„Veština slušanja“ Kejt Marfi – samozadovoljnost, bolest savremenog doba

Restorani su bučna mesta, odnosi koje ostvarujemo na društvenim mrežema su površni, a TED govori postali su hleb nasušni današnjeg društva. Šta se dogodilo sa razgovorom?

Bilo je to 2005. godine kada sam za istim stolom na večeri sedela sa osobom koja je skoro celo veče provela gledajući u svoj mobilni telefon, koji je držala ispod stola, razmenjujući poruke i smešeći se sebi u brk. Bila sam zapanjena količinom neučtivosti koju je ta osoba pokazala. Nekoliko meseci kasnije, sedela sam u blizini indijskog političara Rahula Gandija u jednom restoranu. On je za stolom bio sa prelepom ženom, ali njih dvoje nisu razgovarali: umesto u razgovoru, oni su celo veče proveli gledajući u svoje telefone. Sećam se da mi je njihovo ponašanje bilo fascinantno i u najmanju ruku čudno. Petnaest godina kasnije, sklonost ka telefonima, a nauštrb ljudi, danas se ne čini nimalo važnom.

Ovo je jedna od tema koju Kejt Marfi obrađuje u svojoj knjizi „Veština slušanja“ („You’re not listening“). Ona ovaj problem izlaže kroz sistematične i depresivne detalje. „U kafićima, restoranima i za porodičnim ručkovima, ljudi radije gledaju u svoje telefone nego što pričaju jedni sa drugima. Ili, ukoliko i razgovaraju, telefon je na stolu, kao da je on sastavni deo scenografije, za kojim sagovornici posegnu isto toliko često koliko i za viljuškom ili nožem, a na taj način implicitno nagoveštavaju da ih trenutno društvo ne okupira dovoljno.“ Nekada davno, ljudi bi tokom dosadnih ili nervoznih momenata posezali za cigaretom, piše autorka. Sada „ljudi jednako refleksivno grabe svoje mobilne telefone. Kao u situaciji sa pušačima i cigaretama, ljudi se unervoze bez svojih mobilnih telefona“.

Da li je ovo važno? Marfi nagoveštava da i te kako jeste, i ispostavlja nam gomilu statistike i istraživanja kako bi nas uverila da smo i ne razmišljajući uskočili u distopijsku realnost. Ona tvrdi da se tokom prošlog veka vreme koje smo posvetili slušajući jedni druge gotovo prepolovilo, te smo sa 42% pali na 24%. Tokom 2018. godine sprovedeno je istraživanje među 20.000 Amerikanaca, a gotovo polovina njih izjavila je da nemaju smislene lične društvene interakcije sa drugim ljudima; u međuvremenu, očekivani životni vek se među američkom nacijom smanjuje, što se dovodi u blisku vezu sa samoubistvima, zavisnostima od droga, alkoholizmom i ostalim takozvanim bolestima prouzrokovanih stresom, koje se često povezuju sa usamljenošću. Osećaj usamljenosti utiče na vaše zdravlje isto koliko i alkoholizam ili ukoliko ste pušač koji popuši četrnaest cigareta dnevno, podvlači Marfijeva. Trinaestogodišnjaci koji veliki deo svog slobodnog vremena provode na društvenim mrežama skloniji su depresiji za čak 27%, a verovatnoća da će izjaviti da su nesrećniji od svojih vršnjaka koji ne koriste društvene mreže poput Fejsbuka, Jutjuba i Instagrama porasla je do 56%. Istraživanje koje je sproveo Majkrosoft pokazalo je da je od 2000. godine prosečan raspon pažnje sa dvanaest opao na osam sekundi.

Sumnjiva preciznost velikog dela ovog istraživanja pomalo iritira i navodi nas da se zapitamo kakva je metodologija korišćena, ali je svakako evidentno da se nešto promenilo i niko zaista ne može osporiti da je naša vezanost za mobilne telefone „pojela“ vreme koje bismo možda ranije iskoristili da saslušamo ljude sa kojima smo bliski. Opisi koje Marfijeva daje o savremenom društvu zapanjujuće su precizni. „Ukoliko bilo ko priča nešto što je duže od trideset sekundi, glave se savijaju, ali ne da bismo kontemplirali, već da bismo pročitali poruku, proverili sportske rezultate ili da bismo videli šta se novo dešava na internetu.“ Čak i mališani ovo znaju, tvrdi ona i spominje priču u kojoj dete njenih prijatelja konstantno baca mobilne telefone svojih roditelja u ve-ce šolju. „Nijedan drugi predmet, samo mobilne telefone. On tačno zna šta je to što sprečava mamu i tatu da ga saslušaju.“

