čim mu netko na hrvatski prevede ovu srpsku rečenicu: Hrvatski i srpski dva su po svemu različita jezika.“ Babić je, recimo i to, uz svekoliko divljenje Krleži (s kojim Šnajder deli uverenje „da je posao ideala u tome da se ne ispunjuju“), razlikovao Krležu koji je pisao „Moj obračun s njima“ od onog koji trideset godina kasnije potpisuje „Deklaraciju“.

Kako je temi jezika najbliža tema umetnost reči, podsetićemo da je među koricama „Vidnog polja“ razmešteno i petnaestak pesama, nastalih i mahom već objavljivanih tokom celog jednog poluveka. Nisu, međutim, pesme iz „Vidnog polja“ ni antologijski cvetnik ni svedočanstvo autorovih ključnih poetičkih usmerenja i eventualnih mena. One su tu, mahom, u funkciji obaveštenja i razjašnjenja vezanih za neke vanliterarne okolnosti njihove „recepcije“ u centrima političke moći. Jer danas malo ko pamti kako je Savka Dabčević Kučar videla pesmu „Gori li to Hrvatska“ i njenog autora, ili kako je pesmu „Što bi morao komunizam“ pročitao Josip Vrhovec, „u to vrijeme jedan od šefova Hrvatske“. One, pak koji znaju Babića samo po „eksplozivnim tekstovima“ iz Oka, raznih intervjua i nastupa na književničkim skupovima, valja uputiti na pesme u kojima Babićev javni angažman svojom poetskom-i-humanističkom visinom nadilazi sva naša politička (ne)saglasja. Takve su budnice i tužaljke s motivima holokausta, Jasenovca, Golog otoka, „Oluje“, agresije NATO-a na SRJ (kad je među potpisnicima apela za bombardovanje bio i Vaclav Havel), kao i oni tihi prekori na račun našeg kratkog i selektivnog pamćenja, nehaja i zaborava. Bazdulj je nedavno, tim povodom pomenuo i pesmu „Vidno polje“ po kojoj je, ne slučajno, naslovljena knjiga o kojoj je reč. Evo te pesme, u kojoj kao da faktima nije nužna nikakva poetizacija: „Pravilo je glasilo: / onaj koji padne u ruke policiji / sedam dana mora na mukama izdržati / a da ne pisne / dok mu se drugovi ne sklone. / Nakon toga može kazivati / sve što zna i sve što hoće. // Zagu Malivuk, djevojče, skojevku, / na streljanje su doveli/donijeli na taljigama. // Posle sedmodnevnog mučenja, / na kojem nikog nije odala, / polomljena, više nije mogla hodati. // A onda joj je Đinđić, pedeset godina kasnije, / oteo ulicu.“ (Usput rečeno, o „najhrabrijim ljudima koje je ikad sreo“ svedoči i Mirko Tepavac u autobiografskim zapisima „Moj drugi svetski rat i mir“, s gorkom poentom kako ih, zaboravljenih, kao po pravilu, „više nema ni na ovom ni na onom svetu“.)

Okosnica šarolike povesti je pesnikov životopis, kazan dokumentima, člancima, intervjuima i kratkim pričama o sebi i drugima, kao i ponekom pesmom o najbližima i najdražima. Potonji pesnik, rođen na Visu 1944, dobio je ime po Ivanu Goranu Kovačiću. Samo mu je četvoro rođaka s majčine strane preživelo holokaust, dok su mu oca, borca, progonili „hrvatski partijski ideolozi (čitati – Bakarić)“. Glavne adrese Babićevog života su Mostar, Rijeka i Zagreb, u kojem je živeo i delovao tridesetak godina, sve do emigracije u Beograd. Ova bi podsećanja možda bila i suvišna da nije na delu prejako ovovekovno ubrzanje stvarnosti koje briše, ili preinačuje, sećanja i na tako udaljena stanja i zbivanja, pa i na živo sudelovanje Gorana Babića u književnom i društveno-političkom vrenju SFRJ u njenim poslednjim decenijama. Bio je, i ostao, „zagriženi Jugoslaven“ i vernik „socijalizma jugoslavenskih boja“, makar uzimao ozbiljno i tezu Milana Kangrge da levica propada jer je „uranila trista godina“. Najdraži su mu i najsrodniji Vicko Krstulović i njegovi hrabri Dalmatinci iz bitke na Sutjesci, „unitarista“ Miloš Žanko, pozorišni i filmski stvaraoci Lordan Zafranović i Stevo Žigon (kome je posle smrti posvetio pesmu s početnim stihom „Životu, jer je kratak, važna je samo strast“), te pesnici Vladimir Popović i Franci Zagoričnik. Posebno je upečatljivo, ali i dragoceno, podsećanje na Ervina Peratonera, jednog od najdražih Babićevih učitelja, koga je javno polemisanje s „najistaknutijim nacističkim glavešinama“ i njihovim ustaškim sledbenicima koštalo gotovo dvogodišnjeg boravka u Jasenovcu. Ukazivanje na izostanak posmrtnog priznanja od izraelske države i na naš domaći zaborav čoveka koji hrabro govori dok „još Evropa uveliko šuti“, kao i pomenuta pesma o brisanju iz našeg sećanja Zage Malivuk, samo su dva od više primera i prizora pesnikovog vraćanja u naše vidno polje nepravedno prećutanih junaka i mučenika.

A Davičo? „Malo je pisaca našega jezika koji su još za života toliko klevetani, opanjkavani i na svaki način unižavani kao Davičo“, kaže Babić, koji mu je bio i ostao drug i prijatelj od koga je „mnogo naučio, a naročito jedno – da oluji moraš ići u susret“. Od „laži, kleveta i objeda“ koje su pratile velikog pisca, Goran posebno izdvaja „gadosti Dejana Medakovića (o Daviču kao gangrenoznom tkivu srpske književnosti)“. Ne znamo kako je Babić svojevremeno u Politici Medakoviću „otpisao“, ali verujemo da tobožnji disident, mezimac i vlasti i visokih institucija u jednostranačju i višestranačju, pre i posle oktobarskog prevrata, nije zaslužio blaži odziv.

Goran Babić, za čudo, kao da se u svojim visokim godinama kloni žestine negdašnjih „eksplozivnih tekstova“, u kojima je (kako bi Ujević rekao za Matoša) „usavršio hrvatsku psovku“. Sad, u svođenju životnih računa, ne odustajući od svojih uverenja, opštih i književnih, radije govori o prijateljstvima nego o sukobima. Čitaoca, tako, posebno raduje sećanje na uzajamne simpatije Raičkovića i Cesarića, kao i (posebno autora ove beleške) svedočenje o izmirenju Daviča i Lalića, čije smo junake, Miću Ranovića i Lada Tajovića, u dalekoj mladosti, podjednako voleli. Uz neprekoračiv uslov da su časni ljudi, Goranu Babiću su sad bliski i politički neistomišljenici, i stvaraoci drukčije poetičke orijentacije, i mislioci s tuđim mu svetonazorom. Dakle, i Mihiz, i Bećković, i Ćosić, i Tomislav Ladan, i Radovan Bigović. S druge strane, i u susretu s negdašnjim drugovima po mladićskom buntovnom žaru sad je više pepela nego vatre. Posle više od poluveka, u slučajnom viđenju s najistaknutijim šezdesetosmašem Vladimirom Mijanovićem, zvanim Vlada Revolucija, „nije bilo u razgovoru ničeg. Ni sukoba ni sloge, tek saznanje da je život prošao, da su nestali jednako ‘praksisovci’ i njihovi oponenti, ali i mlađi (...). Ostalo je ništa, ako govorimo o iluzijama.“

Podjednako daleko od nasleđa tzv. grobljanske lirike i (post)modernih samodopadnih replika na temu krajnjih pitanja, Goran Babić u zaključnim tekstovima „Vidnog polja“ stoji licem u lice sa smrću dragih predaka, sećanjima na upokojene prijatelje i, najposle, pred neizvesnošću o „banalnoj stvari, gotovo sitnici, o pitanju – gdje će me sahraniti?“ U Jajincima, na stratištu predaka s majčine strane, 31. oktobra 2015. beleži pesmu „Ilovača, lopata i vatra“, brojanicu nagađanja o trenutku i načinu zločina, razrešenih neumitnim koliko i bolnim osvedočenjem „da je trava, / trava, travuljina, / jača od pamćenja. / I od zaborava.“ A u zapisu „Sahrana neznanog junaka Gorana Babića“ (2. II 2016) naslovni junak se dvoumi i troumi i nagađa – prisećajući se pogreba i grobnih mesta Krkleca, Krleže, Raše Livade, Novice Tadića, „jednog od najvećih srpskih pjesnika naše generacije“, i Darinke Jevrić, koja je „postala simbol opstanka Srba na Kosovu“ – na kojem će od beogradskih grobalja biti sahranjen, ili će ga zapasti tek ono u Borči, zvano Zbeg, za „siromahe i pobjegare“.

Da, „ostalo je ništa, ako govorimo o iluzijama“. Ali ostaje ono što će pesnika, u najlepšem smislu, nadživeti – tri voljene kćeri, čija rodna mesta, Mostar, Zagreb i Beograd, čine mapu i hroniku njegovog životnog puta, na čijem tragu ostaje i pomenutih stotinu knjiga, čiji sramotni izgon iz hrvatskih knjižara i knjižnica ne može biti konačan.

Večiti dečak, „luda glava svih naših književnosti“, Goran Babić i bez negdašnjih iluzija, i s neugasivim sećanjima na tolika stradanja nevinih, i najboljih, nije ni danas bezvoljni melanholik, a pogotovo ne defetista. Biće da mu je tuđ i „muški plač“ koji Isidora pripisuje Njegoševom i Rakićevom životnom i stvaralačkom stavu i slučaju. Uz dva bodra iskaza, jedan Vuka Karadžića a drugi Dubravke Ugrešić, koji stoje kao moto „Vidnom polju“, mogao bi se dopisati i životni rezime Pabla Nerude: „Priznajem da sam živeo!“
Napomena: Ovo je skraćen prikaz, integralnu verziju možete pročitati ovde.

Autor: Slavko Gordić
Izvor: Letopis Matice srpske
 
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
razgovor sa ejmorom toulsom o pisanju linkolnovog auto puta velika iluzija c e uspeti laguna knjige Razgovor sa Ejmorom Toulsom o pisanju „Linkolnovog auto-puta“: Velika iluzija će uspeti
21.02.2024.
Nedavno se u prodaji pojavio treći roman Ejmora Toulsa „Linkolnov auto-put“. Sigurno će se naći na vrhu lista najprodavanijih knjiga, jer su sve Toulsove knjige bestseleri. Ukoliko to nije bilo svim...
više
branko anđić kako je tonuo i konačno potonuo tanjug laguna knjige Branko Anđić: Kako je tonuo i konačno potonuo Tanjug
21.02.2024.
Objektivno, danas Tanjug ne bi trebalo da se tako zove, ne samo zato što više nema Jugoslavije nego ni zato što to, ozbiljno govoreći, nije više prava novinska agencija, kaže za Nova.rs Branko Anđić, ...
više
o nekim prohujalim vremenima održana promocija knjige farkaždin ljubomira živkova laguna knjige O nekim prohujalim vremenima – održana promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova
21.02.2024.
Promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova održana je 20. februara u knjižari Delfi SKC. O ovoj knjizi su, pored autora, govorili i književnica Ljubica Arsić, i književnik i satiričar Bojan Ljuben...
više
prikaz knjige o firenci meri makarti kolaž naše istorije laguna knjige Prikaz knjige „O Firenci“ Meri Makarti: Kolaž naše istorije
21.02.2024.
Firenca je glavni grad Italije. Ovo nije iskaz o sadašnjosti – jer je Firenca bila prestonica ujedinjene zemlje do 1871. godine – već o vrednosti, kulturi i trajanju u vremenu. Zašto? Zato što Fire...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.