I nisu samo mobilni telefoni ti koji degradiraju naše kapacitete da slušamo, ona tvrdi, već i kultura „agresivnog ličnog marketinga“ gde se „to što ćutimo izjednačava sa nevidljivošću. Ukoliko slušamo, mi ćemo propustiti priliku da kažemo nešto o sebi i da ostavimo pečat. Na slušanje se često gleda kao na krotki pandan razgovoru“, piše Marfijeva. „Vrednost se gleda kroz ono što uspete da kažete, ne kroz to što znate da slušate… Danas je najsigurniji znak moći i uspeha neko ko je za mikrofonom, hoda binom ili ko drži besede sa podijuma. Držanje TED govora… pa to se izjednačava sa ostvarenjem svih snova.“ Mi grešimo kada umanjujemo značaj slušanja, tvrdi Marfijeva i podseća nas da je Epiktet, filozof iz antičke Grčke, rekao: „Priroda je ljudima dala jedan jezik, ali dva uha, pa zato iskoristite to i više slušajte šta vam drugi govore, a manje pričajte.“ Evolucija je tako htela da imamo očne kapke, da možemo da zatvorimo svoje oči, ali nemamo pandan tome za uši, dodaje ona i navodi da je slušanje od suštinskog značaja za naš opstanak.

U svakom slučaju, ceo svet je postao glasan pa je slušanje postalo fizički zahtevan proces i izazov; muzika u restoranima u SAD pušta se na otprilike osamdeset decibela (razgovor se uobičajeno vodi na šezdeset decibela); dok je muzika u prodavnicama poput H&M-a i Zare na devedeset decibela. Svetska zdravstvena organizacija otkrila je da gotovo hronična zloupotreba slušalica oštećuje sluh tinejdžerima, gde imamo 1,1 milion mladih ljudi koji rizikuju da izgube ovo čulo; Marfijeva ih opisuje kao „gluvu generaciju“.

Ona u svojoj knjizi nudi rešenja, a blurb na korici tvrdi nam sledeće: „Ova knjiga promeniće vaš način konverzacije, vaše odnose i vaš život.“ Ovo je ipak pomalo prenapregnuta pretpostavka. Iako sam pročitala knjigu pre nekoliko nedelja, rekla bih da su moj život i odnosi sa drugima ostali apsolutno nepromenjeni. Tek sam na sto pedesetoj stranici pronašla iole praktičan savet. Kada vaše dete dođe kući iz škole, Mafijeva preporučuje da izbegavamo uobičajeni tok rafalnih pitanja: „Kako je bilo u školi?“, „Da li si jeo?“, „Imaš li domaći?“ Umesto toga, ona predlaže da postavljamo pitanja koja pokazuju da nam je stalo i da smo zainteresovani: „Šta si danas naučio?“ ili „Koji deo dana je danas bio najbolji, a koji nagori?“ Ovo se čini kao razuman savet, kao što je predlog šta reći prijateljima kada vam kažu da su dobili otkaz. Ne treba im još jedna osoba koja će im reći da zna kako se sada osećaju ili neko ko će im reći kako da reše taj problem ili neko ko će se truditi da umanji njihove brige. Umesto toga, trebalo bi da postavljate otvorena i iskrena pitanja zarad zdrave komunikacije: „Možeš li mi reći nešto više kako se osećaš povodom toga?“ „Ukoliko ste spremni da uskočite, savetujete, ispravljate ili da im skrenete misli sa toga, vi komunicirate da ta osoba nema sposobnost da sama drži situaciju pod kontrolom.“

U knjizi možete pronaći i mudre savete kako i kada treba osluškivati svoje unutrašnje monologe. Smejala sam se zbog načina na koji je Marfijeva okarakterisala taj samokritični glas podlog prijatelja našeg unutarnjeg bića i nazvala ga „Zlostavljačem“. Ona savetuje svojoj prijateljici da ne treba da sluša „Zlostavljača“ kada „iznenada odluči da iznese svoje mišljenje tokom neke stresne situacije, da bi je nemilosrdno kažnjavao i činio da se oseća jadno“.

Iako se obećanje o promeni života koje ova knjiga nosi kod mene nije „materijalizovalo“, Marfijeva je tačno identifikovala probleme. Mi volimo da mislimo da su društvene mreže proširile naše vidike i da su nam omogućile da saznamo neke stvari koje nikada pre nismo znali, ali način na koji se povezujemo sa tim stvarima u svojoj suštini je veoma površan. „Teško je fokusirati se na stvarni svet, kada ste zaokupljeni tim virtuelnim svetom“, ona piše i u jednom pasusu podvlači da novinari više vole da prate i prenose objave sa Fejsbuka i Tvitera, „nego što će izaći među ljude i preneti rečenice koje su izgovorili ljudi, pravi ljudi“, što donekle objašnjava to što su mediji pogrešili kada nisu predvideli Trampovu pobedu i da će ljudi glasati da Velika Britanija izađe iz Evropske unije.

Ova knjiga nije neolitski manifest koji nam govori da treba odlučno da se odreknemo svojih mobilnih telefona, ali je koristan podsetnik da se sreća ipak nalazi negde drugde. „Tehnologija ne ometa slušanje, ali ga čini nepotrebnim“, piše Marfijeva i na taj način sažima poentu svog savremenog predviđanja. „Naši pametni uređaji udovoljavaju našim strahovima od vezivanja, ali su nas u stvari naveli da pomislimo da smo socijalno povezani, čak i kada smo bolno sami.“

Autor: Amelija Džentlmen
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković